ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1972
Jezik: Ruski
Autor: Strani

Николај Васиљевич Гогољ: РЕВИЗОР
Издавач: ДЕТСКАЈА ЛИТЕРАТУРА, Москва, 1972.год.
Тврди повез, 158страна+15 илустрација, руски језик, ћирилица.
Очувано као на фотографијама.

`Ревизор је сатирична комедија руског романописца и драматурга Николаја Васиљевича Гогоља. Прво издање је објављено 1836, док је друго, преправљено, издање објављено 1842. године. Гогољ је ово дело написао надахнут анегдотом коју му је препричао пријатељ Александар Сергејевич Пушкин.
Резизор је једно од најзначајнијих дела светског реализма. У њему се исмевају друштвено стање и људскa нарав. Тема је узета из друштвене стварности Руске Империје у првој половини 19. века.[Драма је двадесет година касније послужила као инспирација српском писцу Браниславу Нушићу за комедију Сумњиво лице.
`Николај Васиљевич Гогољ (рус. Никола́й Васи́льевич Го́голь, укр. Мико́ла Васи́льович Го́голь; Велики Сорочинци, 1. април 1809 — Москва, 4. март 1852) био је руски писац украјинског порекла. У својим делима је показивао дубоко разумевање и поштовање за људе, менталитет, историју и културу Русије. Хронолошки је први међу плејадом великих руских реалиста, писао је приповетке, романе и комедије. У његовим радовима је присутан и утицај претходне епохе националног романтизма. Гогољ је имао велики утицај на касније руске реалисте.
Иако су га његови савременици Гогоља сматрали једном од најистакнутијих фигура природне школе руског литерарног реализма, каснији критичари су у његовом раду пронашли фундаментални романтични сензибилитет, уз напетост надреализма и гротеске („Нос”, „Виј”, „Шињел”, „Невски проспект ”). Његови рани радови, као што су Вечери на мајуру код Дикањке, били су инспирисани украјинском културом и фолклором. Његово касније писање исмевало је политичку корупцију Руског царства (Ревизор, Мртве душе). Роман Тарас Буљба (1835) и драма Женидба (1842), задено са кратким причама „Дневник лудака”, „Прича о томе како се Иван Иванович посвађао са Иваном Никифоровичом”, „Портрет” и „Кочије”, су такође међу његовим најбољим радовима.
Гогољ је рођен у украјинском козачком граду Велики Сорочинци, у Полтавској области царске Русије. Отац, стари козачки официр, развио је код Гогоља књижевни укус. Мајка му је пренела мистичну религиозност, која га је морила у доцнијем животу. После детињства проведеног на селу у Украјини, нашао је посао у министарству у Санкт Петербургу.
Свој јавни књижевни рад је отпочео 1829. када је под псеудонимом објавио неуспелу романтичну поему „Ганс Кихелгартен“. Године 1831, напушта државну службу и постаје професор историје у школи за кћери официра, а од 1834. на Универзитету у Санкт Петербургу. Удаљеност и носталгија за родном Украјином инспирисала га је да напише збирку приповедака „Вечери на мајуру код Дикањке“ (1831—1832). У причама је користио елементе фолклора, фантастике и хумора, којима је описивао живот на селу.
На Гогољево опредељење за књижевност јако су утицала пријатељства са Жуковским и, нарочито, Пушкином који му је дао идеје за неколико дела.
Наредни период је за Гогоља био веома плодан. Написао је збирке приповедака Арабеске и Миргород (1835). Његова најпознатија драма, „Ревизор“, настала је 1836. и привукла велику пажњу књижевне и политичке јавности, па и самог цара.
Исте године почео је да пише свој капитални роман, „Мртве душе“. Сматрао је да је ово дело његова мисија којом ће постићи натчовечански подвиг. Први део „Мртвих душа“ се појавио 1842. и поред претходне цензуре. Ово дело представља детаљну сатиричну студију Русије посматране из перспективе главног јунака Чичикова.
У каснијем животу пао је у депресију и почео да води аскетски живот. Од 1836. до 1848. путовао је по Западној Европи. Запао је у стваралачку кризу, а почео је да показује знаке параноидне психозе (вероватно шизофреније). У ноћи 24. фебруара 1852, у налету маније инспирисане религиозним заносом, спалио је своје рукописе, међу којима је био други део романа „Мртве душе“. Сам је рекао да га је на овај потез навео ђаво. Неколико дана касније, 4. марта, је преминуо. Покопан је на московком гробљу Новодевичје.
Свој први књижевни покушај „Ханс Кихелгартен”, спалио је оставши незадовољан њиме и верујући да ће остварити нешто много боље. Гогољ је од почетка развијао приповетку као посебну врсту књижевне прозе, дајући јој нови садржај и облик. Своју прву збирку приповетки, „Вечери на мајуру крај Дикањке”, није написао реалистичним, већ романтичарским карактером.
Прочуо се по приповетки из украјинског живота, у којима до изражаја долази фолклор, ведро и романтично расположење. Збирком Арабеске почиње своје „Петроградске приповетке” у којима на за њега типичан начин приповедања исмијава испразност живота нижег чиновника („Шињел”, „Нос”), на исту тему пише и веома успешну комедију „Ревизор”. Све је то написано његовим типичним стилом „смеха кроз сузе” у којем он сам увиђа трагикомичност живота нижег чиновника па тако и свог живота. Осим приповедака Гогољ је писао комедије „Женидба” и већ споменути „Ревизор”, те романе „Мртве душе” и „Тарас Буљба”.
Захваљујући Гогољу дошло је до апсолутне превласти прозе над поезијом у руској књижевности и зато Гогоља треба сматрати „оцем руске прозне књижевност”. За Гогоља је веома битно и његово украјинско порекло због чега га Украјинци сматрају и украјинским књижевником. Гогољ је створио ликове који су у руском друштву постали обрасци за лењост, глупост, себичност, лакоумност и корупцију. Приближавање славенофилима, неверица у властиту даровитост, осећање кривице и религиозно-мистично расположење обележавају његов живот припадника украјинске мањине у големом Руском царству.
Гогољ је тешко прихватао нову руску средину у коју је дошао из понешто друкчије и топлије Украјине, што се одразило и на његово специфично описивање руског друштва. Украјинци у склопу Руског царства током 18. и 19. века били су под сталним притиском без научног упоришта да не постоји украјински језик, већ је реч искључиво о дијалекту великог руског језика. Део украјинских интелектуалаца (одгојених у украјинском културном духу) у руској књижевности до једне мере почео се мирити са таквом империјалном политиком, а међу њима се посебно истиче управо Гогољ.