pregleda

Žan-Pol Sartr ZID - SOBA - HEROSTRAT - INTIMNOST


Cena:
1.290 din
Želi ovaj predmet: 8
Stanje: Polovan bez oštećenja
Garancija: Ne
Isporuka: BEX
Pošta
DExpress
Post Express
Lično preuzimanje
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Ostalo (pre slanja)
Pouzećem
Lično
Grad: Novi Sad,
Novi Sad
Prodavac

H.C.E (5123)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 8580

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani

sadrži i Detinjstvo jednog šefa

Zagreb 1958

naslovna strana: A. Kinert

veoma dobro stanje


Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).

Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

Sartrova metafizika
Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“.

Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7]

Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi).

Mučnina i egzistencijalizam
Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je.

Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda.

Sartr i Drugi svetski rat

Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva).
Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja.

Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka.

Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja.

Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode).

Sartr i komunizam

Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom
Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni.

Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960.

Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa.

Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena.

Sartr i književnost
Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije.

Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“).

Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv.

Sartr nakon književnosti

Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967.
Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.

Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9]

Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“

Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.


Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar
Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao:

Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]

Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan.

Sartr i terorizam
Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal.

Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[11]

Dela
Romani i novele
Mučnina (La Nausée, 1938.)
Zid (Le Mur, 1939.)
Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.):
Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.)
Odgoda (Le Sursis, 1947.)
Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.)
Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen)
Autobiografija
Reči (Les mots, 1964.)
Dramska dela
Muve (Les Mouches, 1943.)
Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.)
Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.)
Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.)
Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.)
Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.)
Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.)
Filozofija
Imaginacija (L`Imagination, 1936.)
Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.)
Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.)
Eseji i kritike
Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.)
Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.)
Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.)
Bodler (1947)
Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.)
Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)


Albert Kinert (Vinkovci, 6. travnja 1919. - Zagreb 1987.) hrvatski akademski slikar, grafičar, crtač, kipar, ilustrator, likovni pedagog, svestrani likovni umjetnik

Životopis
Albert Kinert rođen je 6. travnja 1919. godine u Vinkovcima. Godine 1928., u jeku velike ekonomske krize, obitelj se seli u Zagreb, kako je on sȃm jednom kazao ”trbuhom za kruhom ili grlom u jagode“. Nepovoljne životne prilike natjerale su Kinerta da s četrnaest godina prekine školovanje i započne raditi kao frizerski naučnik. U ranom je djetinjstvu najviše vremena provodio crtajući, a u ranoj mladosti čitajući što god mu je došlo pod ruku – od Homerove Ilijade i Odiseje do Gričke vještice. Bavio se gimnastikom, hrvanjem i boksom, a u osamnaestoj godini počinje pohađati privatnu crtačku školu. Posjećuje likovne izložbe, čita likovne kritike, a godine 1939. upisuje se na Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu. U klasi su mu kolege bili Edo Murtić, Nikola Reiser, Raul Goldoni, Ivan Šebalj i Ivo Dulčić, a profesori Ismet Mujadžić, Krsto Hegedušić, Mario Tartaglia, Ljubo Babić i Tomislav Krizman.

Svoj prvi uspjeh postiže još kao student treće godine, kad objavljuje mapu 40 litografija, kojoj je predgovor napisao Ljubo Babić. Ženi se 1944. kolegicom s Akademije, i iste godine dobija kćeri blizanke – Doru i Nadu. Te godine preuzima crtanje dvaju stripova što ih je bio započeo Andrija Maurović, a potom za časopise Zabavnik, Kerempuh i Pokret samostalno crta stripove pod pseudonimom Toma Božić. Uz crtanje stripova za život zarađuje kao ilustrator i likovni urednik raznih izdanja.

Godine 1947. biva izabran za asistenta na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, ali nakon samo tri mjeseca podnosi ostavku zbog neslaganja s mentorom, profesorom Tomislavom Krizmanom. Krsto Hegedušić ga poziva za suradnika u svoju majstorsku radionicu, a Kinert radije odabire slobodu samostalnog umjetnika. Budući da je sloboda za koju se opredijelio značila i nesigurne prihode, vrlo je intenzivno radio kao ilustrator u revijama Otkrića i Suvremen tehnika, te u Vjesniku u srijedu. Iz tog vremena osobito su uspješe bile ilustracije knjige Bakonja fra Brne i Priča iz davnine.

