Godina izdanja: 2008
ISBN: 978-86-7666-116-9
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Dževdet-beg i njegovi sinovi / Orhan Pamuk
preveo s turskog za srpsko izdanje Enver Ibrahimkadić
Cevdet bey ve oğullari
3. izd.
Beograd : Geopoetika, 2008.
692 str. ; 20 cm
Edicija Svet proze
ISBN 978-86-7666-116-9
meki povez

Ovo je prilika da čitaoci na srpskom jeziku među prvima u svetu (posle originalnog jezika) budu svedoci procesa stizanja do Nobelove nagrade turskog laureata: Dževdet-beg i njegovi sinovi prvi je roman Orhana Pamuka. Nastao je – i već u rukopisu nagrađen – pod jednim drugim imenom (Tama i svetlost) da bi tek 1982, dakle tri godine kasnije, bio objavljen pod promenjenim naslovom. No to nije bila prepreka da roman dobije i nova priznanja.
Pisan u mladosti pod uticajem klasične evropske literature (Dostojevski, Tolstoj, Man...), ovaj roman pripada prvoj od tri faze kroz koje je prošlo Pamukovo pisanje: realizam, modernizam, postmodernizam. Autor je i sam ovu knjigu uporedio sa Budenbrokovima Tomasa Mana. Čak su i biografske okolnosti, mladalačke godine obojice pisaca, gotovo jednake. Ali i rezultati. Tako pred nama stoji čvrsta romaneskna saga-tvrđava o tri generacije jedne imućne istanbulske porodice. Ona se kreće u vremenskom rasponu od kada su mladoturci 1908. godine zbacili Osmansku imperiju do predvečerja vojnog puča 1971. Kroz ovo vreme na stranicama protiču promene turskog društva koje sve više prihvata vrednosti zapadnog sveta, presecane krizama i dilemama (uostalom, vidljivim do dana današnjeg). Ovo je porodična saga, ispisana disciplinovanom rukom, skoro naturalistički, sa svim užicima koje može pružiti jedan veliki realistični roman: čvrst zaplet, vrlo impresivni likovi i veoma precizno postavljena društvena pozadina. Sve to daje široku sliku skoro čitavog dvadesetog veka moderne Turske i prolaska njene građanske klase kroz lavirinte kapitalizma, njene uspone i padove, individualne promene, sreću i razočaranja.

„Završio sam svoj prvi roman, Dževdet-beg i njegovi sinovi, ruke su mi se tresle dok sam prekucani rukopis još neobjavljenog romana pružao ocu da ga on pročita i kaže svoje mišljenje. To mi nije bilo lako, jer sam verovao u njegov ukus i intelekt: bilo mi je veoma važno njegovo mišljenje jer se on, za razliku od moje majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme otac je bio odsutan i nije bio s nama. Nestrpljivo sam čekao njegov povratak. Kada je dve nedelje kasnije stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac ništa nije rekao već me je iznenada tako zagrlio da je bilo jasno da mu se knjiga veoma dopala. Na tren smo zaronili u onu vrstu čudnovate tišine koja često prati trenutke snažnih emocija. Potom, kada smo se umirili i počeli da razgovaramo, otac je pribegao preterano visokoparnom jeziku da bi istakao svoje poverenje u mene ili u moj prvi roman: rekao mi je da ću jednoga dana dobiti nagradu koju toliko srećan sada ovde primam.`