pregleda

GULLO GULLO MIODRAG BULATOVIĆ


Cena:
249 din
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Kraljevo,
Kraljevo
Prodavac

KnjizaraAleksandrija (8241)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 19045

Moj Dućan Moj Dućan

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Godina izdanja: xxxx

Miodrag Bulatović Gullo gullo
Meki povez
Izdavač Bigz

Миодраг Булатовић (20. фебруар 1930 – 15. март 1991), писац кога су сви звали „Буле“, управо се тријумфално из изгнанства вратио у Београд да прими НИН-ову награду за роман „Људи са четири прста“, коју је заслужио још пре две деценије са својим најбољим романом „Црвени петао лети према небу“. Али, млади писац који је иза себе већ имао, данас култну, збирку приповедака „Ђаволи долазе“, и исто тако прекретничке приче у књизи „Вук и звоно“, никако се својим понашањем и циничним изјавама није уклапао у уштогљено соцреалистичко друштво половином педесетих година прошлог века.

И његова литература одударала је од књижевне поетике која је тада била на цени књижевних критичара, који су по мишљење ишли у „Цекај“, како смо у редакцији „Политике“ подсмешљиво називали ту орвеловску установу. Само је неколицина његових пријатеља и критичара, пре свих Зоран Глушчевић, наслутила да се у српској литератури појавио не само нови прозни глас, већ будући литерарни геније, писац мрачних и демонских сила у човеку и у свету, сила које га разарају, али и уздижу у небеске висине, као у „Црвеном петлу…”

Тај роман дефинитивно га је устоличио на место које му припада, али није био подобан за НИН-ов жири, јер нигде није било партизана који све побеђују, док су Булатовићеви јунаци били људи са дна, антихероји, изданци „Бедних људи“ Ф. М. Достојевског. А уз све то, млади писац је већ првом збирком најавио да су „ђаволи“ изашли из суднице руског генија, да се не привиђају само Ивану Карамазову испод стола суднице.

И сам Булатовић био је нека врста нечастивог, који квари партијску књижевну идилу, због чега га је требало што пре одстранити и из литературе и из социјалистичког „раја“ који се већ привиђао Јосипу Брозу. Соцреалисти су хитро реаговали, оцењујући његове ликове као настране, опаке и опасне по нашу социјалистичку заједницу. Нису могли да схвате и прихвате да један млад писац може својим већ првим делом да разбије скучену идеолошку норму социјалистичког реализма и да се вине до универзалних истина о људској природи.

Булатовић је морао да напусти земљу и скраси се једно време у Паризу, а потом су уследили светски успеси, милионски тиражи „Црвеног петла…”, који је убрзо преведен на више од двадесет језика, док је он сањао домовину која га је одбацила. На француском је 1965. објавио роман „Херој на магарцу“, митску епопеју о нашем мегаломану Грубану Малићу, с којим је још више себи затворио врата повратка у земљу, кад је роман две године касније изашао и на српском. Док се главни јунак Грубан Малић дефинитивно устоличио на књижевном престолу, који ће од тада постати поетичка мера српске и југословенске литературе, партијски цензори су у том гротескном лику препознали „највећег сина наших народа и народности“. Врата повратка у земљу сасвим је затворио кад је у једном иностраном листу листу изјавио да је Јосип Броз bien bronzе, што има двосмислено значење: лице опаљено сунцем, али и метално лице властодршца.

Та игра прећуткивања трајала је до 1976. године, када је најзад добио НИН-ову награду, пре свега захваљујући политичком јемству проф. Васе Милинчевића. Писац који је у Паризу стигао и до Салвадора Далија, ваљда једини Србин коме је то пошло за руком, али никако и до своје домовине, најзад се на велика врата вратио у Београд.

„Љубавна идила“ између писца и државе доживела је врхунац његовим избором 1991. за посланика Социјалистичке партије. Они који нису добро познавали Булета нису могли да објасне тај његов потез. А, заправо, нико се није питао кроз какве је све патње прошао, од тренутка кад је као дете гледао како му италијански фашисти у месту где је рођен убијају оца, после чега је добио епилептични напад, до каснијих година, кад је жудео да се врати у домовину, док га је она стално сумњичила и одбацивала као блудног сина.

Прећуткивање великог писца, на неки чудан начин, настављено је и данас. Као да је опет изгнан из литературе којој припада.

