ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1991
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Krakov, Stanislav, 1895-1968 = Krakov, Stanislav, 1895-1968
Naslov Krila : roman / Stanislav Krakov ; priredio Gojko Tešić
Vrsta građe roman
Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost)
Jezik srpski
Godina 1991
Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1991 (Aranđelovac : Napredak)
Fizički opis 163 str. ; 21 cm
Drugi autori - osoba Tešić, Gojko, 1951- = Tešić, Gojko, 1951-
Zbirka Dela Stanislava Krakova ; ǂknj. ǂ2
ISBN 86-7363-117-3
Napomene Tiraž 2.000
Napomena priređivača: str. 161-163
Kritika o romanu: str. 133-160
Bibliografija: str. 162-163.
Predmetne odrednice Krakov, Stanislav, 1895-1968 -- `Krila`

Krila, najznačajniji roman Stanislava Krakova uslovno se može nazvati i istorijskim romanom, jer govori o Prvom svetskom ratu, Solunskom frontu… Bez otadžbinske epske patetike, bez „nacionalnog ushićenja i ponosa“.
U ovoj knjizi nema glavnog junaka, ovo je roman o ratu, o ogromnoj kobi u kojoj je svako junak u smrtnim užasima i Stanislav Krakov ga slika onakvim kakav jeste, neposredno, filmskom brzinom i na trenutak se učini da su glavni junaci brda, čuke, avioni, reke…

Stanislav Krakov (Kragujevac, 28. mart 1895 – Sen Žilijen, 15. decembar 1968) bio je srpski i jugoslovenski oficir, novinar, književnik, filmski reditelj, bibliofil, ekslibrist i numizmatičar, iz porodice poljskih plemića. Obavljao je dužnost urednika Vremena. Bio je dobrovoljac u odredu Vojina Popovića – Vojvode Vuka u Balkanskim ratovima, a učestvovao je i u Prvom svetskom ratu i borbama na Solunskom frontu, za šta je odlikovan Ordenom Belog orla, Ordenom Jugoslovenske krune, Ordenom Svetog Save, Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom i Krstom milosrđa. Za vreme nemačke okupacije u Drugom svetskom rat, podržavao je Vladu narodnog spasa pod predsedništvom svog ujaka generala Milana Nedića i bio je urednik novina Novo vreme i Obnova.
Porodica i obrazovanje
Rođen je 28. marta 1895. godine u Kragujevcu od oca dr Aleksandra (Sigismunda ili Zigmunda), lekara poljskog Jevrejina i majke Perside, unuke Nikole Stanojevića kneza iz Zeoka, i sestre generala Milana Nedića. Četvorogodišnju osnovnu školu je učio u Knjaževcu, a završio 1905. u Zaječaru. Posle toga je 1913. godine završio Drugu mušku gimnaziju u Beogradu.
Stanislav Krakov kao dobrovoljac u četi vojvode Vuka 1912. godine; za pojasom mu je sablja koju je dobio od komandanta turske Vardarske armije
Vojnički dani
Kao đak sedmog razreda gimnazije, Krakov se prijavio kao dobrovoljac u četnički odred majora Vojina Popovića - Vojvode Vuka u Prvom balkanskom ratu 1912. godine. Nije mogao biti primljen u redovnu vojsku sa sedamnaest godina.
Sledeće godine je učestvovao u Drugom balkanskom ratu protiv Bugarske. Ranjen je kod Krive Palanke.
Po završetku gimnazije upisao se na Vojnu akademiju, pa je kao tek svršeni pitomac 46. klase Niže škole Vojne akademije 1914. godine krenuo u Prvi svetski rat. Učestvovao je u mnogim bitkama, preživeo Albansku golgotu. Ranjen je 1915. godine kada je bio u zvanju komandira voda. Bio je među prvima koji su osvojili Kajmakčalan i ušli u Veles. Tokom 1916. godine je uređivao časopis Rovovac. Ranjavan je ukupno 17 puta, a dobio je devet različitih odlikovanja.
