ISBN: Ostalo
Godina izdanja: K125
Jezik: Srpski
Autor: Strani

U dobrom stanju!

„Hteo je da bude umetnik, nije bio zadovoljan s tim da bude umetnik života, iako je upravo taj pojam sve ono što nas čini srećnim ako smo vidoviti. . . “

„[. . .] Glena sam, što je čudno, upoznao na brdu Menhsberg, brdu mog detinjstva. Istina, video sam ga još ranije u Mocarteumu, ali nisam prozborio s njim ni reči sve do ovog susreta na brdu Menhsberg, koje se može zvati i brdom samoubistva, jer je savršeno pogodno upravo za samoubistvo, i s njega svake sedmice bar tri ili četiri puta ljudi skaču u dubinu. Samoubice se voze liftom u unutrašnjosti brda do vrha, pređu nekoliko koraka i bacaju se dole u grad. Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali, i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore na Menhsberg, ili se vozio gore s namerom da se bacim u dubinu, ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). [. . .]“

„[. . .] U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavir a ne ljudi, doživotno želimo da budemo klavir a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo, da bismo se sasvim pretvorili u klavir, što, međutim, ne može da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo, govorio je. Idealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir, i ja samom sebi svakog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju, hoću da budem sâm stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvim blizu onda kada mislimo da smo već poludeli, na putu u navodno ludilo, čega se najviše bojimo. [. . .]“

Tomas Bernhard (nem. Thomas Bernhard; 9. februar 1931 — 12. februar 1989) bio je austrijski književnik i dramaturg.

Bernhard je okarakterisan kao jedan od najvažnijih autora u nemačkom jeziku posleratne, postmodernističke ere.[1] U svojim delima najčešće opisuje likove koji su izloženi duševnom i drugom propadanju. Njegovi radovi obeležavaju ironiju, skepsu, naglašavanje životne apsurdnosti i besmisla.

Bernhard je poznat po doslednom kritikovanju Katoličke crkve. Zabranio je posthumno izvođenje svojih drama na prostoru Austrije. Bio je uz Petera Handkea i Elfride Jelinek, borac protiv pojave fašizma u austrijskom društvu, pored njih jedan od najznačajnijih intelektualaca koji su kritikovali ekstremne desničare.

Napisao je devet romana, nekoliko knjiga priča i kratke proze, kao i nekoliko autobiografskih dela i brojne predstave. Njegova dela su, u više navrata, izazvala javne kontroverze, s obzirom da je Bernhard konstantno napadao tipičan austrijski način tretiranja nacističke prošlosti jednostavnim ignorisanjem onoga što se desilo. Jedna od drama nosi naziv Heldenplatz i predstavlja otvorenu aluziju na bečku centralnu carsku palatu, u kojoj je Hitler održao svoj prvi govor nakon aneksije Austrije pred stotinama hiljada Austrijanaca koji su ga dočekali ovacijama.