ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 341
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Tahicanski dnevnik sa slikama

Gogenov tahićanski dnevnik svedoči o stapanju pisanja i slikanja u neponovljivo delo. Pisanje i slikanje stopljeni su u jedinstvenu, ali dvostruku imaginaciju.



Umetnička magija
Pol Gogen, Noa Noa
Izvesne stvari ne mogu bez magije. Jedne noći zalutao sam na neku rođendansku žurku. Bila je to slučajnost što sam se tamo našao, jer mogao sam biti i na sto drugih mesta. Kako god, te noći sam upoznao Nebojšu Zdravkovića, slikara, koji je mnoge godine proveo u Španiji i Grčkoj, i za koga sam odmah osetio da je rođen da prevede Gogenove zapise s Tahitija, koje sad imamo prvi put u celovitom i verodostojnom vidu. Samo je slikar mogao da nam prevede reči slikara, divljeg, istinskog bezakonika u životu i umetnosti. Ako je naš slikar prevodilac bio stvoren za Gogenov dnevnik, Gogen je bio rođen za Tahiti. Prodro je do srca njegove magije. A u svakoj magiji skriva se zagonetan dosluh s prirodom, koji nam danas sve više nedostaje. Iz tog dosluha Gogen je izvukao svoje moćne slike čija energija ne poznaje granice. Nije li zbog toga, posle Gogenove smrti, već sutradan, tamošnji biskup spalio dvadesetak umetnikovih dela? Naravno, ali Gogen je, u znak poklonjenja kulturi koja je baš tada nestajala, stvorio i neponovljivi fetiški predmet: knjigu sastavljenu od reči, slika, fotografija, raznih dokumenata i prepisa, osobeni album sopstvenog opstanka na pacifičkom ostrvu. Istina je da takva knjiga, delo po sebi, tvorevina umetničke magije, može da postoji samo u jednom jedinom primerku. Ipak, ona zrači, i jedan od njenih magijskih odblesaka upravo je ova divna knjiga koju možete već sutra imati u rukama. Dok je čitate i razgledate kao da bivate deo magijskog obreda koji ona upečatljivo dočarava. Preporodiće vas. U njoj su reprodukovani originalni akvareli i crteži, mitski i čulni prizori iščezlog života koji nam se, zahvaljujući umetniku, večito i isceliteljski vraća. Ovakvu knjigu valja držati kod uzglavlja i povremeno listati kao efikasnu zaštitu od pustoši i zla, jer bdi nad nama dok snevamo. I smete da je poklanjate samo onima koje volite. Ona je izjava ljubavi.
Ljubav zapravo jeste najdublji razlog zašto sam izabrao ovu knjigu. Ona je od slikara, ali i od pisca. Nedavno sam, intervjuisan, rekao da su za mene slike neodoljivi deo čuda sveta, jer ga uvišestručuju na tvorački način. Gogenove slike me odavno pogađaju, i kad god vidim neku od njih, nešto se menja u meni, pa i oko mene. To mi se događa i s delima drugih slikara. U neke stvari, u neke predele, situacije, izmišljene ili stvarne likove, u oblike, zaljubio sam se zahvaljujući upravo slikama. Ponekad je kod mene ta ljubav na prvi pogled, ponekad dugo sazreva. Ponekad sam i neveran, ali umem da se starim ljubavima vraćam i ponovo zaljubljujem. Verovatno nikad neću slikati, mada pomišljam da, dok pišem, u neku ruku slikam rečima. Dabome, jezik je drugo, nije slikarska supstanca, pa su i moje slike, prvenstveno u pričama, suštinski različite od slikarstva. Kako god, siguran sam da je moje pisanje žigosano vizualnim. Ponekad se kod mene pojavljuju slike koje su nalik onome što vidi neko kad je slep od rođenja. Dok pišem kao da progledavam. Pomaljaju se vizije. I pred slikarskim delima moje oči prizivaju takve zagonetke viđenja.
Izvesno vreme sam zanemario svoju sklonost prema Gogenu, a onda sam počeo da ga čitam. Otkrio sam ga kao nekog ko, osim što slika, hoće i ume da piše, i to ne da bi poput mene slikao rečima. Ne, on je istinski zaronio u reči, ne zaboravljajući da je istovremeno slikar. Njegov tahićanski dnevnik svedoči o tom stapanju pisanja i slikanja u neponovljivo delo. Pisanje i slikanje stopljeni su u jedinstvenu, ali dvostruku imaginaciju.Sve knjige koje pokušavaju da dočaraju jedinstvenost tog dela, kao što rekoh, mogu biti tek njegov odblesak, ali taj odsjaj čuva u sebi prilično od izvorne svetlosti. Svako u to može da se uveri ko bude poželeo ovu knjigu sastavljenu od reči, akvarela, crteža. U rečima prepoznajemo odakle su i kako neke od Gogenovih slika nastale. To za mene takođe znači da ćemo i mi, dok čitamo i gledamo, prelistavajući knjigu, prepoznati kako i otkuda neke reči naviru, pokušavajući da obnove u nama ponešto od željenog, a izgubljenog života.
Jovica Aćin
29.03.08 Politika
Eros bestijalnog
