ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1959
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

„Danga“ je satirična pripovetka srpskog pisca Radoja Domanovića, poznatog upravo po kritičnosti prema vremenu i vlasti koje ističe u svojim satiričnim delima. Takva je i ova pripovetka. Jedina zadaća ove pripovetke je istaknuti apsurd političkog sustava koji čoveka smatra robom, dok taj isti čovek takvo tretiranje smatra čašću. Središte radnje je san kojeg je pripovedač sanjao, ali on je zapravo alegorija za stvarni život.

U tom snu pripovedač se nađe u gradu u kojem vrede isti uslovi kao u stvarnom životu, samo se drugačije zovu. Umesto gazde, na vlasti je kmet. On naređuje da se nad narodom obavi žigosanje kako bi se razlikovao od došljaka. Taj pečat ili dangu kojom se inače žigosuje rob, narod s oduševljenjem prihvata, busajući se tko će hrabrije da izdrži bol i muku tog čina. Pripovedač, kao došljak, zgraža se takvog postupanja prema narodu, kao što se zgraža i ostalih „običaja“ tog mesta, poput jahanja moćnika – osoba koja dopusti da je se jaše, postaje cenjena u društvu.

Ali ni pripovedačeva java nije ništa bolja. Pripovedač živi u svetu u kojem je pogramisan da poštuje visoke činove i to iz čistoga straha. On se klanja dugmetu s policijske uniforme na tlu i to gotovo mehanički. Sam za sebe kaže da se ni po čemu ne ističe od bilo kojeg drugog dobrog i poštenog građanina (i time se ponosi), te da nikada nije rekao ni pomislio nikakvu krivu misao. Njegov život je rutina. On svaki dan jede, popije malo vina i ide na spavanje. Uspavljuje se knjigom, što znači da ona za njega nema nikakvu drugu vrednost, jer je i sama jednolična i dosadna. Nakon što odsanja san i sam se oseća malo grešnim, samo zbog misli koje je mislio u njemu. Ipak, krivo mu je što se probudio pre nego je i sam osetio malo slave zbog junački otrpljene boli.

Kompozicija ove pripovetke je neobična. Nema analiza i nema nikakvih karakterizacija. Sve što čitaoc dobiva je prikaz segmenata sna, koji je upravo onakav kakvo prepičavanje sna i jest – prikaz nekoliko (nepovezanih) epizoda. U tim epizodama dobivamo mnogo informacija o čudnoj kulturi sveta u kojem se pripovedač zatekao, ali niti jednu infromaciju o njegovom osobnom stajalištu (osim nekoliko slučajeva zgražanja) ili još manje, informacija o njemu kao liku. Svi ostali likovi također su plastični, gotovo identični, jedino po čemu ih razlikujemo su njihova imena. Svi misle isto, bore se za isto, glorifikuju iste vrednosti i na kraju više manje jednako podnose torturu žigosanja.

Struktura pripovedanja je ciklička. Počinje opisom stvarnog života, čime dobivamo nešto uvida u pripovedačevu svakodnevicu, a onda kreće opis sna. Veći dio radnje događa se upravo u ovom segmentu, a onda, radnja opet prelazi na javu, čime se zatvara krug pripovedačke kompozicije i onda priča završava.

Iako se radnja ove pripovetke dešava u snu, ona je zapravo prikaz vremena u kojem je Domanović živio. To je nepatvoreni prikaz jednog naroda i vremena, što su shvatili i njegovi čitaoci, uvidjevši moć Domanovićeve ironije i satire.