Hugentoblerova knjiga, posvećena jednom švajcarskom pustolovu iz 19. veka, Luju de
Ružmonu, mnogo je više od pikarskog i avanturističkog romana o jednom prevarantu. Autor je u
biografsku priču o Luju de Ružmonu utkao i diskurs o odnosu između istine i književnosti,
slikajući ondašnju medijsku pompu i globalni novinarski rat potkraj 19. veka.

Svog protagonistu Luja autor ne prikazuje kao „običnog” lažova i hipohondra, već kao
oprečnog i kompleksnog antijunaka koji koristi vatromet svoje mašte ne bi li relativizovao odnos
između istine i izmišljotine.

Roman time prerasta društvene okvire 19. veka i pretvara se u
aluziju na senzacionalističku glad našeg multimedijalnog digitalnog doba. Kroz blazirano
londonsko društvo onog vremena, gladno kratkoročnih senzacija, autor ukazuje i na globalnu
površnost savremene medijske palanke.

Autor znalački gradi višeslojni psihogram i krajnje ambivalentni karakter svog antiheroja:
Luj je ekscentrik, narcis, sebičnjak, patološki lažov, šarmantni egomanijak, hedonista, vagabond,
sociopata, individualista, slobodoumni osobenjak nesposoban za dublje emotivne veze, empatiju
i društvene interakcije, koji će pred kraj života skončati usamljen i u siromaštvu propovedajući
skromnost i odricanje od materijalnih dobara.

U isti mah, Lujev karakter je donekle izbalansiran
njegovom nepatvorenom nežnošću i dubokom emocijom koju pokazuje jedino prema svojoj
kćeri, začetoj sa jednom pripadnicom Aboridžina.

Luj na taj način postaje i metafora civilizovanog društva, uvek gladnog senzacionalnih
individua spremnih da raskrinkaju društveno licemerje i svojim životom zbace udobne okove
društvenih konvencija, da bi zatim iste te ličnosti kaznilo za njihovu hrabrost, beskompromisnost
i sklonost ka fantaziji.

Prevela sa nemačkog Jelena Radovanović