ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1981
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Tvrde korice, ponegde izbledele.
Лав Николајевич Толстој (рус. Лев Николаевич Толстой; Јасна Пољана, 9. септембар 1828 — Астапово, 20. новембар 1910)[1] био је гроф, руски писац сврстан у највеће руске реалисте тога доба.[2] Познат по своја два највећа дела, Ана Карењина и Рат и мир, која осликавају дубоку, психолошку и друштвену позадину Русије и њеног друштва у 19. веку.[3]

Био је есејиста, познати борац за права радника, драматург, критичар и морални филозоф, а поред свега пацифиста и левичар.[2] Својим напредним идејама о ненасилном отпору је утицао на личности, које су се појавиле касније, међу којима су најпознатије Мартин Лутер Кинг[4] и Ганди.[5] Према гласању 125 познатих свјетских аутора Толстојеве књиге уврштене су у највеће књиге свих времена.[6]

Биографија

Толстој у својој двадесетој години, 1848.
Толстој је рођен у Јасној Пољани, породичном имању 12 km (7.5 mi) јужно од Туле, и 200 km (120 mi) јужно од Москве. Толстоји су добро позната фамилија старог руског племства, чији су преци познати још од племића по имену Индрис из Литванског царства у 1353;[7][8] прецизније, он је запамћен по узвику „из земље Цезара, од Германа“ кад је за Русе таква генерална формула означавала све типове странаца.[9] Он је био четврто од петоро деце грофа Николаја Илича Толстоја, ветерана Домовинског рата из 1812, и грофице Марије Толстој (рођена кнегиња Волконскаја). Толстојеви родитељи су умрли кад је он био веома млад, тако да су њега и његову браћу и сестре одгајили рођаци.[2] Године 1844, он је почео да студира право и оријенталне језике на Казанском универзитету. Његови учитељи су га описали са „неспособан и невољан да учи“.[10] Толстој је напустио универзитет усред својих студија, вратио се у Јасну Пољану и затим провео највећи део свог времена у Москви и Санкт Петербургу. Године 1851, након што је накупио тешке коцкарске дугове, он је отишао са својим старијим братом на Кавказ и приступио армији.[11] У то време је почео да пише.

Његов преображај из аутора раскалашног и привилегованог друштва у ненасилног и духовног анархисту његовог каснијег доба је узрокован његовим искуствима у војсци. Томе су такође допринела и два путовања по Европи 1857. и 1860-61. Други који су следили истим путем су Александар Херцен, Михаил Бакуњин и Петар Кропоткин. Током своје посете из 1857. године, Толстој је присуствовао јавном погубљењу у Паризу, што је било трауматично искуство које је обележило остатак његовог живота. Он написао у писму свом пријатељу Василију Боткину: „Истина је да је држава завера намењена не само експлоатацији, него пре свега да корумпира своје грађане ... Од сада, никада нећу служити било којој влади било где.“[12] Толстојев концепт ненасиља или Ахимса је био ојачан након што је прочитао немачку верзију Тирукурала. Он је касније допринео усађивању тог концепта код Махатме Ганди путем свог Писма индусу кад је млади Ганди кореспондирао с њим тражећи савет.[13]

Његово европско путовање током 1860–61 обликовало је његов политички и књижевни развој. Имао је прилику да се сретне са Виктором Игом, чије литерарне таленте је Толстој величао након читања Игове тек завршене Les Misérables. Сличне евокације сцена битки у Иговој новели и Толстојевом Рату и миру индицирају тај утицај. На Толстојеву политичку филозофију је исто тако утицала његова посета француском анархисти Пјеру Жозефу Прудону из марта 1861, који је у то време живео у егзилу у под лажним именом у Бриселу. Осим прегледа Продонове предстојеће публикације, La Guerre et la Paix (Рат и мир на француском), чији наслов је Толстој позајмио за своје ремек-дело, њих двојица су дискутовали о образовању, као што је Толстој написао у својем образовним записима: „Ако спомињем овај разговор с Прудоном, то је да бих показао да је у мом личном искуству он био једини човек који је разумео значај образовања и штампе у наше време.

Испуњен ентузијазмом, Толстој се вратио у Јасну Пољану и основао 13 школа за децу руских сељака, који су управо били еманциповани од кметства 1861. Толстој је описао школске принципе у свом есеју из 1862. године „Школа у Јасној Пољани“.[14] Толстојеви образовни експерименти су били кратког века, делом због узнемиравања од стране царске тајне полиције. Међутим, као директна претеча А. С. Ниловог Самерхила, школа у Јаној Пољани[15] се може оправдано сматрати првим примером кохерентне теорије демократског образовања.

Лични живот
Дана 23. септембра 1862, Толстој је оженио Софију Андреевну Берс, пореклом Немицу, која је била 16 година млађа од њега и ћерка угледног дворског лекара Андреја Берса, a праунука грофа Петра Завадовског, првог министра образовања у царској Русији. Фамилија и пријатељи су је звали Соња, што је руски деминутив имена Софија.[16] Они су имали 13 деце, од којих је осам преживело детињство.[17]