ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: Tv

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Deset vekova srpske knjizevnosti knjiga br: 21

Joakim Vujić (Baja, 9. septembar(jk) /20. septembar 1772 — Beograd, 8. novembar(jk) / 20. novembar 1847) bio je srpski književnik, glumac, jedan od osnivača pozorišnog života u Srbiji i Vojvodini[1] i autor preko četrdeset različitih dela.[2]


Spomen ploča Joakimu Vujiću na Nikolajevskoj crkvi u Zemunu
Biografija

Knjiga Joakima Vujića sa posvetom knezu Milošu (1833) bila je deo kneževe biblioteke.

Joakim Vujić
Joakim Vujić se rodio 19. septembra 1772. u Baji od roditelja Grigorija i Jevre kao jedno od jedanaestoro dece. Otac Giga je bio sapundžija i sitni trgovac.[3] Školovao se u Baji, Novom Sadu, Kalači, Ostrogonu i Požunu, gde je izučio prava.[4] Ovde je redovno posećivao pozorišne predstave. Polazeći odatle, Vujić je zapisao sledeće: „Obiđem sve moje premile staze, po kojima sam se prohoždavao, čitao i moje školske materije učio, najposle poljubim i sve, a naipače moja premila drevesa sa suzama orosim, grleći i ljubeći i, pod kojima sam sedio i različie opštepolezne knjige čitao“.

Zanesen primerom Dositeja Obradovića, koga je sreo u Beču 1795. godine, krenuo je na put. Imajući na putu različitih doživljaja, Vujić je bio u Karlovcu i u Zagrebu, odakle se 7. jula 1797. vratio u rodnu Baju da pomogne roditeljima koji behu postradali. O tome je pribeležio: „Meni onda, kazuje, da je bilo moguće, pak da sam onda bio na onakovome mestu, gdi se ljudi prodaju - ja bi se onda sam bio dao prodati, da bi samo mogao moje predrage roditelje od njiove, tuge i pečali izbaviti, pak nji u njiovo spokojstvo i tišinu postaviti“.

Joakim Vujić je učiteljevao po raznim mestima Ugarske, a potom je krenuo na putovanje. Pošao je u Trst i uz romantičan sukob s hajducima, u Trst je stigao na poklade 1801. gde se izdržavao kao domaći učitelj. Ovde je Vujić učio tuđe jezike i ubrzo napisao svoju Francusku gramatiku (Budim, 1805). U Trstu je upoznao Vikentija Rakića, pisca i prevodioca dramskih dela na srpski jezik, jeromonaha Savu Popovića i veletrgovca Antonija Kvekića.

Vujić je putovao po Italiji, pa ostavivši učiteljstvo, prema njegovim zapisima - čija je verodostojnost dovedena u pitanje - stupio je na brod kao pisar. Posetio je Moreju, Arhipelag, Malu Aziju, Carigrad, Krim, bio je i u Solunu i na afričkoj obali, gde je gledao hvatanje krokodila po Nilu, a u povratku ka Trstu njegov je brod imao bitku s turskim morskim razbojnicima.

Radi štampanja svojih spisa odlazi u Peštu. Nameravajući je da se nastani u Srbiji odlazi u Zemun, gde ostaje od 1806. do 1809. U Zemunu je učiteljevao i pisao. Ovde je bio osumnjičen da je — priča Vujić — u revolucionarnoj vezi s Dositijem iz Beograda i Napoleonom Velikim, te je pola godine bio u istražnom zatvoru, gde je uradio prevod Defoevog „Robinsona“ i još jedne knjižice.

U jesen 1810. godine u Sentandreji se oženio bogatom udovicom Pelagijom Manojlović, međutim, u braku nije bio srećan. Iste godine je objavio svoj roman „Aleksis i Nadina“, a takođe i moralnu pripovetku „Robinson mlađi“.

Vujić je učestvovao i u pripremama predstave Ištvana Baloga „Crni Đorđe ili Zauzeće Beograda od Turaka“ koja je bila izvedena na mađarskom jeziku sa srpskim pesmama 12. septembra 1812. godine u peštanskom Mađarskom teatru, u Rondeli. Oduševljena publika je sa ovacijama ispratila ovu predstavu.[5]

21. avgusta 1813. Vujić je za priznanje kulturnog i prosvetnog rada od cara Franca I dobio priznanje koje mu je uručeno u peštanskoj Gradskoj upravi.

