ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 428
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!



Kamilo Hose Sela (šp. Camilo José Cela), bio je uticajni španski pisac i esejista. Pisao je uglavnom romane i pripovetke, a bavio se i drugim književnim žanrovima, kao što su eseji, putopisi, drame. Pisao je i pozorišne komade i filmska scenarija. Godine 1957. postao je član Španske kraljevske akademije, a godine 1989. dobio je Nobelovu nagradu za književnost.

Biografija
Kamilo Hose Sela (11. maj 1916 - 17. januar 2002) rođen je u Iriji Flaviji (Padron, Galicija, Španija). Pre nego što je postao profesionalni pisac, Sela je pohađao Univerzitet u Madridu gde je kratko studirao pravo. Takođe se borio i u Španskom građanskom ratu na Frankovoj strani, dok ga nije ranila granata pa se njegova vojna služba morala završiti.[1] Nakon rata Sela se posvetio novinarskom radu, a radio je i nekoliko poslova birokratske prirode, uključujući cenzurisanje, zbog čega je kasnije bio kritikovan. Godine 1944. oženio se sa Rosario Konde Pikaveom s kojom je 1946. dobio sina Kamila Hosea Selu Kondea koji je takođe pisac. Godine 1991. Sela se oženio po drugi put, sa Marinom Kastanjo.[2]

„Porodica Paskvala Duartea“ (šp. La familia de Pascual Duarte) je Selin prvi roman. Roman je od posebne važnosti zato što je značajno uticao na to u kom će se smeru razvijati posleratni španski roman.[3] To je jedina njegova knjiga prevedena na srpskohrvatski jezik. Objavljena je u Zagrebu, u prevodu Josipa Tabaka, pod naslovom “Paskval Duarte i njegovi zločini”, u izdanju Matice hrvatske iz 1964. godine. Sela je ovaj roman objavio 1942, u svojoj dvadeset šestoj godini, i smatra se da je njime dao novi život španskoj književnosti. Ovim delom je stekao prestiž među evropskim književnicima. Doživeo je uspeh i kod kritičara i kod publike.

Roman predstavlja čvrst most između predratne i posleratne španske književnosti. Izazvao je iznenađenje, kako izborom protagoniste i teme, tako i pripovedačkom tehnikom i atmosferom, koje će ostati konstanta u Selinoj prozi. Selin stil se može opisati kao mračni realizam, pun sarkazma i groteske, a Selin junak, Paskval Duarte kao egzistencijalistički heroj koji ima problema s pronalaženjem logike u konvencionalnom moralu i čini veliki broj zločina, zbog kojih ne oseća nikakvu grižu savesti. Time je sličan Mersaultu u romanu Albera Kamija - „Stranac“ (franc. L`Étranger).


Spomenik Kamilu Hoseu Seli u Padronu
Selin stil se može opisati kao mračni realizam, pun sarkazma i groteske.

Godine 1944. Sela je objavio još dva romana: “Paviljon odmora” i “Nova lutanja i nevolje Lasarilja s Tormesa”. Prvi je proistekao iz Selinog boravka u jednom oporavilištu za tuberkulozne bolesnike, a drugi, pastiš prvog pikarskog romana, “Lasarilja s Tormesa”, pokušaj je da se aktuelizuje pikarski žanr, i ujedno knjiga koja najavljuje jedan od Seli veoma dragih žanrova, putopis.

Njegovo najpoznatije delo „Košnica“ (šp. La Colmena) objavljeno je 1951. godine. Neobične hronologije i s velikim brojem likova (više od trista), delo na inovativan način govori o posleratnom Madridu. Ovo je Selin prvi roman koji prihvata onu struju španske književne tradicije što polazi od Lopeove Fuenteovehune (šp. Lope de Vega `Fuenteovejuna`), čija je glavna odlika kolektivni junak. U stvari, reč je o jednom veoma ambicioznom delu, čiji je naslov samo drugo ime za Madrid iz vremena odmah posle građanskog rata, dok je još trajao Drugi svetski rat. Košnica je galerija likova, najrazličitijih tipova, poreklom iz raznih društvenih slojeva, koji su svi, međutim, jadnici, poniženi i uvređeni, predani svojim sitnim poslovima, prljavim spletkama, prosjačenju, zelenašenju, ophrvani svim mogućim nesrećama i nevoljama, ali takav život prihvataju sa potpunom prirodnošću; kako bi sve to uspeo da obuhvati na tri stotine stranica, autor ispisuje odvojena, kratka, i na prvi pogled nepovezana poglavlja. [4] Ona je, kao takva, učvrstila Selin ugled kod kritike i publike. Na njegov stil je uticao španski realizam, posebno Migel de Servantes i Benito Peres Galdos, kao i savremeni engleski i francuski autori kao što su Džojs i Sartr. Selin tipični stil - sarkastični, često groteskni oblik realizma, odražava se u „Košnici“.[5] Trebalo bi naglasiti i da je ovo, kao i neka druga Selina dela, prvo objavljeno u Argentini zato što je Frankova vlada, povezana s Rimokatoličkom Crkvom, njegova dela zabranila zbog nemoralnosti sadržaja sve dok Manuel Fraga Iribarne, ministar informacija i turizma frankističke vlade, nije lično odobrio njegovo štampanje.[6]