Noa Noa - tahićanski dnevnik sa slikama, Pol Gogen
Mislite li da je tvorac znao šta čini kada je stvarao Tahićanski Raj? I Evu iz tog Raja koja se predaje, sva krotka, i umiljata? Obuzet njome, Pol Gogen slika akt, svoje maloletne ljubavnice. Tahićanke Tehure, kako leži na krevetu. U tami. U takvom položaju, ona je vlat one magične trave od koje domorodci podivljaju. Kojom je i sam Gogen opijen, spremno iščekujući svoj nadolazeći cunami erotske prirode. Obuzet svojom tamnoputom Lolitom, Gogen slika i piše svoj vizuelni žurnal. Pa onda, šta mislite? Žene-greška ? Ili ih je ovakve sa Tahitija, tvorac namerno stvorio? Postoji i Raj, onaj koji ruši sve tabue, koji ždere svoje tetovaže. O tom poslednjem utočištu talenata, a gubitnika, saznajemo od Gogena. Genija i neurotičnog manijaka.
Noa Noa je Gogenov dnevnički zapis obogaćen akvarelima, gravurama u drvetu, tekstovima i fotografijama. Knjiga koju je priredio i uredio Jovica Aćin ( izdanje Službenog Glasnika, 2008. preveo Nebojša Zdravković), otkriva aćinovski neuobičajen senzibilitet. Esejista i pisac, Aćin je i sam spreman da se bravurozno otisne na teren o kome se ovde malo zna. I kao da sledi Gogenovu misao, da su veliki majstori oni, koji nisu nikoga sledili, Aćin nam ovim izborom, nudi recepturu za duhovnu hranu. Umetnost primitivnog.
To je možda prvo što nam pada na pamet dok čitajući ovaj dnevnik, posmatramo Gogenove slike. Doživljaj u našim čulima je toliko živ, da je nemoguće zaključiti kakve ćemo posledice snositi zbog „posmatranja dela ovog civilizovanog divljaka“. U meri u kojoj je Gogen živeo za umetnost i crpeo inspiraciju iz svog najintimnijeg iskustva, njegove slike su i njegova biografija. Umetnička dela sa takvim jasnim sadržajem su u osnovi, pohotljive, erotske prirode. Gogen je zabeležio: „dovoljna je samo sitnica pa da sve ispadne vulgarno“. A nije. Kroz tu vizuru, otkriva se njegova silovita energija zavođenja. Hetero-homoerotskog senzibiliteta.
U prijateljstvu Van Goga i Gogena bilo je čulnosti. Možda manje napetosti nego što su to u Minelijevom filmu prikazali Kirk Daglas i Entoni Kvin. Ali dovoljno izazovno za Van Goga da u svom snu o njihovoj bliskosti, sebi odstrani uho.
A Gogen? Rođen u Parizu, potiče od roditelja španskog porekla. Detinjstvo provodi u Peruu, u Limi. U onoj instant-varijanti, u skraćenoj verziji njegove biografije pominje se da je on unuk revolucionarke Flore Tristan. Osnivačice savremenog feminizma i poznanice Karla Marksa. Gogen je naklonjen morima, egzotici, bekstvima u neo-mitologiju. Moreplovac je na brodovima francuske mornarice, i službenik-broker; sve vreme je slikar amater. Kao u nekoj filmskoj priči, sa slikarem Pisaroom ga upoznaje kolekcionar umetničkih dela i njegov staratelj Aroza. Od tada se potpuno posvećuje slikarstvu, i stvara u Bretanji. Sa Sezanom slika u mestu Pont-Avenu. Gde ”hvata” atmosferu na platnu, stvara novu estetiku koja neoimpresionizmu suprotstavlja novi pravac u slikarstvu - sintetizam. Artikuliše gustim i tamnim prelivima boja. Slika „Viziju nakon propovedi“. Posle koje napušta ženu i petoro dece. I odlazi. Na Tahiti.
Tamo Gogen nalazi svet o kome je sanjao, uranja u domorodačku kosmoviziju. Njegovo slikarsko nadahnuće je u opsesiji telesnošću. Do apsolutnog i potpunog osvajanja, svojih – slikarskih modela. Otkrio je da su Tahićanke bludnije od muškaraca jer su one putene u celini, dok se kod muškaraca, putenost svodi „samo na jedno mesto“. Da, one naizgled mirnooke, žele da budu osvojene. Uzete na maorski način. Zgrabljene. Bez reči, sirovo. Ipak ga to ne sputava da se vrati u Pariz, da bi izložio svoje nove radove.
Pesnik Malarme je očaran što u njegovom delu „Mesec i zemlja“, nalazi „toliko misterije u tolikom sjaju“. Sličan utisak Gogen ostavlja i na pisca Strindberga, kao i na pesnika Morisa, kome ostavlja svoj rukopis Noa-Noa. Posle izgubljenog sudskog procesa, noge polomljene u tuči u Konkarnou, Gogen, razočaran Evropom, 1895. ponovo odlazi na Tahiti. I ne vraća se. Dovršava svoj primerak rukopisa, dopunjujući ga beleškama o maorskoj kulturi i običajima.
Odbacivši evropocentrizam u vrednovanju umetničkih dela, antropolozi su prvi priznali estetske kvalitete drugih kultura.To isto je uradio i Gogen u slikarstvu. Nije slučajno da je on svoje monumentalno delo naslovio sa: „Odakle dolazimo? Šta smo? i Kuda idemo?“ (1,39 x 3,74 m). Njegova umetnost je slika-kult. Slika-mit. Slika-arhetip.

Mirjana Marinšek Nikolić




Ežen Anri Pol Gogen (franc. Eugène Henri Paul Gauguin; Pariz, 7. jun 1848 — Atuona, 8. maj 1903)[1] bio je francuski slikar. Gogen je jedan je od tri slikara postimpresionizma. On je imao svoj stil: slikao je pomoću velikih površina oivičenih crnom linijom (slično vitražu). Taj stil zvao se sintetizam i u njemu boja ne određuje predmet. Gogen je preteča fovizma.[2][3] Na Tahitiju je proveo drugi deo svog života i tamo se potpuno posvetio slikanju. Njegova dela su Devojke sa Tahitija nose cveće, Odakle dolazimo, ko smo, kuda idemo (D`où venons-nous ? Qui sommes-nous ? Où allons-nous ?)...

Na Tahiti odlazi prvi put 1891, a 1895. definitivno odlazi u Francusku Polineziju, gde je umro u patnjama i gorčini. Njegove polinezijske teme svode se na prikazivanje animalne lepote ženskog tela u šaroliko ornamentiranim tkanjima u gustom zelenilu tropske vegetacije. Svoje doživljaje i ispovijesti objavio je u knjigama „Noa Noa“ i „Pre i posle“. Uticao je na razvoj ekspresionizma i formiranje fovizma.

Gogenova umetnost je postala popularna nakon njegove smrti, posebno zahvaljujući naporima trgovca umetničkim delima Ambroaza Volara, koji je organizovao izložbe njegovih radova tokom poznog dela njegove karijere, i pomagao u organizovanju dve posthumne izložbe u Parizu.[4][5]

Biografija
Rođen u Parizu, poreklom potiče od španskih doseljenika u Južnu Ameriku i vicekralja Perua, i rano detinjstvo je proveo u Limi. Unuk je Flore Tristan, osnivačice savremenog feminizma. Nakon školovanja u Orleanu, Francuska, Gogen je narednih šest godina proveo ploveći širom sveta u trgovačkoj mornarici a kasnije i u francuskoj mornarici. Nakon povratka u Francusku 1870, zaposlio se kao pomoćnik brokera. Njegov staratelj Gistav Aroza, uspešni poslovni čovek i kolekcionar umetničkih dela, upoznao je Gogena sa Kamijem Pisaroom 1875.

Gogen je radnim danima bio uspešan berzanski broker, a odmore je provodio slikajući sa Pisaroom i Polom Sezanom. Iako su mu prvi pokušaji bili nevešti, brzo je napredovao. Do 1884. Gogen se sa porodicom preselio u Kopenhagen, gde je bezuspešno pokušao da se bavi biznisom. Primoran da se bavi slikarstvom da bi preživeo, vraća se u Pariz 1885, i ostavlja porodicu u Danskoj. Bez dovoljno sredstava za život, njegova žena (Met Sofi Gad) i njihovo petoro dece odlaze da žive sa njenom porodicom. Gogen je nadživeo dvoje od svoje dece.

