Autor: Domaći
Godina izdanja: ostalo
ISBN: ostalo
Jezik: Srpski

Међу рукописима Зарије Д. Вукићевића налази се и необични роман о борби шумадијског сељака са комунистичким поретком – Ча-Добривоје „Контрареволуционар”.

Књигу је приредио Мирко Демић.

Страна: 282

Роман прати судбину шумадијског сељака Добривоја, учесника ратова 1912–1918, након ослобођења од нациста 1944. па све до смрти. Носилац Обилићеве медаље за храброст, човек који сматра да се унутрашња и спољашња слобода српског народа не могу одвајати, у новим околностима принуђен је на лукаву борбу за опстанак породице и имања. Колективизација, стварање задруга, притварање „контрареволуционара“, бекство сина преко границе – све су то искушења која су на пробу ставила класичне вредности на којима је засновао свој живот.

Оно што овај роман чини важним јесте што те вредности нису само његове. На њима је почивао читав модерни период у историји Србије. Другим речима, ова књига, која из издеолошких разлога није могла бити објављена у време кад је написана, сведочанство је о судару тоталитаризма и српске националне и демократске идеје. Да је објављена на време, могла би се сматрати претечом Књиге о Милутину Данка Поповића.

Данас, она је сведочанство о неумрлом континуитету једног културног обрасца и идеала.

Ко је аутор романа Ча-Добривоје „контрареволуционар“?
Зарија Д. Вукићевић рођен је у Ваљеву 1898. године, али је по свему осталом припадао Крагујевцу, где се школовао и дуго живео. Као добровољац учествовао је у Првом светском рату, прошао голготу Албаније и Крфа. Као српски ђак, упућен је на школовање у Француску и Енглеску. На Кембриџу је студирао енглески језик. У крагујевачкој Мушкој гимназији био је професор 1924–1933. У исто време обнашао је дужност управника Јавне (народне) библиотеке у Крагујевцу, председника Академског позоришта, председника фудбалског клуба Шумадија и оснивача и уредника листа Јавно мњење. Године 1933. премештен је у Министарство иностраних послова, где је био прво секретар а онда и начелник Краљевске канцеларије. Након капитулације Краљевине Југославије, на овој дужности је пензионисан.

После Другог светског рата једно време је радио као хонорарни радник Министарства информисања, а затим је, из здравствених разлога, поново пензионисан. После рата, живео је у Опатији, где је и умро, 1978. Сахрањен је на крагујевачком Варошком гробљу.

Вукићевић се још од гимназијских дана бавио књижевним радом. Његово дело је обимом велико, али мало познато широј културној јавности. За живота је објавио две збирке приповедака: Кад судбина флертује (Крагујевац 1932) и На животним кривинама (Београд 1936), као и мању историјску монографију Црква Светог Ђорђа на Опленцу, Београд (1935).

Поједине критике, приказе и предавања објављивао је по новинама и часописима. Широј књижевној јавности познат је по својим преводима са енглеског језика, међу којима су дела Пристлија, Џерома, Лондона, Драјзера и др., пошто је после рата живео и од преводилачког рада.