pregleda
Milorad Pavić: DUŠE SE KUPAJU POSLEDNJI PUT, 1. izdanje
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 3 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14589
ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 332
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju!
Prvo izdanje knjige priča `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine, omot iskrzan, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi!
Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik.
Život i delo
Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan.
Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982).
Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994.
Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine.
Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu.
Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.
Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.
Nagrade i priznanja
Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su:
NIN-ova nagrada za 1985;
nagrada „Meša Selimović“ za 1988;
nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988;
nagrada „Borisav Stanković“ za 1992;
srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992;
Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992;
„Prosvetina“ nagrada za 1994;
nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994;
„Kočićeva nagrada“ za 1994;
„Vukova nagrada“ za 1996;
Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000,
„Andrićeva nagrada“ 2001.
Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.
Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine.
Dela
Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str.
Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str.
Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str.
Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str.
Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str.
Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str.
Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str.
Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str.
Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str.
Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str.
Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str.
Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str.
Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str.
Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str.
Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str.
Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str.
Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str.
Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str.
Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str.
Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str.
Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str.
Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str.
Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str.
Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str.
Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str.
Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str.
Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje)
Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str.
Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str.
Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str.
Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str.
Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str.
Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str.
Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str.
Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str.
Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str.
Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str.
Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str.
Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str.
Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str.
Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str.
Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str.
Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str.
Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str.
Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str.
Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str.
Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str.
Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str.
Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str.
Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str.
Adaptacije Pavićevih dela
Film i televizija
Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981.
Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993.
Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008.
Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009.
Strip
Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000.
Muzika
„Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku
„Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto
„De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto
„Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006.
„Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom.
Pavić kao prevodilac
A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949)
A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952)
U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995)
Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995)
Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995)
Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995)
Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995)
Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.)
Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor)
Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin
A. S. Puškin: Selo i druge pesme
A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme
Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme
A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor
Čarls Simić: „Pile bez glave“
A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak)
Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak)
Knjige o Paviću
Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305.
Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic
Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića
Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih
Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`.
Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str.
Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G
Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics
Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...)
Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D
Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela)
Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str.
Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik
Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str.
Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str.
Knjige razgovora M. Pavićem
Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str.
Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str.
Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 72043297