Jedan od njegovih avangardnih romana jeste „San Kamilo, 1936“ (šp. San Camilo, 1936) iz 1969. godine. Ovo Selino delo napisano je kao neprekidan tok svesti. To je freska jedne epohe, predstavljene do najsitnijih detalja, praćena nizom razmišljanja o svemu što se događa. Sela je kasnije napisao brojne romane: „Hristos protiv Arizone“ (šp. Cristo versus Arizona), „Mazurka za dva mrtvaca“ (šp. Mazurca para dos muertos), „Krst San Andresa“ (šp. La cruz de San Andrés), „Šimšir“ (šp. Madera de boj) itd.

Od kraja 1960-ih, uporedo s objavljivanjem dela „San Kamilo, 1936“, Selin je rad postajao sve više eksperimentalan. Na primer, godine 1988. napisao je „Hristos protiv Arizone“(šp. Cristo versus Arizona) koji govori o dvoboju u OK Koralu u jednoj rečenici koja se proteže na više od stotinu stranica.


Grb markiza od Irije Flavije
Godine 1955, Sela se upustio u pisanje egzotične priče, u romanu „Riđokosa“, čiji je podnaslov „Priče iz Venecuele`. Ovaj roman, napisan po narudžbi, trebalo je da govori o venecuelanskim ljudima i problemima, ali se pokazalo da je to još jedan – Selin roman. Reč je o nizu priča koje se vrte oko lepe riđokose Pipije Sanćes, u venecuelanskoj sredini koju sami Venecuelanci nisu prepoznali kao svoju.[4]

Selina moć zapažanja i odličnog opisivanja prisutna je i u njegovim putopisima, zasnovanim na njegovim putovanjima kroz ruralne delove Španije i Latinske Amerike. Njegovi najpoznatiji putopisi su „Put u Alkariju“ (šp. Viaje a la Alcarría) iz 1948. godine, zatim „Od Minja do Bidesoara“ (šp. Del Miño al Bidasoa) iz 1952. i delo „Jevreji, Mavari i hrišćani“ (šp. Judíos, moros y cristianos) iz 1956. godine. Među njegovim brojnim kratkim pripovetkama je i „Ovi oblaci koji prolaze“ (šp. Esas nubes que pasan), zatim četiri dela koja se nalaze u kolekciji „Vetrenjača i druge kratke priče“ (šp. El molino de viento y otras novelas cortas). Sela je takođe pisao eseje, poeziju i memoare. U poznim godinama je često gostovao u televizijskim emisijama. Godine 1955. preselio se na Majorku, gde je godinu dana kasnije osnovao veoma cenjen časopis šp. Papeles de Son Armadans. Godine 1968. objavio je svoj veliki rečnik pod nazivom šp. Diccionario secreto koji predstavlja kompilaciju neobjavljenih, ali dobro poznatih reči i fraza. [7] Njegova književna dela – kratke priče, putopisi, odlikuje eksperimentisanje i inoviranje forme i oblika.

Jedanaesti Selin roman izašao je godine 1988. Sela je već bio živi klasik španske književnosti i učitelj mlađih generacija, iako je bio nestandardni učitelju, koji to nikako nije hteo biti. [4]

Priče zauzimaju značajan deo Seline pripovedačke aktivnosti. Među njima su, na primer, „c i njegova družina“ i druge karpetovetonske beleške, iz 1949. godine, „Stari prijatelji“, iz 1960—61. godine, „Salonska korida“ iz 1963. Toreadori i korida predstavljaju posebno poglavlje u okviru Selinih zanimanja, zasnovanih na jednoj „keltiberskoj estetici“ čiji su prethodnici prepoznatljivi: Goja, Kevedo, Valje-Inklan, Bunjuel, itd. Zatim slede „Nove madridske scene“, priče iz 1965-66, i „Kaprici Fransiska de Goje i Lusjentesa“, objavljena posle dodele Nobelove nagrade 1989. godine.[4]

Godine 1962. Sela objavljuje „Pregršt basni bez ljubavi sa trideset dva Pikasova crteža“. Ovaj neobičan skup poučnih priča, kako se čitaocu sugeriše u samom naslovu, jeste svojevrsna prerada dobro poznatih povesti, legendi, mitova: o Adamu i Evi, o Narcisu, Fedri, trojanskim junacima, ali i o izvesnom Don Bobu, „tvrdoglavom i recidivnom Jevrejinu“ kojega je spalila Inkvizicija na Majorci na mestu na kojem je danas noćni klub, o monahinji Fani Prajs, iz 10. veka p. n. e., itd. Sve to, naravno, ilustrovano Pikasovim crtežima. I ovde, kao i u drugim Selinim proznim delima, način pripovedanja je toliko pun naboja da, ako i ne zamenjuje radnju, a ono je svakako čini naglašenijom nego inače. Sela radije koristi nabrajanje nego opisivanje, čime piscu koji poseduje onako bogat rečnik nimalo nije teško da postigne veći pripovedački efekat. Najpoznatija Selina zbirka pripovedaka (pisana u više navrata) jesu “Karpetovetonske beleške”, koje sam Sela smatra jednim od najznačajnijih aspekata svog pripovedačkog umeća, pa čak i zasebnim žanrom koji je teško definisati.[4]

