ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Gertruda Stejn Melankta
Meki povez
Izdavač Izdavačka organizacija Rad
Edicija Reč i misao

Гертруда Стајн (енгл. Gertrude Stein; Алегени, 3. фебруар 1874 — Неји на Сени, 27. јул 1946) била је америчка књижевница која је знатно допринела развоју модерне уметности и књижевности. Већи део живота провела је у Француској.

Биографија

Гертруда Стајн са три године
Рођена је у месту Алегени (Пенсилванија) у образованој породици немачко-јеврејских имиграната. Њен отац, Данијел Стајн, зарадио је прилично богатство инвестицијама у железницу. Када је Гертруда имала три године, породица се, због пословних разлога, преселила најпре у Беч, а затим у Париз. Године 1878. вратила се са породицом у САД и живела у Оукланду, али су наставили да одлази на одморе у Европу. Након смрти родитеља, Гертруда је живела са родитељима своје мајке у Балтимору.

На колеџу Редклиф студирала је психологију код Вилијама Џејмса, а након студија 1897. провела је лето у Вудс Хоулу где је студирала ембриологију на Marine Biological Laboratory, што је наставила на Johns Hopkins Medical School, али је 1901. напустила студије без добијене дипломе.

Године 1902. преселила се у Париз, у време врхунца уметничког окупљања на Монпарнасу. Од 1903. до 1912. живела је у Паризу са братом Леом, који је био уметнички критичар. У Паризу је 1907. срела љубав свог живота, Алис Б. Токлас [1], а 1909. Алис преселила код ње и њеног брата.

Гертруд Стајн је ауторка једне од првих прича о каминг-аут. Причу је написала још 1903. године, али је објављена тек 1950. године под насловом Ствари какве управо јесу.[1]


Гертруда Стајн и Џек Хемингвеј, син Ернеста Хемингвеја 1924. године
Стајн је временом почела да прихвата и дефинише своју псеудо-мужевност кроз идеје Отоа Вајнингера, изражене у његовом делу Секс и карактер из 1906. године. Вајнингер је, иако Јеврејин по рођењу, сматрао јеврејске мушкарце феминизираним, а жене опет неспособним да буду саможиве, те кадра да поседују гениј. Овом правилу изузетак он види у лезбијкама, које парирају маскулином. Како је Стајн једначила гениј и маскулино, њена позиција жене и интелектуалке се тешко инкорпорирају и савремене феминистичке интерпретације њеног опуса се доводе у питање.[2]

Позитивне афирмације њене сексуалности почињу по ступању у однос са Алис Б. Токлас. Ернест Хемингвеј је описао како је Алис била попут Гертрудине „супруге“, где се Стајн ретко кад обраћа његовој (Хемингвејевој) супрузи, баш као што је он третирао Алис, остављајући две „супруге“ да чаврљају.[3]

Већи део живота Гертруда је живела од пара које је зарадио њен отац, као уосталом и њена браћа. Године 1933. објавила је мемоаре под насловом „Аутобиографија Алис Б. Токлас“, па је могла финансијски да се осамостали.

Она и њен брат су имали једну од првих колекција кубистичког и модерног сликарства. Поседовала је радове Пикаса (који јој је био пријатељ и урадио је њен портет) Матиса, Дерена, Брака, Гриса и других младих аутора.

Када је Немачка објавила Први светски рат, Гертруда и Алис су биле у посети Алфреду Норт Вајтхеду у Енглеској. Вратиле су се у Француску и пошто је Гертруда научила да вози кола пријавиле су се да превозе медицински материјал за потребе француских болница. Касније су биле награђене од француске владе за свој допринос.

Стајн и Токлас су биле блиске пријатељице књижевнице Натали Барни, која је у Паризу организовала књижевни салон и Академију жена, чија је чланица била и Гертруда.

Током 20-их у салону, који је држала Гертруда у Улици цвећа, са зидовима прекривеним авангардним сликама, окупљали су се познати уметници и писци тог доба, као што су Ернест Хемингвеј, Езра Паунд, Анри Матис, Торнтон Вајлдер, Шервуд Андерсон, Гијом Аполинер. Гертруда Стајн је сковала термин изгубљена генерација за неке од ових писаца, који су живели и радили ван Америке. У току овог периода спријатељила се са књижевницом Мином Лој, са којом је остала пријатељица до краја живота.

Гертруда Стајн је била врло духовита, весела и елоквентна и имала је велики круг пријатеља и пријатељица. Била је врло утицајна у уметничким круговима и њено мишљење је изузетно уважавано. Била је Хемингвејева менторка и кума на крштењу његовог сина.

Пре почетка Другог светског рата, Гертруда је за Њујорк Тајмс изјавила да би Хитлер требало да буде награђен Нобеловом наградом за мир: