ISBN: Ostalo
Jezik: Engleski
Godina izdanja: Ms
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

„Talking It Over” je priča o trojici Londončana: jednoj ženi, dva muškarca, svi blizu tridesete (dajte ili uzmite nekoliko godina), koji, uprkos osnovnim razlikama – Gilijan je uzdržan, Stjuart pomalo pedantan, Oliver se naginje raskošnosti - označi tri ugla uređenog trougla: Džilijan i Stjuart su se upravo venčali, Stjuart i Oliver su dugogodišnji prijatelji, Oliver i Džilijan se dobro slažu. Jasno i jednostavno. Svako na svom mestu, slaže se, ide...

Dok sve ne krene naopako.

Kada se to dogodi, Džilijan, Stjuart i Oliver odlučuju da je vreme da o svemu porazgovaraju. Jer iako bi se svi složili da je urednost njihovih života iznenada mutirala u haos – alarmantne fluktuacije ljubavi su glavni krivac – to je otprilike sve oko čega bi se složili („Jedan deo informacije i ljudi su odmah ušli u svoje teorije“, kaže Stjuart, pomalo pedantno). I svaki od njih je odlučan da bude saslušan.

Ono što čujemo su tri divno ostvarena glasa koji pričaju tri potpuno različite verzije jedne priče – predstavljaju protejske činjenice raspadanja i eskalacije naklonosti, okrivljavanja, preuzimanja krivice, govore o sebi, jedni o drugima, jedan preko drugog, jedan drugom iza leđa, sve u pokušaju da se dođe do beskrajno neuhvatljive istine. A ono što otkrivaju je ponekad urnebesni, ponekad srceparajući proces selektivnog pamćenja koji duboko boji (manje ili više) likovnu umetnost očevida.

Još jednom, briljantni autor „Floberovog papagaja“, „Zurenja u sunce“ i „Istorije sveta u 10 i 1/2 poglavlja“ daje nam zaslepljujuće delo mašte: duhovit, ljut, razigran i, na kraju, izbrušeno do emocionalne oštrice kao žilet.


Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver.
Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine.
Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika.
Živi u Londonu.