Godine 1957. izlaže na prvoj izložbi grupe Mart, a godinu dana kasnije sa Zlatkom Pricom, Edom Murtićem, Nikolom Reiserom, Ivanom Piceljem, Vojinom Bakićem, Kostom Angeli-Radovanijem i s Dušanom Džamonjom osniva grupu Zagreb 58. S tim kolegama je izlagao u Antverpenu. Godine od 1958. do 1964. u njegovoj slikarskoj karijeri predstavljaju razdoblje u kojem – uporno ustrajući na vlastitim likovnim uvjerenjima, često mimo i usuprot općeprihvaćenim – izgradio prepoznatljiv i osebujan likovni izraz.

Na Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu vraća se godine 1961., ovaj put u statusu docenta, a 1966. biva izabran za izvanrednog profesora. Te godine na Akademiji osniva poslijediplomski studij za specijalizaciju i usavršavanje u disciplini grafičke ilustracije, a 1971. postaje redovni profesor. Njegov pedagoški rad na zagrebačkoj Akademiji ostavio je traga, posebno u hrvatskoj grafici. Mnogi istaknuti hrvatski grafičari – poput Frane Para, Dubravke Babić, Nevenke Arbanas, Zdenke Pozaić, Nade Žiljak, Stanislav Marjanović – bili su njegovi studenti.

Godine 1985. Moderna galerija u Zagrebu priređuje monografsku izložbu popraćenu u katalogu studioznim prikazom Kinertova opusa iz pera Darka Schneidera. Bila je to opsežna i bogata izložba koja je kritičkim odabirom obuhvatila sve faze Kinertova slikarstva, grafike i skulpture. Medijska popraćenost te izložbe otkrila je i neobično `priznanje` što ga je slikar doživio od nepoznata ljubitelja – jedna tempera iz hvarskog ciklusa malih tempera bila je ukradena!

Albert Kinert je za života, između prve izložbe 1946. do 1987., izlagao na dvadeset i tri samostalnih i više od dvije stotine skupnih izložaba; objavio je sedam grafičkih mapa; dobio je devet nagrada; o njegovu djelu objavljene su dvije monografije – iz pera Danijela Dragojevića (Naprijed, Zagreb 1963.) i Jagora Bučana (ALU Zagreb, Art studio Azinović, Zagreb 2002.). I poslije njegove smrti priređuju se izložbe njegovih djela, a godine 2012. njegov strip Čuvaj se senjske ruke objavljen je u obliku knjige (ART9, Zagreb) u kojoj su Veljko Krulčić i Tomislav Čegir objavili kompletnu Kinertovu stripografiju i dvije studije – ”Albert Kinert, nesuđeni klasik hrvatskog stripa” i ”Kinertova interpretacija Šenoina romana, zagubljena stavka u kontinuitetu domaćeg stripa“. Među posmrtno priređenim izložbama posebno su važne dvije koje imaju retrospektivni značaj. U Galeriji umjetnosti ”Slavko Kopač“ u Vinkovcima 2013. godine organizirana je retrospektiva Kinertova grafičkog opusa (izbor radova i kataloški tekst Jagor Bučan), a Moderna galerija u Zagrebu 2018. godine iznova priređuje Kinertovu retrospektivu, koju je autorica izložbe Iva Körbler osmislila s namjerom da se rekontekstualizira i revalorizira njegovo mjesto u suvremenoj hrvatskoj umjetnosti od početka pedesetih godina 20. stoljeća do danas.

