ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K311
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

Korice:
Branko Miljus

La Rose de sable je roman Henryja de Montherlanta koji je, nakon nekoliko uzastopnih izdanja, definitivno objavljen 1968.

Roman je napisan između kolovoza 1930. i veljače 1932., uglavnom u Alžiru. Montherlant tako objašnjava porijeklo svog djela u svom Predgovoru iz 1968.: najtradicionalniji kolonijalizam i antikolonijalizam. `

Prva verzija djela, pod nazivom Mission providentielle, već je objavljena 19381. godine, pod pseudonimom François Lazerge, u nekomercijalnom izdanju od šezdeset i pet primjeraka, rezerviranom za prijatelje autora. U stvarnosti, Montherlant, koji je napisao roman kritizirajući francusku kolonizaciju u Magrebu, bojao se žestoke kontroverze koju bi njegova knjiga neizbježno izazvala i stoga ju je odbio objaviti u cijelosti. Godine 1954. pojavilo se novo izdanje, The Love Story of La Rose de sable, koje je jedva sadržavalo polovicu pune verzije.

Tek trideset godina kasnije, 1968., kada je dekolonizacija sada završena i kontroverze koje su postale sve udaljenije, Montherlant je odlučio objaviti punu verziju svog romana: „Uvijek sam govorio i pisao da će La Rose de sable biti objavljen onog dana kada je to bio samo povijesni dokument. Nakon trideset i pet godina došao mi je taj dan. `

Ali ova verzija, koja želi biti konačna, i sama je nepotpuna jer su nestali neki odlomci prvog stanja teksta. Autor to objašnjava u svom Predgovoru: „Tipkanje obrisanih odlomaka zadržao sam. Ali ja nisam književna tajnica. Ne znam što se dogodilo s tim ispisanim stranicama, a nisam ih ni tražio. Ili ćemo ih pronaći nakon što umrem, ili ih nećemo pronaći, a ako ih pronađemo, radit ćemo s njima što želimo. `

Tek kritičkom publikacijom u Biblioteci Plejade 1982. (deset godina nakon smrti autora) konačno je došlo do punog izdanja teksta s varijantama uzastopnih izdanja.


