ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxxx

Anri Bejl Stendal Crveno i crno
Meki povez

Radnja ovog romana koji je Stendalu doneo svetsku slavu, smeštena je u vreme Burbonske restauracije dvadesetih godina 21 veka, posle Napoleonovog poraza i proterivanja. Roman prati život Žilijena Sorela, zgodnog, mladog i ambicioznog siromašnog provincijalca, sina drvodelje koji želi da nađe sebi značajno mesto u društvu. Vođen Napoleonovim idejama želi da postigne vrtoglav i brz uspeh, ali društvene prilike su se promenile i Napoleonove ideje mu ne pomažu u tome. Žilijen će zatim svoj put ka uspehu pokušati da nađe zavodeći srca vladajućih žena. Da li će u tome uspeti?

Kroz priču o Sorelu, Stendal na satiričan način oslikava i francusko društvo iz doba Burbonske restauracije, prožeto korupcijom, pohlepom i dosadom.

Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.

Stendal
Stendhal.jpg
Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark
Puno ime
Mari-Anri Bel
Datum rođenja
23. januar 1783.
Mesto rođenja
Grenobl, Francuska
Datum smrti
23. mart 1842. (59 god.)
Mesto smrti
Pariz, Francuska
Biografija Uredi

Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.

Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.

Detinjstvo i mladost Uredi
Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…

Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“

Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.

Kasniji život i smrt Uredi
Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.

Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.

Dela Uredi

Crveno i crno (1830),
Parmski kartuzijanski mananstir (1839)
Rasprava o ljubavi
Lisjan Leven
Život Hajdnov
Istorija slikarstva u Italiji
Rim, Napulj, Firenca
Rasin i Šekspir
Život Rosinijev
Nedovršena autobiografska dela Uredi
Memoari jednog egoiste (1892),
Život Anrija Brilara (1890).