Grafička, slikarska i kiparska djela Alberta Kinerta nalaze se u svim najvažnijim hrvatskim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama, uključujući Modernu galeriju u Zagrebu, Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, Grafički kabinet HAZU, Grafičke zbirku Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu, Galeriju umjetnina u Splitu, Muzej moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci, Umjetničku galeriju u Dubrovniku, Muzeju likovnih umjetnosti u Osijeku, Narodni muzej u Zadru, Zbirku Ružić u Slavonskome Brodu, Gradski muzej u Vinkovcima, Zbirku Filip Trade i mnoge druge. Muzej moderne umjetnosti u Antverpenu također je u posjedu Kinertova djela.

Albert Kinert, bezostatno i strastveno predan neumornom, doslovce svakodnevnom stvaranju, umro je 4. srpnja 1987. Iza njega je ostao opsegom i brojnošću radova bogat slikarski, grafički, kiparski i ilustratorski opus. Ali on je bio slikar, grafičar i kipar kojemu nisu bili strani ni drugi oblici izražavanja. Pored grafičkog priručnika za studente ”Magija crno-bijelog” i metodološkog priručnika ”Asocijacije i meditacije između dva poteza”, postumno izdanje zbirke poezije Psovka od ljubavi (koja je doživjela tri izdanja) otkrilo je prije toga javnosti nepoznatu dimenziju njegova stvaralaštva, a njegovi intimni slikarski zapisi – također posmrtno objavljeni pod naslovom Monolog – potvrdili su da je za Alberta Kinerta slikarstvo bilo u punom smislu riječi njegov život. Kako je to u monografiji o njemu napisao J. Bučan, ističući da je likovno stvaranje iz Kinertova života izagnalo svaki drugi interes: ”Kinertova biografija stoga nije ništa drugo do li njegov likovni opus.“

Skuplje knjige možete platiti na rate.


Poštarina za knjige je u proseku 133-144 dinara, u slučaju da izaberete opciju plaćanje pre slanja i slanje preko pošte. Postexpress i kurirske službe su skuplje ali imaju opciju plaćanja pouzećem.

Novi Sad lično preuzimanje ili svaki dan ili jednom nedeljno zavisno od lokacije prodatog predmeta.

Našu kompletnu ponudu možete videti preko linka
https://www.kupindo.com/Clan/H.C.E/SpisakPredmeta
Ukoliko tražite još neki naslov koji ne možete da nađete pošaljite nam poruku možda ga imamo u magacinu.
Pogledajte i našu ponudu na limundu https://www.limundo.com/Clan/H.C.E/SpisakAukcija
Slobodno pitajte šta vas zanima preko poruka. Preuzimanje moguce u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici uz prethodni dogovor. (Većina knjiga je u Sremskoj Mitrovici, manji broj u Novom Sadu, tako da se najavite nekoliko dana ranije u slucaju ličnog preuzimanja, da bi knjige bile donete, a ako Vam hitno treba neka knjiga za danas ili sutra, obavezno proverite prvo preko poruke da li je u magacinu da ne bi doslo do neprijatnosti). U krajnjem slučaju mogu biti poslate i poštom u Novi Sad i stižu za jedan dan.

U Novom Sadu lično preuzimanje na Grbavici na našoj adresi ili kod Futoške pijace po dogovoru.
Slanje nakon uplate na račun u Erste banci (ukoliko ne želite da plaćate po preuzimanju). Poštarina za jednu knjigu, zavisno od njene težine, može biti od 133-200 din. Slanje vise knjiga u paketu težem od 2 kg 250-400 din. Za cene postexpressa ili drugih službi se možete informisati na njihovim sajtovima.
http://www.postexpress.rs/struktura/lat/cenovnik/cenovnik-unutrasnji-saobracaj.asp

INOSTRANSTVO: Šaljem po dogovoru, ili po vašim prijateljima/rodbini ili poštom. U Beč idem jednom godišnje pa ako se podudare termini knjige mogu doneti lično. Skuplje pakete mogu poslati i po nekom autobusu, molim vas ne tražite mi da šaljem autobusima knjige manje vrednosti jer mi odlazak na autobusku stanicu i čekanje prevoza pravi veći problem nego što bi koštala poštarina za slanje kao mali paket preko pošte.