Anri de Monterlan (Henry Marie Joseph Frederic Exspedite Millon de Montherlant), egocentrični francuski pisac, manje poznat po svojoj knjizi Jutarnja smena (1922), a više po romanima koji su izazivali skandale, ali i brojnih drama koje se ubrajaju u najbolja scenska dela XX veka, rođen je u Parizu 20. aprila 1895.godine u plemićkoj porodici katalonskog porekla.Monterlanov otac je bio rojalista, plemić bez bogatstva koji nije dopuštao da se u njegovu kuću uvede struja i telefon. Prezirao je vojsku posle Drajfusove afere. Majka mu je provela posle porođaja život u krevetu. Dečakom su se bavili posluga i privatni učitelji koji su zapazili njegovu darovitost vrlo rano, kao i baka kod koje je otišao da živi posle smrti majke i oca.
Devojke (1936-1939) zloglasna triologijau kojoj Monterlan opisuje svoje zamršene odnose sa ženama - žrtvama prodata je u milionima primeraka i prevedena je na 13 jezika. Istovremeno, to je bio najveći komercijalni uspeh Monterlana kao romanopisca koji se neće ponoviti. Roman Pustinjska ruža (1954), pored toga što je kritika francuske politike u Severnoj Africi biće prožet mačizmom koji je ovaj pristalica Ničea, zagovornik čvrste moći i jake, dakako, muške ličnosti uvek zagovarao, bilo u romanima, esejima, dramama ili novinarskim tekstovima. Uvek nepopustljiv prema ljudskim slabostima, smatrao je da su mase, narodi, samo pasivne i upotrebljive.
U svom radu Monterlan se bavio i homoserksualnim temama, naročito u drami Grad čiji princ je dete (1952) pa i u romanu Dečaci (1969), iako je ovaj roman o životu i odnosima dečaka u rimokatoličkom internatu napisan nekoliko decenija ranije. U ranoj mladosti, kao šesnaestogodišnjak, Monterlan je imao aferu sa dve godine mlađim prijateljem iz katoličkog koledža i izbačen je. Taj događaj iz rane mladosti imao je posledice koje će ga pratiti kako kroz život, obeležiti njegovo stvaralaštvo, ali na neki način ga izopštiti iz generacije kojoj je pripadao, kao pisca zagovornika nekakvog moralnog principa, pisao u svojim esejima kada i ko treba da kaže „ne“, ali sam nije pokazao da ga poštuje u svom ponašanju, što je podrazumevalo daleko strašniju osudu i neprilike.
Važan događaj u njegovom životu je učešće u Velikom ratu u koji je otišao posle smrti roditelja 1916. godine gde je ranjen i odlikovan sa tri medalje za hrabro ponašanje.O tom iskustvu napisao je i roman Sin. Toj temi će se vraćati, kako u romanima tako i dramama jer je to bilo za njega vrlo važno. U međuratbnom periodu je pisao, putovao, divio se borbi sa bikovima, bavio se sportom. Ponovo će biti ranjen 1940. godine kada je zaostao za pešadijskom jedinicom, ovog puta kao veliki poklonik Hitlera. Te svoje stavove redovno je objavljivao u ultradesničarskom nedeljniku „La Greb“. Izrazit desničar kao i njegov otac, dok su drugi pisci u okupiranoj i poraženoj Francuskoj pristupali pokretu Otpora doneli su Monterlanu određenu vrstu prezira i osude. Ta slava potrajaće do početka Drugog svetskog rata i pada Treće republike koju Monterlan nije naročito voleo.Za vreme Drugog svetskog rata, čovek od koga se očekivalo da bude prvi među onima koji će odlučno reći „ne“ nemačkoj okupaciji Francuske, piše oštre članke u desničarskim časopisima, prezire Treću republiku, divi se nemačkim vojnicima, savetuje „prihvatanje“okupacije i Višija.
Takvo delovanje u toku okupacije Francuske bilo je kažnjeno dugogodišnjim prezirom i osudom, bez obzira što je 1960. godine postao i član Francuske akademije. Njegovi komadi su postavljani, romani objavljivani, snimani filmovi. ali kao da mu nikada nije oprošteno što se našao na pogrešnoj strani. Anri de Monterlan, kada se pojavio na književnoj sceni smatran je za moralistu jer je pisao da će Francusku spasiti „njeni sinovi koji budu imaju hrabrosti, da kažu „ne“, hrabrosti da „budu nepopularni“, i nije se našao u pokretu Otpora. Kada su nemačke trupe zauzele Francusku on je iskazivao divljenje prema vojnicima Vermahta, smatrajući da je Francuska zaslužila da izgubi rat zajedno sa svojim“ moralnim moralom“, a i i da treba da se pridruži okupatoru i Višiju. Monterlan neće biti čitan pisac posle Drugog svetskog rata u Francuskoj, a samim tim ni i u drugim zemljama i često će biti izložen oštrim rečima, stalnim nagađanjem da je gej koji je bio sklon Hitleru, kao i gnevu zbog odnosa prema ženama i ženskim likovima, što će pokazati Simon de Bovar u svojoj knjizi Drugi pol.
Deset godina, od 1944. do 1954. godine Monterlanovom izdavaču Grasetu je suđeno, tako da se njegovi radovi neće pojavljivati u sadašnjem izdanju do 1954. godine kada ih objavljuje Galimar.Graset je osuđen zato što je objavljivao knjige pisca koji su podržavali naciste.Među tim knjigama je i Monterlanova knjiga Solsticij u junu (1944). Ali, Monterlan nije formalno osuđen, već samo izdavač jer je on taj koji je kriv za hiljadu primeraka knjige koje je štampao, dizajnirao, reklamirao. Zbog nacionalne degradacije izdavač je osuđen od strane Suda pravde i konfiskovana mu je imovina. Monterlan je poput drugih pisaca želeo da objavljuje kod drugih izdavača, tužiće svog izdavača, napisati i memoare o njihovim ličnim odnosima u kojima će tvrditi da je on „najugroženiji“, da on doživljava pad prodaje svojih knjiga jer ga izdavač „bojkotuje“. Tek 1954. godine, ova parnica će biti završena i Monterlanove knjige, prerađene, pojaviće se u „Galimaru“. U SAD objavljena samo njegova knjiga Haos i noć dok njegove knjige koje su imale najveći uspeh, iako ih je na engleski preveo čovek koji je preve Prusta i Malroa, nisu objavljene.Najznačajnija osoba u Monterlanovom životu bila je njegova baka, naročito posle smrti oca 1914. godine koji mu je ostavio prezir prema suprotstavljenom svetu, i majke koja je umrla godinu dana kasnije.Baka mu je bila vrlo posvećena, pobožna katolikinja koja nije zamerala svom unuku ni kada joj je rekao da oseća strast prema mladićima.
Slavu u Francuskoj stekao je čuvenom knjigom Devojke (1936-1939) zloglasnom triologijom u kojoj Monterlan opisuje svoje zamršene odnose sa ženama- žrtvama.
Izbegavao je intervjue, fotografisanje čak i kada je postao član Francuske akademije. Homoseksualnost je bila razlog za takvo ponašanje, bez obzira što je imao i veze sa ženama. Plašio se ucena zbog dečaka koje je često pozivao i uzimao u svoju kuću, bilo kao sluge, bilo kao drugove. Zbog toga u neslužbenim prilikama nije koristio svoje ime Monterlan, već Milon... Po nekim izvorima neko ga je pretukao na ulici, a po drugima je pao i povredio levo oko 1968. godine.
Kada mu je zapretilo totalno slepilo izvršio je samoubistvo popivši cijanid, i sigurnosti radi, pucao je sebi u grlo 21.9.1972.godine. Bio je zagovornik samoubistva, hvalio ga je kao plemenit gest mnogo bolji od „suočavanja sa prazninom neaktivnosti“. Imao je 76 godina i toj odluci je predhodio srčani udar, godinu dana ranije.