Баш као кад се 1983. појавио његов роман „Gullo, Gullo“. Критика се и тада подсмешљиво огласила, олако закључујући да Булатовић нема више шта да каже, па зато измишља светске терористе који уништавају свет експлозивним направама, везаним за сопствене полне органе. И пре 11. септембра и јавног деловања Ал Каиде, Булатовић је својом генијалном интуицијом много пре свих светских писаца наслутио страшна времена самоубилачког тероризма, на свој поетички препознатљив начин – гротеском.

Српској академији наука и уметности, рецимо, никад није пало на памет да би Булатовић требало да буде њен члан. Где ће осредњи таленти да приме у своје редове светског писца, и још с толиким бројем књига, док они у научне јединице убрајају in memoriam-e својим истомишљеницима?! Можда у томе има неке више, космичке правде. „У бескрајном плавом кругу“ Милоша Црњанског осим њега има места и за Булатовића, и за Момчила Настасијевића, Растка Петровића, Милана Кашанина, Танасија Младеновића… У овом пробраном друштву осведочених бесмртника, чија су имена значајнија од многих живих, самопроглашенх „бесмртника“, Булатовић се сигурно веома добро осећа, шаљући им повремено свој чувени мефистофеловски осмех, којим као да их опомиње да су они, ипак, горе „у бескрајном плавом кругу“, а ови доле у нашој заједничкој каљузи.

Има правде. Сва је срећа што још нису успели, мада неки покушавају, да из наше литературе сасвим прогнају оне „ђаволе“ које је писац тако оргијастично, дионизијски распусно и поетички барокно увео у српску и светску прозу.

Načini plaćanja i preuzimanja:

Knjige se mogu preuzeti lično ili se šalju poštom.
Troškove poštarine snosi kupac prema zvaničnom cenovniku PTT Srbije, osim gde je naglašena besplatna dostava.

POST EXPRES
1-3 kg 270 din
3-5 kg 330 din
5-10 kg 380 din

Preporučena tiskovina
0 - 100 gr 137 din
100 - 250 gr 138 din
250 - 500 gr 169 din
500 - 1000 gr 180 din
1000 - 2000 gr 211 din

Način isporuke:
1. Post expres službom pouzećem ili uz predhodnu uplatu na račun(u zavisnosti od dogovora) cena poštarine ostaje ista po cenovniku koji je naznačen, bez dodatnih provizija na prenos novca.
2. Knjige se šalju poštom / Preporučenom tiskovinom uz predhodnu uplatu na račun.

Knjige šaljemo ponedeljkom i četvrtkom nakon čega dobijate broj pošiljke za elektronsko praćenje preko poštanskog sajta.

Knjige ne šaljemo u inostranstvo.

-U slučaju bilo kakvog nesporazuma, moguć je svaki dogovor oko rešavanja istog.

Predmet: 76189077
Miodrag Bulatović Gullo gullo
Meki povez
Izdavač Bigz

Миодраг Булатовић (20. фебруар 1930 – 15. март 1991), писац кога су сви звали „Буле“, управо се тријумфално из изгнанства вратио у Београд да прими НИН-ову награду за роман „Људи са четири прста“, коју је заслужио још пре две деценије са својим најбољим романом „Црвени петао лети према небу“. Али, млади писац који је иза себе већ имао, данас култну, збирку приповедака „Ђаволи долазе“, и исто тако прекретничке приче у књизи „Вук и звоно“, никако се својим понашањем и циничним изјавама није уклапао у уштогљено соцреалистичко друштво половином педесетих година прошлог века.

И његова литература одударала је од књижевне поетике која је тада била на цени књижевних критичара, који су по мишљење ишли у „Цекај“, како смо у редакцији „Политике“ подсмешљиво називали ту орвеловску установу. Само је неколицина његових пријатеља и критичара, пре свих Зоран Глушчевић, наслутила да се у српској литератури појавио не само нови прозни глас, већ будући литерарни геније, писац мрачних и демонских сила у човеку и у свету, сила које га разарају, али и уздижу у небеске висине, као у „Црвеном петлу…”

Тај роман дефинитивно га је устоличио на место које му припада, али није био подобан за НИН-ов жири, јер нигде није било партизана који све побеђују, док су Булатовићеви јунаци били људи са дна, антихероји, изданци „Бедних људи“ Ф. М. Достојевског. А уз све то, млади писац је већ првом збирком најавио да су „ђаволи“ изашли из суднице руског генија, да се не привиђају само Ивану Карамазову испод стола суднице.