Ukoliko kupujete više od jedne knjige javite se porukom možda Vam mogu dati određeni popust na neke naslove.

Sve knjige su detaljno uslikane, ako Vas još nešto interesuje slobodno pitajte porukom. Reklamacije primamo samo ukoliko nam prvo pošaljete knjigu nazad da vidim u čemu je problem pa nakon toga vraćamo novac. Jednom smo prevareni od strane člana koji nam je vratio potpuno drugu knjigu od one koju smo mu mi poslali, tako da više ne vraćamo novac pre nego što vidimo da li se radi o našoj knjizi.
Ukoliko Vam neka pošiljka ne stigne za dva ili tri dana, odmah nas kontaktirajte za broj pošiljke kako bi videli u čemu je problem. Ne čekajte da prođe više vremena, pogotovo ako ste iz inostranstva, jer nakon određenog vremena pošiljke se vraćaju pošiljaocu, tako da bi morali da platimo troškove povratka i ponovnog slanja. Potvrde o slanju čuvamo do 10 dana. U 99% slučajeva sve prolazi glatko, ali nikad se ne zna.

ukoliko uvažimo vašu reklamaciju ne snosimo troškove poštarine

Predmet: 60616421
sadrži i Detinjstvo jednog šefa

Zagreb 1958

naslovna strana: A. Kinert

veoma dobro stanje


Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom.

Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960).

Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971).

Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama.

Sartrova metafizika
Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“.

Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7]

Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi).

Mučnina i egzistencijalizam
Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je.

Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda.

Sartr i Drugi svetski rat

Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći sleva).
Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja.

Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka.

Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja.

Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode).

Sartr i komunizam

Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom
Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kome je trebalo raskrinkati američke ratne zločine. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni.

Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960.

Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa.

Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena.

Sartr i književnost
Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije.

Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“).

Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv.

Sartr nakon književnosti

Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967.
Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama.

Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9]

Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“

Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća.


Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar
Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao:

Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]

Sartr je sahranjen na pariskom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan.

Sartr i terorizam
Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal.

Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“.[11]

Dela
Romani i novele
Mučnina (La Nausée, 1938.)
Zid (Le Mur, 1939.)
Trilogija Putevi slobode (Les Chemins de la liberté, 1945 — 1949.):
Zrelo doba (L`âge de raison, 1945.)
Odgoda (Le Sursis, 1947.)
Smrt u duši (La Mort dans l`âme, 1949.)
Poslednja prilika (La Dernière chance, četvrti deo ciklusa koji nikada nije dovršen)
Autobiografija
Reči (Les mots, 1964.)
Dramska dela
Muve (Les Mouches, 1943.)
Iza zatvorenih vrata (Huis clos, 1944.)
Nesahranjeni mrtvaci (Morts sans sépulture, 1946.)
Bludnica dostojna poštovanja (La putaine respectueuse, 1946.)
Prljave ruke (Les Mains sales, 1951.)
Đavo i Gospod Bog (Le Diable et le Bon Dieu, 1951.)
Zatočenici iz Altone (Les Séquestrés d` Altona, 1959.)
Filozofija
Imaginacija (L`Imagination, 1936.)
Biće i ništavilo (L`Être et le Néant, 1943.)
Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique, 1960.)
Eseji i kritike
Egzistencijalizam je humanizam (L`Existentialisme est un humanisme, 1946.)
Situacije I - X (Situations I - X, 1947 — 1974.)
Šta je književnost? (Qu`est-ce que la littérature ?, 1947.)
Bodler (1947)
Sveti Genet, komičar i mučenik (Saint Genet, comédien et martyr, 1952.)
Porodični idiot (L`idiot de la familie, 1971 — 1972.)


