ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 274
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Valentin Grigorijevič Rasputin (/ræˈspjuːtɪn/;[1] ruski: Valentin Grigorʹevič Rasputin; 15. mart 1937 — 14. mart 2015) bio je ruski pisac. Rođen je i proveo veći deo svog života u Irkutskoj oblasti u istočnom Sibiru. Rasputinova dela prikazuju urbane likove bez korena i borbu za opstanak vekovnih tradicionalnih seoskih načina života, baveći se složenim pitanjima etike i duhovnog preporoda.

Valentin Rasputin je rođen 15. marta 1937. godine u selu Ust-Uda u Irkutskoj oblasti Rusije. Njegov otac, Grigorij Rasputin, radio je u seoskoj zadruzi, a majka je bila medicinska sestra. Ubrzo nakon njegovog rođenja, porodica Rasputin se preselila u selo Atalanka [ru] u istom okrugu Ust-Uda, gde je Rasputin proveo detinjstvo.[2]

Oba sela, koja su se tada nalazila na obalama reke Angara, više ne postoje na svojim prvobitnim lokacijama, pošto je akumulacija Bratsk poplavila veći deo doline Angara 1960-ih godina, a sela su izmeštena na viši nivo.[3] Kasnije se pisac sećao odrastanja u Sibiru kao teškog, ali srećnog vremena:

„Čim bi mi klinci naučili da hodamo, do reke bismo se dovlačili sa našim štapovima; još uvek nežno dete, trčali bismo u tajgu, koja bi počinjala odmah ispred sela, da beremo bobice i pečurke; od malih nogu godine, ušli bismo u čamac i uzeli vesla...“[4]

Kada je Rasputin 1948. godine završio četvorogodišnju osnovnu školu u Atalanki, njegovi roditelji su mladog dečaka poslali u srednju školu, a zatim u srednju školu u okružnom centru Ust-Uda, oko 50 km udaljenom od njegovog rodnog sela. Postao je prvo dete iz svog sela koje je nastavilo školovanje na ovaj način.[5]

Rasputin je diplomirao na Irkutskom univerzitetu 1959. i počeo da radi za lokalne komsomolske novine u Irkutsku i Krasnojarsku. Prvu pripovetku objavio je 1961. godine.

Važna tačka u ranoj Raspućinovoj književnoj karijeri bio je seminar mladih pisaca septembra 1965. u Čiti koji je vodio Vladimir Čivilihin (Vladimir Čivilihin), koji je podstakao književne težnje mladog pisca i preporučio ga za članstvo u prestižnom Savezu sovjetskih pisaca. Od tada Rasputin smatra Čivilihina svojim „književnim kumom“.[5]

Godine 1967, nakon objavljivanja knjige Novac za Mariju, Rasputin je zaista primljen u Savez sovjetskih pisaca. Tokom naredne tri decenije objavio je niz romana – mnogi su postali i široko popularni među ruskom čitalačkom publikom i hvaljeni od strane kritike.


Rasputin odlikovan Ordenom zasluga za otadžbinu od strane predsednika Vladimira Putina, 2002
Godine 1980, nakon dve godine istraživanja Kulikovske bitke, Raspućina je krstio pravoslavni sveštenik u obližnjem Jelecu.[6]

Rasputinov književni rad usko je povezan sa njegovim aktivizmom na društvenim i ekološkim pitanjima. Tokom 1970-ih i 1980-ih Raspućin, koga [koga?] nazivaju vodećom figurom „sibirskog ekološkog lobija“,[7] je aktivno učestvovao u kampanji za zaštitu Bajkalskog jezera i protiv skretanja sibirske slatke vode u centralnoazijske republike. Devedesetih je učestvovao u nacionalističkom opozicionom pokretu. Pošto je veći deo svog odraslog života proveo u Irkutsku, Rasputin je ostao jedna od vodećih intelektualnih ličnosti ovog sibirskog grada.

Bio je gost mnogih događaja u gradu Irkutsku, uključujući otkrivanje spomenika caru Aleksandru III, Aleksandru Vampilovu i Aleksandru Kolčaku. Organizovao je čitalačku konferenciju u Irkutskoj centralnoj naučnoj biblioteci po imenu Molčanov-Sibirski.

Rasputinova ćerka Marija umrla je 2006. u padu S7 Airlines leta 778, a njegova supruga je umrla šest godina kasnije. Umro je u Moskvi 14. marta 2015, dan pre svog 78. rođendana.[8] Patrijarh Ruske pravoslavne crkve Kiril obavio je njegov parastos, a predsednik Vladimir Putin mu je odao poštu. (Rasputin je 2014. potpisao pismo pisaca u prilog Putinovoj aneksiji Krima.)