Godine 1886. Gogen je prvi put boravio u Pont-Avenu u Bretanji, gde se upoznao sa Emilom Bernarom, osnivačem kloazonizma. Novembra iste godine je u Parizu sreo Van Goga. Naredne godine boravi u Panami, zatim na Martiniku, gde ga za slikanje inspirišu boje i sunce tropskih pejzaža. Najzad oboleva od malarije i vraća se u Pariz, pa početkom 1888. ponovo u Pont-Aven gde se priključuje slikarskoj školi mlađih kolega. Tu u jednom pismu opisuje svoju ideju o umetnosti:
Savet je, ne kopirajte mnogo prirodu, umetnost je apstrakcija, izvucite je iz prirode i sanjajte pred njom, razmišljajte više o stvaranju nego o rezultatu. Jedini način da se uzdignemo do boga, je da činimo ono što i naš božanski gospodar, da stvaramo.


„Kafe u Arlu” (Café de Nuit, Arles) iz 1888, Puškinov muzej u Moskvi
Zahvaljujući Van Gogu i njegovom bratu Teu, krajem 1888. odlazi u Arl, gde razvija sa Vinsentom lično i kreativno prijateljstvo. Kao i Vinsent, sa kojim je proveo devet sedmica slikajući u Arlu, Pol Gogen je doživljavao napade depresije i jednom prilikom pokušao da sebi oduzme život. Razočaran impresionizmom, smatrao je da je tradicionalno evropsko slikarstvo postalo suviše imitativno, te da mu nedostaje simbolička dubina. Nasuprot tome, umetnost Afrike i Azije činila mu se punom mističnih simbola i snage. U to doba je u Evropi vladalo zanimanje za umetnost drugih kultura, naročito Japana. Pozvan je da učestvuje na izložbi 1889 . koju su organizovali Dvadesetorica.


Pol Gogen: Žuti Hristos (Le Christ jaune)
1889, ulje na platnu. Umetnička galerija Olbrajt-Noks, Bafalo, država Njujork, SAD
Pod uticajem narodne umetnosti i japanskih grafika, Gogen je evoluirao u kloazonizam, stil kome je kritičar Eduar Dižarden dao ime po tehnici gleđosanja koju je primenjivao Emil Bernar. Gogen je veoma cenio Bernarov rad i odvažnost da upotrebi stil koji je odgovarao Gogenovom nastojanju da u svojoj umetnosti prikaže suštinu predmeta. U Žutom Hristosu iz 1889, koji se obično smatra najreprezentativnijim delom kloazonizma, slika je svedena na oblasti čiste boje koje su odvojene teškim crnim konturama. U takvim delima Gogen nije pridavao mnogo pažnje klasičnoj perspektivi i smelo je ukinuo suptilne prelaze boje—na taj način oslobodivši se dna najkarakterističnija principa postrenesansnog slikarstva. Njegovo slikarstvo je kasnije evoluiralo u pravcu „sintetizma“ gde ni oblik ni boja ne preovlađuju, već oboje imaju jednaku važnost.


Pol Gogen: Ia Orana Maria, (1891), ulje na platnu, 113,7 x 87,6 cm, Muzej Metropoliten u Njujorku
Tokom 1891. Gogen, isfrustriran nedostatkom uspeha kod kuće i finansijski osiromašen, plovi u trope kako bi pobegao od evropske civilizacije i „svega što je veštačko i konvencionalno“. (Pre toga je u nekoliko navrata pokušavao da nađe tropski raj gde bi mogao da `živi na ribi i voću` i slika svojim sve primitivnijim stilom, uključujući kratke boravke na Martiniku i kao radnik na Panamskom kanalu). Dok je živeo u selu Matajea na Tahitiju, naslikao je Fatata te Miti (Pored mora), La Orana Maria (Zdravo Marijo) i druge prikaze tahićanskog života. Preselio se u Punauju 1897, gde je naslikao svoje remek-delo „Odakle dolazimo“ i ostatak života proveo u Atuoni na Ostrvima Markiz, samo jednom posetivši Francusku. Njegovi radovi iz tog perioda su puni kvazi-religijskog simbolizma i egzotičnih prikaza stanovnika Polinezije. U Polineziji se često sukobljavao sa kolonijalnom vlašću i katoličkom crkvom. Tokom ovog perioda je napisao i knjigu „Pre i posle“ (Avant et Après), koja predstavlja rascepkanu zbirku zapažanja o životu u Polineziji, sećanja, i komentare o književnosti i slikarstvu.

Umro je 1903. godine i sahranjen na groblju Kalvarija u Atuoni na ostrvu Hiva Oa, Ostrva Markiz, Francuska Polinezija.