Penzionisan je 21. juna 1921. godine u činu poručnika.
Međuratna karijera
Posle Prvog svetskog rata upisao je i diplomirao prava. Od 1921. je počeo da se bavi novinarstvom kao saradnik lista „Vreme“. Bio je urednik vazduhoplovnog časopisa „Naša krila“ (1924-1939) i časopisa „Telegram“ (1939). Bio je od 1932. godine glavni urednik lista „Vreme“, a potom i direktor tog lista, kao i politički urednik „Politike“. Prilikom posete kralja Aleksandra I Karađorđevića Francuskoj oktobra 1934. godine bio je u elitnoj grupi novinara koja je pratila kralja. Tada se dogodio Marseljski atentat, posle koga je pisao da su ga organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident sa Italijom. Sa pozicije direktora lista „Vreme“ smenjen je odlukom Milana Stojadinovića 1. januara 1936. godine.[2] Kao pomoćnik urednik sarađivao je u časopisu „Ratnik“ do 1939. godine.
Krakov između dva rata
Krakov je 1937. pristupio je pokretu „Zbor“ gde je bio šef odseka za propagandu u okviru Generalnog sekretarijata. Tokom Drugog svetskog rata u nekoliko navrata bio je privođen od strane Gestapoa pod sumnjom da je Jevrejin. Bio je direktor Radio Beograda od 9. jula 1940. do 1941. godine.
Prvu pripovetku „Smrt poručnika Ranđića“ objavio je u časopisu „Misao“ 1919. godine. Napisao je romane „Kroz buru“ (1921) i „Krila“ (1922), putopis „Kroz južnu Srbiju“ (1926), memoarsku prozu „Naše poslednje pobede“ (1928), knjigu pripovedaka „Crveni Pjero“ (1992). Od istorijsko-publicističkih dela napisao je „Plamen četništva“ (1930), „Prestolonaslednik Petar“ (1933) i „General Milan Nedić“ (1963–1968). Njegovo autobiografsko delo je „Život čoveka na Balkanu“ (1997).
Kao novinar magazina Vreme, Krakov je putovao u kuću reditelja Frica Langa da uradi intervju sa njim. Tom prilikom je Lang izjavio da ga Jugoslavija privlači i da se nada da će doći u posetu.
Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.
Bavio se i kinematografijom. Godine 1932. snimio je dokumentarni film Kroz zemlju naših careva i kraljeva. Reditelj je filmskog dela „Za čast otadžbine“ koje je premijerno prikazano 25. marta 1930. godine. Prva verzija tog filma je bila bez zvuka pa je dorađena i 1938. je dobijena nova verzija sa konačnim naslovom „Golgota Srbije“. Film je prikazan novembra 1940.
Tokom Drugog svetskog rata podržao je generala Milana Nedića koji mu je bio ujak. Bio je urednik nedićevskih novina „Novo vreme“ (1943–1944), „Obnova“ i „Zapisi“. U Austriju je otišao septembra 1944. i posle rata živeo uglavnom u Parizu. U Jugoslaviji je osuđen zbog kolaboracije tokom rata.
Bio je bibliofil, ekslibrist i kolekcionar starog novca. Bio je oženjen Ivankom Mihajlović (1898), ćerkom Milice Mihajlović.
U svojoj autobiografiji je zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasila za počasnog građanina, „a jednog čak dalo moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Zatim navodi: „dobio sam osamnaest odlikovanja, od kojih su pola ratna, i dobio sam tri smrtne presude“. Navodi da je u jednoj enciklopediji pre rata naveden kao „veliki junak ratova“, dok je posle Drugog svetskog rata postao „narodni neprijatelj“.
Dela
Život čoveka na Balkanu
Kroz buru, roman, 1921.
Krila, roman, 1922.
Kroz Južnu Srbiju, 1926.
Naše poslednje pobede, 1928.
Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan).
Plamen četništva, 1930.
Milan Nedić, u dva toma - prvi 1963, drugi 1968.
MG154 (N)