Dana 24. avgusta 1813. godine, ponovo u Rondeli na peštanskoj obali Dunava, na pozornici Mađarskog teatra, Joakim Vujić priređuje prvu svetovnu i građansku pozorišnu predstavu na srpskom jeziku: „Kreštalica“[6] (nem. `Der Papagoy`) od popularnog nemačkog spisatelja Augusta Kocebua. Prvu vest o ovoj predstavi prenele su „Novine serbske iz carstvujušče Vijene“ Dimitrija Davidovića. Po ovom scenariju je 1966. snimljen film Kreštalica. 200-godišnjica ove predstave je svečano obeležena u Kragujevcu 2013. godine predstavom „Noć u kafani Titanik“.[7]

Posle toga sledile su predstave u Baji, Segedinu, Novom Sadu, Zemunu, Temišvaru, Pančevu i Aradu. Joakim Vujić je u Pešti upoznao poznatog romanopisca Milovana Vidakovića i Uroša Nestorovića.

Dana 18. januara 1815. u Baji je izvedeno Vujićevo delo „Inkle i Jarika“ u tri čina.

U jesen 1823. Joakim Vujić je prvi put boravio u Srbiji.

Godine 1828. Joakim Vujić je u Budimu štampao „Putešestvije po Serbiji“; pre toga je već bilo izišlo njegovo „Novoe zemljeopisanije“. Dane očajanja, zbog propalog braka, proveo je u manastiru Bezdinu, gde je 1831 — 1832. napisao i svoju autobiografiju.


Spomenik Joakimu Vujiću ispred Knjaževsko-srpskog teatra, Kragujevac

Prsten sa likom Joakima Vujića
Vreme između 1835 — 1839. proveo je u Srbiji, većinom u Kragujevcu[1], gde je u dvoru Kneza Miloša priređivao pozorišne predstave. Vujić je došao na poziv Kneza u jesen 1834. godine i postavljen je za direktora Knjažesko-srbskog teatra sa zadatkom da organizuje rad pozorišta. Prve predstave održane su u vreme zasedanja Sretenjske skupštine od 2. do 4. februara 1835. godine, kada su prikazani Vujićevi komadi uz muziku koju je komponovao Jožef Šlezinger. Vujić je u 1835. godini prikazao pet premijera, ito sledećih dramskih dela: Fernando i Jarika, La Pejruz, Bedni stihotvorac, Begunac i Šnajderski kalfa. Odlaskom Miloša i Vujić je morao da napusti Srbiju. Putovao je po Moldaviji, bio je i u Odesi, a u jednom ruskom manastiru sređivao je opis ovih svojih putovanja.[8]

Vujićev putopis „Putešestvije po Ungariji, Valahiji, Moldaviji, Basarabiji, Hersonu i Krimu“ (Beograd 1845) sadrži zanimljiva zapažanja, često vrlo korisne podatke, ali je pisan nevešto i neknjiževno, suvoparno, gotovo samo dokumentarni.[9]

Poslednje godine svoga života Joakim Vujić je proveo u Beogradu u oskudici. Ipak je bio živnuo videći da se u Srbiji sve više utvrđuje pozorište.

Umro je 8. novembra 1847. godine, očekujući prvi povezani primerak svoje nove knjige „Irina i Filandar“. Joakim Vujić je sahranjen u grobu Sime Milutinovića Sarajlije u blizini crkve Svetog Marka na starom tašmajdanskom groblju u Beogradu. Grob mu je kasnije zameten. Vujićeva slika je poznata po nacrtu koji je sam priložio svojoj autobiografiji.[4]

Zabeležio je razgovore sa mnogim licima o najrazličitijim stvarima. Raspravljao je o pitanjima književnog jezika a takođe i o pravopisu. Branio je stari pravopis i slavenoserbski jezik.




Atanasije Stojković (Ruma, 20. septembar 1773 — Harkov, 2. jun 1832) bio je srpski pisac i naučnik, ruski akademik, profesor i rektor univerziteta u Harkovu, pisac prve knjige iz fizike na srpskom jeziku, pisac prvog romana u novijoj srpskoj istoriji, kao i prevodilac Novog zaveta na slavenoserbski.



