Godina izdanja: Ostalo
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

tvrd povez
veći format
odlično očuvano

По трајању од неколиоко векова, по низу у коме доминирају историјски догађаји и њихови актери као примери људске судбине, роман Измаглица под Капелом 1 i 2, носи обележја хронике која нема главног јунака у класичном смислу, нити један најважнији догађај. Историјско време овде није декор, већ суштински елемент струкруре дела. Одатле би се роман могао уврстити у историјски роман, који има богату традицију у великим делима Валтера Скота, Лава Н.Толстоја, А.Б. Стендала, Виктора Игоа, Михаила Шолихова ,Добрице Ћосића, Михајла Лалића.
Као на филмском платну, свезнајући хроничар снагом интуитивног загледања у историјску измаглицу, хронолошки повезује све што је предањем и записом добио од претходних приповедача и певача који су, заклети крстом, причали или певали о ономе што се у минулим временима збило.У другој књизи аутор се ослања на печаћена документа, догађаје и ликове који су јасније присутни у у свести савременог човека.
Давно прошло време је магловито па се не може јасно повући граница између историјског и митског, и на тој равни се спајају хроника и роман у ретка дела те природе роман-хронику.
На првој страници првог дела Измаглице чека нас песма која пева о браћи која су из нехата и обести напали и разорили вилин град ни на небу ни на земљи и децу јој уморили. Због боли растужеме мајке Виле Индесиле, њене другарице, чуварице свега на земљи, бацају тешку клетву на браћу, која још, и оне године кад Лазар стаде пред Исмаилћане, не би искупљена. Тако је експозиција будуће трилогије добила свој заплет и замах и симболику, одакле ће се радња развијати и уздизати према читаоцу многобројним динамичким мотивима, у 2. делу до смрти патријарха Јосифа Рајачића 1861. године, кад на ту вест завлада жалост у Плашчанској долини.
Ауторова је интенција да расветли маглине и осветли корене историјског удеса и испаштање предака, чија се несрећа поновила у животима савременика којима и Воркапић припада.
Уметничким књижевним поступцима расветљава се овде историја као ток у коме су људи подељени на прогонитеље и прогоњене, господаре и кметове, генерале и војнике, на горде и понижене. Из тог и таквог неумитног тока историје, увек омеђене злом, мржњом, сатирањем и затирањем, неизмерним појединачним и колективним несрећама, увек изнова до данашњег дана, зачиње се неугасива жеља за постојањем и трајањем на крхкој подлози, уз завет крсту, и то представља неисцрпан извор тајни пред којима овај аутор осећа људски немир и упитност.
Аутор обнавља традициналну нарацију схваћену као приповедање о догађајима у којима се издвајају репрезентативни јунаци као носиоци националне свести (Мане и Стамена, владика Данило Јакшић, Косановићи, Трбојевићи,Миле Стрика и Милутин Тесла )Хроничар одаје утисак да све зна и разуме, не одузимајући читаоцима време детаљима који с историјске тачке гледишта нису битни. Одатле су у првом делу Измаглице изостале епизоде, мањи статички мотиви, значајнији психолошки слој, тако потребан, али аутор га сматра сувишним у оваквој композицијској замисли. У другом делу трилогије поглед у историјско време је бистрији и нараторов поглед се из Лике шири кроз целу Крајину и даље од ње: до Карловаца, Беча, до руских простора где је умро Петар Велики који је марио за Србе, Наполеонових похода по Европи, јер за њим иду два Крајишка пука, аустријско-турских ратишта, аустријско-француских ратишта, са којих се Крајишници враћају са списковима рањених, погинулих и несталих. Ратови бивају краћи, али крвавији. Крајина је за Аустрију била непресушни гарнизон, најефтинија војска коју је Европа икада знала.Драматично и готово болно наратор описује регрутацију, наводећи песму„Граничарски аусмарш“ којим су млади Крајишници замењивали сузни опроштај и проклињали своју судбину, која им не да да њиве ору, да жене љубе и децу милују:

Загрмиће по Крајини цијелој
Загрмиће пjесма од јунака
Закукаће јадна стара мајка
Пропиштаће многе сиротице
Остануће многе удовице.
Крајина ће сама себе клети:
Ој, Крајино, крвава хаљино
С тебе вазда започињу кавге
С крвљу ручак, а с крвљу вечера
Свак крваве жваће залогаје
Крвав бијо ко те и створио.

