ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1965
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spolja kao na fotografijama, potpis bivšeg vlasnika, inače dobro očuvano.

Autor - osoba Homer, oko 800pne = Homerus, oko 800pne
Naslov Homerova Ilijada / prevod, uvod i registar Miloš N. Đurić
Jedinstveni naslov Omeroy Ilias. srpski jezik
Ostali naslovi Ilijada
Vrsta građe poezija
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1965
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1965 (Subotica : Minerva)
Fizički opis 712 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N.
Zbirka ǂBiblioteka ǂStvaraoci i dela
ISBN (Platno)
Napomene Prevod dela: Omeroy Ilias
O atinskoj Ilijadi: str. 7-81
Registar.
Predmetne odrednice Homer, oko 800 pre n. e. -- `Ilijada`

Ilijada je junački epski spev. Pretpostavlja se da je nastao u 8. veku pre nove ere u grčkim kolonijama u Maloj Aziji. Oblik u kome je Ilijada došla do nas dobila je u 6 veku pre. n. e. u Atini u vreme Pizistrata (vladao Atinom sa prekidima od 560. p. n. e. do 527. p. n. e.). Pizistrat je ustanovio Panatinski praznik o kome su se recitovale Homerove pesme. U tu svrhu u atičkoj redakciji pripremljena su državna izdanja tih pesama. Autorstvo se pripisivalo Homeru. Međutim, nema nijednog pouzdanog podatka o životu Homera zbog čega se u njegovu istoričnost sumnja. U vezi s tim nastalo je u nauci homersko pitanje.
Ilijada je podeljena u 24 knjige. Podelu su ustanovili ispitivači Ilijade u Aleksandriji.
Osnovni motiv Ilijade je srdžba najboljeg ahajskog junaka, Ahila.
Vreme radne speva je 12. vek p.n.e. u okolini Troje, pred sam Trojanski rat i ima 15.696 stiha, ispevanih pevnim heksametrom i povezanih glavnim junacima i događajima. U spevu su prisutni mitovi i stvarnost, heroizam i idila, tragika i komika, kao i avantura i filozofija.

Homer je bio starogrčki pesnik, autor Ilijade i Odiseje, najstarijeg spomenika helenske književnosti. O Homeru, kao ličnosti ništa pouzdano nije poznato. Legende opisuju Homera kao slepog pesnika, koji recituje svoje pesme u velikoj vladarevoj dvorani svirajući liru, instrument sličan harfi. S obzirom na nedostatak izvora, neki akademici sumnjaju da su ova dela njegova. Na osnovu lingvističkih i istorijskih podataka koji su dostupni, pretpostavlja se da su epovi pisani na zapadnoj obali Male Azije, oko 9. veka p. n. e. Možda su to na početku bila predanja koja su se generacijama prenosila usmenim putem i razrađivala dok nisu bili zapisani. To je možda uradio jedan ili više „Homera“. Oni su preradili, oblikovali i izglačali te priče.
Savršena epska tehnika, bujno umetničko izražavanje, veštački Homerov jezik, vrlo okretan stih, mnogobrojni ukrasni pridevi, tipični brojevi, česte formule, koje se u istim ili sličnim situacijama neprestano ponavljaju, žive i sveže poredbe i umetničko savršenstvo Homerovih pesama pokazuju da je kod Helena davno pre Homera cvetalo narodno epsko pesništvo. Nije, naime, verovatno da bi se toliko savršenstvo javilo prvi put u Homerovim umetničkim epovima. Ali, kako o razdoblju epskoga pesništva, koje je cvetalo pre Homera, nemamo gotovo nikakvih pouzdanih podataka, moramo njegove tragove potražiti u Homerovim delima. U tome se nailazi na izvesnu razliku između Ilijade i Odiseje. Kad u Ilijadi IX, 185. p. n. e. dolaze ahejski poslanici ka Ahileju sa molbom da se pomiri sa Agamemnonom i da se vrati u boj, nalaze ga kako uz pratnju zvonke forminge peva slavna, herojska dela junaka (κλέα ἀνδρῶν). U Odiseji, naprotiv, pevaju κλέα ἀνδρῶν posebni pevači – ἀοιδοί – aedi. Penelopine prosce, koji se goste u Odisejevom domu, zabavlja pevač Femije pevajući im pesme uz svirku kitare. On peva proscima pesmu o tužnom povratku Ahejaca (Od. I, 325-327). Na dvoru feačkoga kralja Alkinoja vidimo slavnoga slepog pevača Demodoka koji uz pratnju forminge peva pored ostalih pesama i pesmu o propasti Ilija (Troje). I ta je pesma izmamila Odiseju potok suza, jer je pevač spomenuo i njega u pesmi.
Iz citiranih mesta proizlazi da su i pre Homera postojale epske pesme, ali su bile kratke i obrađivale su priče o bogovima i herojima. Nadalje vidimo da jedne od tih pesama pevaju sami junaci, a druge umetnici kojima je pevanje zanimanje. Iz Homerova prikaza oba pevača — Femija i Demodoka – izlazi da su pevači nadahnuti od nekog boga ili Muze; da pevaju pesme na dvorovima vlastelina, a njihovo pevanje prate kitara i forminga.
Umetnost epskoga pevača je poziv koji zahteva posebno znanje, iskustvo i talenat. Ti pevači ne pevaju samo svoje pesme, nego i one koje su čuli od drugih. Važnost aeda za razvoj epske poezije je vrlo velika, jer su oni svojim pevanjem prenosili pesme iz pokoljenja u pokoljenje i širili ih među široke narodne slojeve. Tako je put od kratke epske pesme do velikog umetničkog epa morao biti prilično dug. Kad su epske pesme postale veće i savršenije, njih više ne pevaju aedi nego ih recitovali rapsodi („sašivači“ pesama), koji s većom zalihom naučenih epskih pesama putuju po helenskim polisima. O takvim nam rapsodima govori i Herodot (V, 67). Oni rapsodi koji su se bavili samo recitovanjem Homerovih pesama zvali su se Homeridi.
MG154 (N)