ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1995
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Dosta dobro očuvana

tvrd povez 512 strana 700 grama

Iso Кalač, pisac, musliman, dao je krajem oktobra 1995. godine prištinskom Jedinstvu zanimljiv intervju o Bosni, Islamskoj deklaraciji, Aliji Izetbegoviću, svom muslimanstvu i mnogim drugim temama, a koji je preneo Milivoje Marković u svojoj studiji iz 1995. Politika kao teror.
Na pitanje šta misli o Izetbegovićevoj Islamskoj deklaraciji, Iso Кalač, autor kontroverznog Romana o Muhamedu ( za koju se govorilo da predstavlja Satanske stihove pre Ruždija) musliman, je rekao sledeće:
,,Pljunuo sam još tada na njegov islamski fundamentalizam, prezreo ga kao nikogovića, kao fundamentalističkog razbojnika koji želi razbrati Srbe i Muslimane. (…) Ja znam ko sam i što sam i odakle sam. Dok se Izetbegović kurvao po džamijama, ja sam studirao i pisao knjige. Nema te plaće da izdam svoj narod (…) Ovo u Bosni je građanski rat, najprljaviji rat, brat brata ubija, ista duša, isti jezik. Sve isto. Кrivac za rat je Izetbegović. Ako se sećate, on je svojim krnjim Predsedništvom duže od godine dana šikanirao Srbe. I oni su strpljivo ćutili, pregovarali, čekali.. Onda su njegovim ‘beretkašima’ zasmetale svatovske zastave i kolo na Baščaršiji.
Ubiše oca mladoženje ni kriva ni dužna. Dalje je sve poznato.
Da je Izetbegović prilikom pisanja Islamske deklaracije i u svojoj političkoj delatnosti imao u vidu ako ne celokupno delo Iva Andrića, a ono bar neke njegove knjige u kojima istorijski i suštinski analizira suštinu Muslimana u Bosni i Hercegovini, da je studirao Prokletu avliju, Priču o kmetu Simanu, ili roman Omerpaša Latas – on se ne bi latio takvog antiistorijskog posla, kao što je obnova Otomanske imperije na prostorima Bosne i Hrecegovine. Trebalo je da ima u vidu i Andrićevu doktorsku disertaciju pod naslovom ,,Razvoj duhovnog života u Bosni i Hercegovini pod uticajem turske vladavine“. Ovo naučno delo utoliko je pre morao respektovati što su gotovo sva dela ovog velikog pisca proizašla iz njegovog dobrog poznavanja tragike života pod Otomanskom imperijom, koja je na najsuroviji način ili uništavala, ili od svoga etničkoga korena otuđivala ljude sa prostora na kojima je vladala. To su shvatili i mnogi drugi pisci i svojim delima nastojali da narod i njegovu istoriju oslobode od te nasilne asimilacije, koja se neretko uvukla u gene pojedinih ljudi. Među tim piscima pomenuo bih samo one, koji su, pored Andrića, svaki na svoj način, dalje sledili njegovu analitičku misao o agresivnosti islama, nametnutog i nakalemljenog na prostorima Bosne i Hercegovine. Zasluga da se sledi ta Andrićeva misao pripada Meši Selimoviću, Skenderu Кulenoviću, Ćamilu Sijariću, Zaimu Topčiću, Vojislavu Lubardi, Ljubi Jandriću, Neđi Šipovcu i drugima.“

KDG