U RAZGOVORU S ANĐELIMA

Pred čitaocem je izuzetna knjiga koja, prateći životnu priču jednog izabranika, prateći tajni mistični
bukvar jednog života, pokazuje vertikalu ljudskog trajanja na prostorima Balkana. Obrad, dete sa
natprosečnim razumom i duhovnim čulima, poput Manovog Feliksa Krula, probija se kroz život u surovim
istorijskim okolnostima. Mistično i misterija života paralelno teku u Crnoj Gori potkraj 19. i prvoj polovini
20. veka.
Iza privida memoarskih spisa, roman Vujice Ognjenovića „Čovjek koga su voljeli anđeli“, pokazuje
raznovrsne mogućnosti literarne stvarnosti i igre u njoj. Starac koji je zabeležio kratku povest o svom
životu dobija poziciju glavnog junaka i pripovedača, pri čemu postoji i redaktor – potomak koji rukopisu
svoga pretka daje obličje umetničke tvorevine i dopunjuje ga napomenama.
„Čovjek koga su voljeli anđeli“ svojevrstan je palimpsest različitih žanrova. Pored (auto)biografskih
elemenata, zatičemo i obeležja karakteristična za srednjovekovna žitija, a pojedinačna poglavlja mogla bi
se čitati i kao zasebne pripovetke. Čitalac ove knjige, lako se vraća na svoja ključna životna pitanja, ona o
Bogu, o onostranima silama, o pojmovima dobra i zla, pred kojima savremeni čovek sve češće uzmiče.
Pratimo čitav Obradov život kao gledanje očima duše. On se već u detinjstvu izdvajao umnošću,
znanjem, pameću, dobrotom, pobožnošću i bogougodnim životom. Vođen svojim anđelom čuvarom,
Obrad vidi ono što drugi ne vide i čini ono što je za druge nemoguće, ukratko, biva izabranikom neba.

Neobične priče o Mratinjanima, koje daju okvir ovoj životnoj priči, objedinjuje povlašćeni narator kome
su se ljudi poveravali i koji je znao i ono što mu nisu ispovedili. Teške sudbine i još teži gresi stvaraju
mozaik ljudskog usuda. Ovaj roman slika čovekovu vezu sa onostranim, ali i predočava njegova bestijalnu
prirodu kroz brojne bitke i ratove na ovom podneblju.