Pisao je i za pozorište, a književničku karijeru počeo je 1936. godine zbirkom pesama „Dok stupam u sumnjivu dnevnu svetlost“.[4]

Još 1957. godine postao je član Španske kraljevske akademije (šp. Real Academía Española - RAE) i njen član je bio narednih četrdeset pet godina. Selu je 1996. godine, zbog njegovih književnih zasluga, kralj Huan Karlos Prvi proglasio markizom od Irije Flavije (šp. Don Camilo José Cela Trulock, marqués de Iria Flavia). Godine 1989. nagrađen je Nobelovom nagradom za književnost za svoje delo „Porodica Paskvala Duartea“ (šp. La familia de Pascual Duarte). Dobio je nagradu „Princ od Asturije“ za univerzalni doprinos umetnosti. Godine 1995. dobio je i Nagradu Servantes, najveću nagradu za književnost na španskom jeziku, koju je Sela najviše priželjkivao, možda zato što mu je najduže izmicala.[8]

Umro je u Madridu 17. januara 2002. godine.

Legenda o Seli
Jedan od najboljih španskih modernih pisaca bio je doušnik Frankovog fašističkog režima i izdao svoje kolege intelektualce tokom 1960-ih godina, prema skoro otkrivenim zvaničnim podacima. Kamilo Hose Sela, poslednji Španac koji je dobio Nobelovu nagradu za književnost, nastavio je da daje informacije protiv pisaca i akademaca i nakon što su oni mislili da se priključio nastajućem redu disidentskih pisaca. Ovo je otkrio dobro poznati istoričar Pir Isas, koji je našao papire koji dokazuju da je Sela svojevoljno dostavljao informacije Franku i predlagao da neki pisci mogu biti podmićeni, “ukroćeni“, pa čak i preobraćeni u fašistički režim.

Ove tvrdnje samo su dodatak legendi o Seli, koji je bio optuživan za krađu ideja i plagijate. Poricao je sve optužbe, ali imao je veliki kapacitet da stvara nesuglasice i neprijatelje. Još jedna informacija koju je Sela odao, između ostalog, bila je da su četrdeset dva od sto dva potpisa koji poriču nasilje policije nad rudarima iz Asturije bili članovi Španske komunističke partije.

Sela je predložio da bi meta režima trebalo da bude Pedro Lain Entralgo, vodeći intelektualac, na osnovu toga što je bio slabiji karakter od ostalih anti-frankista. Izveštaj pokazuje da je prihvaćen Selin savet i da je za njegovo sprovođenje ostavljeno 20 miliona pezeta. Ali, zvanični dokazi da je plan sproveden ne postoje.[9] Kako kaže Pir Isas, Sela je bio veoma složena ličnost:

„ Izgledalo je kao da je u nekim periodima svog života koristio sve karte iz špila. ”
Novi književni stil
Svojim delom „Porodica Paskvala Duartea“ započeo je novi, narativni stil u književnosti koji se naziva tremendizam (šp. tremendo – užasan, strašan), koji oslikava realnost u svoj njenoj sirovosti. [10] Ovaj stil je u budućnosti uticao na mnoge španske pisce.



Porodica Paskuala Duartea (šp. La Familia de Pascual Duarte, izgovara se [la faˈmilja ðe pasˈkval ˈdvaɾte]) je roman iz 1942. koji je napisao španski nobelovac Kamilo Hose Sela.[1][2] Prva dva izdanja izazvala su pometnju i za manje od godinu dana je zabranjena. Novo špansko izdanje je revidirano 1943. u decembru te godine.

Ovaj roman je fundamentalan za generaciju tremendizma (nazvanog od tremendo, „užasno, ogromno“), koji se fokusira na tretman svojih likova i obeležen je produženim i čestim scenama nasilja. Roman se zapravo smatra prvim romanom ovog stila pisanja, ali sadrži i teme ekstremnog realizma i egzistencijalizma: likovi žive na marginama društva i njihovi životi su uronjeni u teskobu i bol; Arhetip ove teme nalazi se u protagonisti romana, Paskualu Duarteu, koji je naučio da je nasilje jedini način da reši svoje probleme. Porodica Paskuala Duartea ima različite naratore, od kojih je glavni Duarte, koji svoju istoriju prepričava na seoskom dijalektu.

Protagonista je iz Ekstremadure i njegov život se odvija između 1882. i 1937. godine, godina u kojima su društvene i političke strukture Španije bile obeležene ekstremnom nestabilnošću. Ovo vreme je jedan od najuzburkanijih perioda prema istorijskom ustavu.

Roman ima jasan religiozni prizvuk, uprkos tome što se Cela nikada nije pokazao kao posebno pobožan čovek, i obiluje aluzijama na Boga...