„U romanu Ako dugo gledaš u ponor, Halilović se bavi vremenom u kome je najviše onih, koji su, u sticanju materijalnog, izgubili integralnost ljudskosti, nemaju duše ni uma, a ionako smutna vremena, pretvorili su u čarstvo beščašća. 

Životna priča junakinje Nejre, pisana proživljenom patnjom, naturalistička je i zastrašujuća slika jednog doba, jednog Grada (i svih gradova), povest zločina, nasilja, beščašća. vremena kada se sve moglo kupiti, a ništa se nije moglo stvoriti; faustovskog doba, kada su se duše i životi prodavali iz nužde, ili obesti. 

Profesor Sipac, Nejrin sagovornik, kazuje drugačiju priču, jer se njegova percepcija života oslanja na razgranato, pouzdano stablo vekovima građene filosofske smislenosti. Škrta, precizna i metaforična, filosofska istina se kreće u jednakim okvirima, kao i ova prva, pragmatična. I Nejrina i Profesorova misao hodaju po istoj stazi, u istom žilištu su se ukorenile, pokušavajući da objasne sve što oko i um sagledavaju. Ali, filosofija nije život sam, niti se čulnim i telesnim može nadomestiti beskrajni prostor ljudske misli. 

Halilovićeva intencija nije u zagovaranju ili odbrani jedne od ovih koncepcija. U tome je vrednost autorskog postupka: Enes Halilović je odlučio „da se apstrakcija odene u meso, u dobar provodnik bola“, po lepoj reči I. V. Lalića. Halilovićev roman daje slobodu svakom čitaocu, da ga percepira u željenom ključu: kao crnoproznu, naturalističku povest jednog nedoba; kao hroniku varoši, koja prerasta u sveopštu sliku aktuelne društvene dekadencije; kao autentičnu, ličnu povest žene u muškom svetu; najposle, kao filosofski bedeker kroz ontološka traganja.“ 

(A. Stišović MIlovanović)