И сам Булатовић био је нека врста нечастивог, који квари партијску књижевну идилу, због чега га је требало што пре одстранити и из литературе и из социјалистичког „раја“ који се већ привиђао Јосипу Брозу. Соцреалисти су хитро реаговали, оцењујући његове ликове као настране, опаке и опасне по нашу социјалистичку заједницу. Нису могли да схвате и прихвате да један млад писац може својим већ првим делом да разбије скучену идеолошку норму социјалистичког реализма и да се вине до универзалних истина о људској природи.

Булатовић је морао да напусти земљу и скраси се једно време у Паризу, а потом су уследили светски успеси, милионски тиражи „Црвеног петла…”, који је убрзо преведен на више од двадесет језика, док је он сањао домовину која га је одбацила. На француском је 1965. објавио роман „Херој на магарцу“, митску епопеју о нашем мегаломану Грубану Малићу, с којим је још више себи затворио врата повратка у земљу, кад је роман две године касније изашао и на српском. Док се главни јунак Грубан Малић дефинитивно устоличио на књижевном престолу, који ће од тада постати поетичка мера српске и југословенске литературе, партијски цензори су у том гротескном лику препознали „највећег сина наших народа и народности“. Врата повратка у земљу сасвим је затворио кад је у једном иностраном листу листу изјавио да је Јосип Броз bien bronzе, што има двосмислено значење: лице опаљено сунцем, али и метално лице властодршца.

Та игра прећуткивања трајала је до 1976. године, када је најзад добио НИН-ову награду, пре свега захваљујући политичком јемству проф. Васе Милинчевића. Писац који је у Паризу стигао и до Салвадора Далија, ваљда једини Србин коме је то пошло за руком, али никако и до своје домовине, најзад се на велика врата вратио у Београд.

„Љубавна идила“ између писца и државе доживела је врхунац његовим избором 1991. за посланика Социјалистичке партије. Они који нису добро познавали Булета нису могли да објасне тај његов потез. А, заправо, нико се није питао кроз какве је све патње прошао, од тренутка кад је као дете гледао како му италијански фашисти у месту где је рођен убијају оца, после чега је добио епилептични напад, до каснијих година, кад је жудео да се врати у домовину, док га је она стално сумњичила и одбацивала као блудног сина.

Прећуткивање великог писца, на неки чудан начин, настављено је и данас. Као да је опет изгнан из литературе којој припада.

Баш као кад се 1983. појавио његов роман „Gullo, Gullo“. Критика се и тада подсмешљиво огласила, олако закључујући да Булатовић нема више шта да каже, па зато измишља светске терористе који уништавају свет експлозивним направама, везаним за сопствене полне органе. И пре 11. септембра и јавног деловања Ал Каиде, Булатовић је својом генијалном интуицијом много пре свих светских писаца наслутио страшна времена самоубилачког тероризма, на свој поетички препознатљив начин – гротеском.

Српској академији наука и уметности, рецимо, никад није пало на памет да би Булатовић требало да буде њен члан. Где ће осредњи таленти да приме у своје редове светског писца, и још с толиким бројем књига, док они у научне јединице убрајају in memoriam-e својим истомишљеницима?! Можда у томе има неке више, космичке правде. „У бескрајном плавом кругу“ Милоша Црњанског осим њега има места и за Булатовића, и за Момчила Настасијевића, Растка Петровића, Милана Кашанина, Танасија Младеновића… У овом пробраном друштву осведочених бесмртника, чија су имена значајнија од многих живих, самопроглашенх „бесмртника“, Булатовић се сигурно веома добро осећа, шаљући им повремено свој чувени мефистофеловски осмех, којим као да их опомиње да су они, ипак, горе „у бескрајном плавом кругу“, а ови доле у нашој заједничкој каљузи.

Има правде. Сва је срећа што још нису успели, мада неки покушавају, да из наше литературе сасвим прогнају оне „ђаволе“ које је писац тако оргијастично, дионизијски распусно и поетички барокно увео у српску и светску прозу.
76189077 GULLO GULLO MIODRAG BULATOVIĆ

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.