Albert Kinert (Vinkovci, 6. travnja 1919. - Zagreb 1987.) hrvatski akademski slikar, grafičar, crtač, kipar, ilustrator, likovni pedagog, svestrani likovni umjetnik

Životopis
Albert Kinert rođen je 6. travnja 1919. godine u Vinkovcima. Godine 1928., u jeku velike ekonomske krize, obitelj se seli u Zagreb, kako je on sȃm jednom kazao ”trbuhom za kruhom ili grlom u jagode“. Nepovoljne životne prilike natjerale su Kinerta da s četrnaest godina prekine školovanje i započne raditi kao frizerski naučnik. U ranom je djetinjstvu najviše vremena provodio crtajući, a u ranoj mladosti čitajući što god mu je došlo pod ruku – od Homerove Ilijade i Odiseje do Gričke vještice. Bavio se gimnastikom, hrvanjem i boksom, a u osamnaestoj godini počinje pohađati privatnu crtačku školu. Posjećuje likovne izložbe, čita likovne kritike, a godine 1939. upisuje se na Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu. U klasi su mu kolege bili Edo Murtić, Nikola Reiser, Raul Goldoni, Ivan Šebalj i Ivo Dulčić, a profesori Ismet Mujadžić, Krsto Hegedušić, Mario Tartaglia, Ljubo Babić i Tomislav Krizman.

Svoj prvi uspjeh postiže još kao student treće godine, kad objavljuje mapu 40 litografija, kojoj je predgovor napisao Ljubo Babić. Ženi se 1944. kolegicom s Akademije, i iste godine dobija kćeri blizanke – Doru i Nadu. Te godine preuzima crtanje dvaju stripova što ih je bio započeo Andrija Maurović, a potom za časopise Zabavnik, Kerempuh i Pokret samostalno crta stripove pod pseudonimom Toma Božić. Uz crtanje stripova za život zarađuje kao ilustrator i likovni urednik raznih izdanja.

Godine 1947. biva izabran za asistenta na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, ali nakon samo tri mjeseca podnosi ostavku zbog neslaganja s mentorom, profesorom Tomislavom Krizmanom. Krsto Hegedušić ga poziva za suradnika u svoju majstorsku radionicu, a Kinert radije odabire slobodu samostalnog umjetnika. Budući da je sloboda za koju se opredijelio značila i nesigurne prihode, vrlo je intenzivno radio kao ilustrator u revijama Otkrića i Suvremen tehnika, te u Vjesniku u srijedu. Iz tog vremena osobito su uspješe bile ilustracije knjige Bakonja fra Brne i Priča iz davnine.

Godine 1957. izlaže na prvoj izložbi grupe Mart, a godinu dana kasnije sa Zlatkom Pricom, Edom Murtićem, Nikolom Reiserom, Ivanom Piceljem, Vojinom Bakićem, Kostom Angeli-Radovanijem i s Dušanom Džamonjom osniva grupu Zagreb 58. S tim kolegama je izlagao u Antverpenu. Godine od 1958. do 1964. u njegovoj slikarskoj karijeri predstavljaju razdoblje u kojem – uporno ustrajući na vlastitim likovnim uvjerenjima, često mimo i usuprot općeprihvaćenim – izgradio prepoznatljiv i osebujan likovni izraz.

Na Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu vraća se godine 1961., ovaj put u statusu docenta, a 1966. biva izabran za izvanrednog profesora. Te godine na Akademiji osniva poslijediplomski studij za specijalizaciju i usavršavanje u disciplini grafičke ilustracije, a 1971. postaje redovni profesor. Njegov pedagoški rad na zagrebačkoj Akademiji ostavio je traga, posebno u hrvatskoj grafici. Mnogi istaknuti hrvatski grafičari – poput Frane Para, Dubravke Babić, Nevenke Arbanas, Zdenke Pozaić, Nade Žiljak, Stanislav Marjanović – bili su njegovi studenti.

Godine 1985. Moderna galerija u Zagrebu priređuje monografsku izložbu popraćenu u katalogu studioznim prikazom Kinertova opusa iz pera Darka Schneidera. Bila je to opsežna i bogata izložba koja je kritičkim odabirom obuhvatila sve faze Kinertova slikarstva, grafike i skulpture. Medijska popraćenost te izložbe otkrila je i neobično `priznanje` što ga je slikar doživio od nepoznata ljubitelja – jedna tempera iz hvarskog ciklusa malih tempera bila je ukradena!