А кад Пожаревачким миром изби Турска границом на Саву и Дунав, кренуле су невиђене одмазде над Србима, па се и Крајишки Срби узнемирише због нових сеоба под Арсенијем IVШакабандом и Арсенијем IVJoвановићем. Нарација је потпомогнута шкртом дескрипцијом и дијалозима који носе значајну уметничку вредност. Географски и духовни простор се не поклапају, јер, ходајући Ликом, Далмацијом и Кордуном, овај свет непрестано лута по сећањима или прати сеобе које поново покрећу народ са свога на туђе, будећи немир и код њих.
Уочљиво је да се композиција романа гради на контрасту, тј. дијалектичком принципу теза-антитеза, где је изостао трећи логички члан, синтеза, који се природно очекује у трећем делу трилогије. Измаглице говоре о сукобу двеју цивилизација, западне и источне, двеју вера, хришћанске католичке и православне и исламске. На додирној тачки њиховог сусретања, црни ветар је расејао народ „као пљеву“! Слепи просјак каже за османлијску силу, која је сама и непозвана дошла:
„Страшни црни ветар, олуја што развијава народе као да су пљева, узбјешњеле душе што огњем куле и села поравнавају, пртине им крвљу миришу, лелеком звоне.“
И граница на Уни се усталила. Са њом се устали назив Крајина за тај крвави појас земње са обје стране Уне, где су се стално укрштали хришћански мач и турска сабља. Ова антитеза постаје теза и добија антитезу када се једнако нетрпељиво са мржњом и нагоном на сатирање и затирање поставња аустријска царевина за коју Крајишник гине и својим је телом брани већ два века. Европа верује да на граници ратују Хрвати и Турци , а у суштини највише ратују Срби против Срба. Србин- нови Турчин, Србин.- унијат. Ова супротност нациналном бићу је најтежа и скоро неподношљива и траје, како се испоставило, до данашњег дана. „Стотину их оде, а само се један врати!“ Увек под присмотром Загреба, Беча, Ватикана, Крајишкик корача кроз свој живот. У другом делу трилогије у опозицији стоји време, мирнодопско, које би одмах да се размахне милинама, шљивама, и другим лепотама које човеку доликују, и ратно, у којем жене скидају мараме и расплићу косу „ да се војсци пути не заплету“.
Као што је младом Милошу Црњанском пред очима заблистала мисао да се његов народ узалудно растаче по европским ратиштима а ни за какав рачун, и, тим покренут, написао књигу против сеоба, тако је и Милан Воркапић, зарађени па отети завичај представио као центрипеталну силу којој се човек може одупрети испуњавањем завета претходних Крајишника - да никад неће бити напуштен и заборављен. Овај пишчев бол претворен у уметничко ангажовање, извлачи роман у одредницу савремени српски роман, у коме се дубиозно расветљава однос између личне судбине приказаних јунака и друштвених токова: православни Срби у аустроугарској монархији и савременој хрватској држави. Нисмо ли тај поступак видели баш у овој првој деценији новог века код Умбетра Ека, Жоржа Сарамага, Орхана Памука.
У другој књизи Измаглице примећује се да дуже траје време мира у коме одмах буја живот и природна животна радост. Граде се куће и цркве, удаје и жени, тргује и гради, преде и тка, успостављају се везе са родбином с друге стране реке и границе. Учени људи се препознају и кад пешке иду!. Тако ће се код браће у Плашчанској долини одморити и кратко задржати Доситеј Обрадбоић и Сава Мркаљ; биће набављен тек одшампани Његошев Горски вијенац, присуствоваће појединци великом догађају кад је у Загребу свечано примљен и Вук С. Караџић.
На последњој страници друге књиге Тодорина одговара жени Деси, кад она за Боју каже да је сиротиња, да није из домаћинске куће и за њиховог сина: „ Жено, није кућа она која има волове, штале и стогове, већ она која има част и понос у народу. Свакако се може доћи до иметка, али до части само једним путем. Могу изгорјети и куће и штале, покрепати краве и коњи, али поштовање ти нико не може узети.“
Тако је Тодорина наслутио судбину надолазећих Крајишника, да ће морати од части и поштења живети јер ће им на крају крвавог 20. века олујни ветар са Велебита и Капеле и рука браће по Богу још једном све разорити и разнети.

У најдубљем слоју дела лежи пишчева дилема из које је и изникло дело и која ће, вероветно, сачињавати идејни слој завршног дела : ако историја није учитељица живота, може ли литература поправити свет и довести прогонитеље и прогнане до „спознанија ствари“. Уметник има право да постави то питање, а људи су одговорни за оно што чине- тј. да ли ћемо ишчитавањем дела осветлити своје мрклине, или ћемо и даље и непрестано историју исписивати на властитој кожи, тако да је човек осећа као бол и терет и да жели да из такве властите коже изађе.
Воркапић поручује:
Историја се креће, а људске судбине се понављају,
Мртви живе у победи хероја и мученика,
Од два зла мора се бирати мање,
Човек пати и страда без разлога и своје кривице,
Човек је на удару сила које изненада и неочекивано наиђу,
Ништа није довека и ништа нам не припада до ли душа наша, ако и њу успут не изгубимо.

Једна књига може учинити колико и једна револуција! Такав значај има књига Милана Воркапића. Она није само национална књига, књига Срба Крајишника, већ књига европског простора ( и шире од тога) у који се треба загледати и растерати магле зарад будућности у којој се земља неће човеку измицати испод ногу.