ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2011.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Službeni glasnik, 2011.

Borislav Radović pripada generaciji pesnika koji su u savremenoj srpskoj književnosti postavili temelje tumačenju poezije. Ova knjiga spada u one koje poeziji, kao osnovnoj delatnosti duha, vraćaju ono mesto koje je imala od drevnih naroda do modernih pesnika. Pisac ove knjige poeziji vraća dostojanstvo koje je ona izgubila onoliko koliko su čovekova inventivnost i kreacija to dostojanstvo izgubili u vremenu u kome živimo, okruženi „usponom beznačajnosti“. U knjizi su objavljeni eseji koji ukazuju na duhovni put od Vergilija, preko Paunda i Sen-Džona Perska, do Vaska Pope.

Borislav Radović (Beograd, 10. mart 1935 — Beograd, 26. april 2018) bio je jugoslovenski i srpski pesnik, esejista i prevodilac.[1]
Biografija

U Beogradu je završio studije opšte književnosti sa teorijom. Veći deo radnog veka proveo je kao urednik u izdavačkoj delatnosti. Od 1952. kada je kao srednjoškolac počeo oblavljivati stihove, bavi se književnošću i prevodilaštvom.[2] Bio je funkcioner Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije.[3] Enes Halilović ga je opisivao kao čoveka grofovskog držanja i dostojanstva.[3]
Kritička ocena

Borislav Radović se smatra jednim od najznačajnijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Uz Jovana Hristića i Ivana V. Lalića, Radović je najznačajniji pesnik kulture kod nas. Poznat kao jezički perfekcionist i istraživač stilskih sredstava, Radović je retko i nerado objavljivao svoje tanke zbirke pesama. U početku shvaćen kao predstavnik neosimbolističkog stila, posle deset godina pauze pojavio se sa sasvim drugačijim pesama. Pesme pisane posle 1971. predstavljaju jednu knjigu koju je autor do kraja devedesetih polako dopunjavao. Ove pesme se odlikuju pravilnom sintaksom, odsustvom pesničkih ukrasa, i škrtošću u izrazu koja nikada ne prelazi u hermetizam. U pozadini svake od tih pesama nalazi se životno ili literarno iskustvo, koje je duboko promišljeno i dato u jasno uobličenim stihovima. Radović se kloni apstrakcija tako da svaka konkretna slika ostaje to što je i upravo takva pleni čitaoca. Poslednjih godina je svoje nesvakidašnje iskustvo pisanja, prevođenja i čitanja poezije podelio sa čitaocima u vidu nekoliko esejističkih knjiga.[4]
Nagrade i priznanja

Brankova nagrada, za knjigu pesama Poetičnosti, 1957.
Oktobarska nagrada, za prepev knjige Morekazi Sen-Džona Persa, 1963.
Nolitova nagrada, za knjigu pesama Bratstvo po nesanici, 1967.
Zmajeva nagrada, za knjigu pesama Bratstvo po nesanici, 1967.
Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Pesme 1971–1972, 1983.
Nagrada Željezare Sisak, 1984.
Disova nagrada, 1985.
Nagrada „Kruna despota Stefana Lazarevića”, 1994.
Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Pesme, 1995.
Nagrada „Ramonda serbika”, 1996.
Nagrada „Belovodska rozeta”, 1998.
Nagrada „Miloš N. Đurić”, za prevod knjige Luj Lamber Onorea de Balzaka, 1999.
Nagrada „Desanka Maksimović”, 2001.
Nagrada „Žička hrisovulja”, 2002.
Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu eseja O Pesnicima i poeziji, 2002.

Dela
Zbirke pesama

Poetičnosti, Beograd 1956.
Ostale poetičnosti, Beograd 1959.
Maina, Novi Sad 1964.
Bratstvo po nesanici, Beograd 1967.
Opisi, gesla, Beograd 1970.
Izabrane pesme, Beograd 1979.
Pesme 1971-1982, Beograd 1983.
Izabrane pesme 1954-1984, Beograd 1985.
Trideset izabranih pesama, Beograd 1985.
Pesme 1971-1991, Banja Luka 1991.
Pesme, Beograd 1994.
Pesme, Beograd 2002.
Četrdeset dve izabrane pesme, Beograd 2007.

Eseji

Rvanje s anđelom i drugi zapisi, Beograd 1996.
O pesnicima i o poeziji, Banja Luka 2001.
Neke stvari, Beograd 2001.
Čitajući Vergilija, Banja Luka 2004.
Još o pesnicima i o poeziji, Beograd 2007.

Prevodi

Morekazi, Sen-Džona Persa, 1963.
Izabrane pesme Pola Elijara, 1971.
Pariski splin, Šarla Bodlera, 1975.
Luj Lamber, Onorea de Balzaka, 1999.