Albert Kinert je za života, između prve izložbe 1946. do 1987., izlagao na dvadeset i tri samostalnih i više od dvije stotine skupnih izložaba; objavio je sedam grafičkih mapa; dobio je devet nagrada; o njegovu djelu objavljene su dvije monografije – iz pera Danijela Dragojevića (Naprijed, Zagreb 1963.) i Jagora Bučana (ALU Zagreb, Art studio Azinović, Zagreb 2002.). I poslije njegove smrti priređuju se izložbe njegovih djela, a godine 2012. njegov strip Čuvaj se senjske ruke objavljen je u obliku knjige (ART9, Zagreb) u kojoj su Veljko Krulčić i Tomislav Čegir objavili kompletnu Kinertovu stripografiju i dvije studije – ”Albert Kinert, nesuđeni klasik hrvatskog stripa” i ”Kinertova interpretacija Šenoina romana, zagubljena stavka u kontinuitetu domaćeg stripa“. Među posmrtno priređenim izložbama posebno su važne dvije koje imaju retrospektivni značaj. U Galeriji umjetnosti ”Slavko Kopač“ u Vinkovcima 2013. godine organizirana je retrospektiva Kinertova grafičkog opusa (izbor radova i kataloški tekst Jagor Bučan), a Moderna galerija u Zagrebu 2018. godine iznova priređuje Kinertovu retrospektivu, koju je autorica izložbe Iva Körbler osmislila s namjerom da se rekontekstualizira i revalorizira njegovo mjesto u suvremenoj hrvatskoj umjetnosti od početka pedesetih godina 20. stoljeća do danas.

Grafička, slikarska i kiparska djela Alberta Kinerta nalaze se u svim najvažnijim hrvatskim muzejima, galerijama i privatnim zbirkama, uključujući Modernu galeriju u Zagrebu, Muzej suvremene umjetnosti u Zagrebu, Grafički kabinet HAZU, Grafičke zbirku Nacionalne i sveučilišne knjižnice u Zagrebu, Galeriju umjetnina u Splitu, Muzej moderne i suvremene umjetnosti u Rijeci, Umjetničku galeriju u Dubrovniku, Muzeju likovnih umjetnosti u Osijeku, Narodni muzej u Zadru, Zbirku Ružić u Slavonskome Brodu, Gradski muzej u Vinkovcima, Zbirku Filip Trade i mnoge druge. Muzej moderne umjetnosti u Antverpenu također je u posjedu Kinertova djela.

Albert Kinert, bezostatno i strastveno predan neumornom, doslovce svakodnevnom stvaranju, umro je 4. srpnja 1987. Iza njega je ostao opsegom i brojnošću radova bogat slikarski, grafički, kiparski i ilustratorski opus. Ali on je bio slikar, grafičar i kipar kojemu nisu bili strani ni drugi oblici izražavanja. Pored grafičkog priručnika za studente ”Magija crno-bijelog” i metodološkog priručnika ”Asocijacije i meditacije između dva poteza”, postumno izdanje zbirke poezije Psovka od ljubavi (koja je doživjela tri izdanja) otkrilo je prije toga javnosti nepoznatu dimenziju njegova stvaralaštva, a njegovi intimni slikarski zapisi – također posmrtno objavljeni pod naslovom Monolog – potvrdili su da je za Alberta Kinerta slikarstvo bilo u punom smislu riječi njegov život. Kako je to u monografiji o njemu napisao J. Bučan, ističući da je likovno stvaranje iz Kinertova života izagnalo svaki drugi interes: ”Kinertova biografija stoga nije ništa drugo do li njegov likovni opus.“
60616421 Žan-Pol Sartr ZID - SOBA - HEROSTRAT - INTIMNOST

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.