ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

ČIODE Nebojša Milosavljević

KIŠOBRAN Newspaper Ltd, Toronto, 2002. godine, 137 strana.
Knjiga je nova.

(...)... i iz meseca u mesec ja sam počeo da pišem priče o životu srpskih emigranata u Kanadi.
To je za mene predstavljalo, ja sam i dalje radio razne poslove normalno, međutim, to pisanje za „Kišobran“ i te priče su za mene predstavljale jedan ventil, predstavljale su dokaz da sam još uvek živ, da sam živ kao čovek, kao misleće biće, kao novinar, pa i u to vreme sve više kao pisac.
Nakon nekoliko objavljenih priča ljudi su počeli da se javljaju, počeli su da šalju izuzteno pozitivne komentare, i ja sam u tom trenutku video da je to prava stvar, da su te priče pale na plodno tlo.
Iz meseca u mesec, kažem, ređala se priča za pričom, i svaka od tih priča je imala svoju publiku.
Normalno, u to vreme internet je počeo sve više da osvaja prostor, te priče je neko prekucavao, slao putem interneta, dolazile su u Srbiju, odlazile su širom sveta, vraćale se čak i meni, onako odlazile nepotpisane, pa onda meni neki ljudi pošalju i kažu eto vidi ovo što je dobro napisano o Kanadi.
I, meni je bilo izuzetno drago, stvarno, nikad nisam imao problem sa tim, jednostavno sam video da to počinje da buja, počinje da živi, počinje da se razvija, i ta saradnja mi je trajala nekih sedam godina.
Za tih sedam godina, eto, ja sam napisao stotinak i više priča, otprilike, ni ja ne znam tačno, da bih 2002. godine jednostavno, to nisam bio ja, neko je došao, ja i pored najbolje volje sada ne mogu da se setim tačno ko, da li je to bio neko iz redakcije „Kišobrana“, ili, ne znam, ja stvarno sad ne znam, neko je došao na ideju, kaže, pa zašto mi ne bismo, zašto ti ne bi, u stvari, te priče stavio između dve korice i objavio knjigu.
2002. godine to je i tehnički odrađeno, i u junu mesecu izašla je moja prva knjiga kratkih priča koja se zvala „Čiode“. Mnogi me ljudi danas pitaju zašto „Čiode“. „Čiode“ su bile naslov priče koja otvara knjigu. Radi se o tome da sam jednog dana, ja sam u stvari imao jednu mapu iznad svog radnog stola, i imao sam osam najboljih drugara, znači, nas osmorica smo bili zajedno od peska, od obdaništa, zajedno smo prošli i osnovnu i srednju školu, studirali kako ko fakultet i prošli te studentske dane. Od nas osmorice sedmorica su se rasturila po svetu, i ja sam godinama držao mapu iznad svog radnog stola, i na toj mapi je bilo osam čioda. Znači, te čiode su označavale mesta gde su moji najbolji drugari rasuti po svetu. I, ja sam svojoj priči koja je otvorila tu knjigu dao naziv „Čiode“. I, upravo zbog toga, ja sam i dan-danas vezan za taj naziv, i moj magazin nosi to ime. Ta knjiga je, malo je reći da je postigla uspeh, ako gledamo sa one knjižarske, tiražne strane, itd., ona je štampana u 1.500 primeraka, i taj tiraž je otišao u rekordnom roku. Da biste shvatili o čemu se radi, reći ću vam da u Kanadi živi otprilike, pa, recimo, tridesetak hiljada naših porodica. Znači, na tu populaciju tiraž od 1.500, znači, ja kažem 30.000 naših porodica, od toga je možda jedna četvrtina čitajućih ljudi. Znate, nisu svi ljudi čitajući, ne čitaju svi novine, ne čitaju svi knjige, znači jedna četvrtina su ljudi koji se interesuju za pisanu reč. Ako mi uzmemo tu jednu četvrtinu da se interesuje za knjigu, tiraž od 1.500 primeraka je fantastičan, i meni je to izuzetno drago jer sam u tu knjigu uložio, ali kad kažem uložio, ne pričam o finansijama, nego sam bukvalno ubrizgao krv, znoj i suze za onih prvih deset godina života u Kanadi. Bilo mi je, ne da mi je bilo drago, bilo mi je, to mi je bilo satisfakcija, znači osećao sam da sam još uvek živ kao čovek koji piše, kao čovek koji ima šta da kaže.
Počele su promocije, prvo u Torontu, onda okolina Kičiner, Nijagara, Otava itd. I, kad se setim tih promocija, to je u stvari retka prilika za bilo kog pisca da može da se sretne oči u oči sa svojim čitaocima, sa ljudima koji čitaju ono što on napiše, jer, znate, pisci su obično usamljenici koji pišu u nekim svojim sobama, to odštampaju, objave i retko dolazi do prisnog, do bliskog kontakta sa ljudima koji to čitaju. Ja sam imao tu sreću da te ljude gledam u oči, da pričam sa njima, i postoji jedna generalna rečenica koja se provlačila na svakoj promociji, koja se provlači i dan-danas, i koja meni predstavlja izuzetnu satisfakciju, a ta rečenica glasi: to je ono što sam ja hteo da kažem, a nisam znao kako.`

Autor

# 56