Atanasije je rođen u Rumi 1773. godine, od oca Jovana Stojkovića i majke Ane Grozdić. U rodnom mestu je pošao u školu i posle osnovne, bio je poslat da uči kožarski trgovački zanat u Pešti. Odande 1787. godine pobegne i smesti se kod nekog unijatskog sveštenika u Trnavi (Slovačkoj), gde je pevao u crkvi. Posle smrti dobročinitelja Slovaka 1789. godine, vratio se kući, gde ga je čekala majka udovica. Prihvatio ga je zemljomer Rajić u Iloku za praktikanta, koji je radio na izradi zemljišnih knjiga.[1] Mladi Stojković se zatim vratio u Rumu i prihvatio da bude srpski narodni učitelj. Ali septembra 1793. godine uz podršku prijatelja, krenuo je na više škole. Posle privatnog pripremanja, završio je srednju „gramatikalnu latinsku školu” u Šopronu, a zatim i logiku u segedinskom Liceju. Školske 1795/1796. godine slušao je fiziku u Požunu, ali do marta 1797. godine posvetio se tu i učenju prava. Nameravao je da (po dobijanju stipendije) nastavi studije u Saksoniji. U međuvremenu bavio se pola godine u Beču, učeći austrijsko pravo i grčki jezik. Zatim je otišao u Getingen na studije prirodnih nauka, gde je 1799. godine stekao zvanje doktora filozofije, i postao prvi Srbin koji je doktorirao na tom univerzitetu[2] i član Getingenskog i Jenskog učenog društva. Tokom te 1799. godine družio se sa mnogim učenim ljudima u Jeni, Lajpcigu i Getingu. Krajem 1799. godine vratio se kao doktor filozofije u zavičajni Srem. Iako je u Getingu završio po drugi put Bogosloviju nije prihvatio monaški čin po savetu arhimandrita Rajića. Vratio se u Peštu i tu je nekoliko godina radio istraživanja i pisao srpske knjige. Od pisanja se čak kao malo ko i obogatio, ali mu je kapital proneverio jedan kupac u Beču. Na nagovor Dositeja Obradovića od 1801. do 1803. u Budimu je pisao knjigu Fisika, prostim jezikom spisana za rod slaveno-serbskij u tri toma, koja je prvo takvo delo na srpskom jeziku, i obuhvata ne samo fiziku već i meteorologiju, astronomiju, mineralogiju pa čak i botaniku i zoologiju. Ovim se Stojković svrstao u red srpskih prosvetitelja, uz Dositeja i Pavla Solarića.

Zahvaljujući svom obrazovnom radu, 1803. godine bio je pozvan za prvog redovnog profesora na novootvoreni univerzitet u Harkovu. Ali sve je počelo tako što je svoju knjigu `Fiziku`, poslao na poklon ruskom caru Aleksandru. Njegova „Fizika“ (odnosno, „Fisika“) ne predstavlja udžbenik iz fizike u današnjem smislu te reči. U skladu sa vladajućim mišljenjem svoga vremena, Stojković je pod ovim nazivom podrazumevao opštu nauku o prirodi, životu i svetu (prema Aristotelovom pojmu „fisis“, tj. „priroda“), koja je u to vreme bila poznata i kao „jestastvenica“. Delo A. Stojkovića nije, prema tome, posvećeno proučavanju fizike, već proučavanju i razumevanju životnih pojava u celini.

Ruski vladar mu je uzvratio sa dva pohvalna pisma, zahvaljujući kojima su mu u Rusiji otvorena sva vrata. Sa dostojanstvom imperatorskog pridvornog savetnika došao je u Harkov 1804. godine, u društvu majke i jednog sinovca.[1] On je bio jedan od učenih Srba koje je carska Rusija pozvala da budu profesori na tom univerzitetu, uz Gligorija Trlajića, Savu Petrovića, Đorđa Koritara. Prvo je predavao na katedri teorijske i eksperimentalne fizike, ali je ubrzo postao dekan odeljenja fizičkih i matematičkih nauka. Stojković je kasnije postao i rektor i osnivač harkovskog Učenog društva.

Kada je jednom prilikom došao do nekih zanimljivih meteorita, napisao je knjigu O vazdušnom kamenju i njihovom poreklu (prvo izdanje 1807, na ruskom jeziku). Danas se smatra da je to prva knjiga o meteoritima na svetu. Na ruskom je Stojković publikovao i „Osnove teorijske i eksperimentalne fizike“ (iz 1809).

Stekao je mnoge počasti i privilegije, postao član Carske akademije nauka, dobio od cara Aleksandra I Orden Svetog Vladimira trećeg stepena,[3] a dobio je i materijalne privilegije i postao državni savetnik. Nakon što je 1815. godine postao rektor Harkovskog univerziteta oženio se. Ruski car mu je 1815. godine poklonio 25.000 jutara zemlje u Hersonskoj guberniji, u Jelisavetogradskom jezdu. Napustio je potom univerzitetsku katedru i postao državni savetnik, uglednik sa više ordena i medalja. Imanje je kasnije predao sinovima Arkadiju i Honoriju,[1] i umro 1832. godine u Harkovu.

Njegov prosvetiteljski rad obuhvata i prevod Novog zaveta u slavenoserbskoj redakciji što prilično otežava Vuku Karadžiću da nađe razumevanje i podršku među učenim Srbima za njegov prevod na narodni srpski jezik. Međutim, njegov roman „Aristid i Natalija“ iz 1801. godine predstavlja prvi roman u novijoj srpskoj književnosti. Po uzoru na Volterov „Kandid“ napisao je delo neobičnog naziva - „Kandor ili otkrivanje egipetskih tain“, roman filozofsko poučnih namera sa dosta mističnih elemenata.