Godina izdanja: 2015
ISBN: 978-86-85957-66-6
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Naslov: Mikelanđelo
Autor: Romen Rolan

Originalni naslov: Romain Rolland – Vie de Michel-Ange

Izdavač: Evoluta, Beograd
Prevod s francuskog: Milan Tokin
stihove sa italijanskog: Đorđe Šaula:
Jezik: b.c.h.s. / srpski
Godina izdanja: 2015

Pismo: latinica
Žanr: istorijski roman

ISBN: 978-86-85957-66-6


POVEZ: broširano
Br. str.: 161
Fizički opis: 21 cm
Masa (u gr): 190

knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5*

[kategorizacija stanja:

5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje)
5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje
4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju
3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja
2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice
1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva

- za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju]

DODATNO UZ KNJIGU:

SLAVAN I SLOMLJEN

Zamalo da odustane!
Nedostajalo je samo malo pa da ostavi sve i ponovo pobegne. Mislio je da će umreti. Možda je to i želeo.

Papa Julije II nametnuo je Mikelanđelu drugi zadatak, ništa manje neočekivan i još opasniji. Slikaru koji se ništa nije razumevao u tehniku fresko slikanja naredio je da naslika svod Sikstinske kapele. Skoro bi se reklo da mu se sviđalo da naručuje nemoguće, a Mikelanđelo je to morao da izvršava.

Džinovski rad otpočeo je 10. maja 1508. Turobne godine — najturobnije i najuzvišenije u celom ovom životu! Ovde vidimo celog onog legendarnog Mikelanđela, junaka Sikstinske kapele, onog čija grandiozna slika ostaje i treba da ostane urezana u sećanju čovečanstva. Patio je užasno. Njegova tadašnja pisma svedoče o strašnoj malodušnosti koju ne može da suzbije svojim božanskim mislima:
„Duhovno sam malaksao: ima već godinu dana kako od pape nisam primio ni groša: od njega ništa i ne tražim, jer moj rad ne odmiče dovoljno da bi mogao da opravda nagradu. To dolazi usled teškoća prilikom rada, a i zbog toga što to nije moje zanimanje. Tako gubim svoje vreme bez ikakvih rezultata. Neka mi Bog bude u pomoći!”
Takva je bila atmosfera nezahvalnosti i zavisti u kojoj se Mikelanđelo svađao, okružen nedostojnom porodicom koja ga je mučila i ogorčenim neprijateljima koji su ga vrebali računajući sa njegovim neuspehom. A on je u to vreme izvršavao herojsko delo — Sikstinsku kapelu. Ali po cenu kakvih očajničkih napora! Nedostajalo je samo malo pa da ostavi sve i ponovo pobegne. Mislio je da će umreti. Možda je to i želeo.

Papa se žestio zbog njegove sporosti i tvrdoglavosti kojima je od njega skrivao svoj rad. Njihovi ponosi sudarali su se kao olujni oblaci. „Jednog dana”, priča Kondivi, „kad ga je Julije II upitao kada će dovršiti kapelu, Mikelanđelo mu odgovori po svom običaju: ‘Kada budem mogao’. Naljućen, papa ga udari svojom palicom, ponavljajući: ‘Kada budem mogao! Kada budem mogao!’ Mikelanđelo otrča kući i otpoče da se sprema da napusti Rim. Ali Julije II posla mu brzo izaslanika koji mu je doneo 500 dukata, umirio ga kako je umeo i izvinio je papu. Mikelanđelo je primio izvinjenje.”

Ali već idućeg dana počinjali su ispočetka. Jednog dana papa mu gnevno reče: „Zar želiš da zapovedim da te bace sa tvoje skele?” Mikelanđelo je morao da popusti: naredio je da se skela ukloni i, na Dan Svih svetih 1512. godine, otkrio je delo. Uzbudljiva i turobna svečanost, koja dobija zagrobne odbleske Dana mrtvih, dobro pristaje za osvećenje ovog stravičnog umetničkog dela, punog duha božjeg koji sve stvara i sve ubija, sveuništavajućeg boga, u koga se sručuje, kao uragan, sva moć života.

Mikelanđelo je izašao iz ovoga herkulovskog posla slavan i slomljen. Držeći mesecima glavu zabačeno, da bi mogao da slika svod Sikstinske kapele, „toliko je pokvario vid da je dugo posle toga mogao da čita neko pismo ili da gleda neku stvar samo ako ih je držao nad glavom da bi bolje video”.

*

Romen Rolan (fr. Romain Rolland, rođen je u Klamensiju (fr. Clamency) 29. januara 1866. a umro je u Vezleju (fr. Vézelay) 30. decembra 1944.) bio je francuski književnik, dramaturg i muzikolog. Đak je pariske École Normale Supérieure i rimske Arheološke škole (po struci je istoričar). Posle diplomiranja posvetio se studiranju muzikologije gde je doktorirao sa tezom „Istorija evropske opere pre Lilija i Skarlatija”.

Prvu knjigu je objavio 1902, kada je već imao 36 godina. Trinaest godina kasnije, 1915, dobio je Nobelovu nagradu za književnost za delo Žan Kristof. U obrazloženju nagrade je rečeno: „... za doprinos uzvišenom idealizmu književnog dela, i za osećajnost i ljubav prema istini koje je koristio u opisu različitih ličnosti.”

Romen Rolan je bio pasionirani ljubitelj umetnosti: opere, Mikelanđela, Skarlatija, Betovena. Bio je lični prijatelj Riharda Štrausa.
Divio se pacifističkim idejama Lava Tolstoja i indijskih mislilaca u predvečerje Prvog svetskog rata. O ovim idejama je razmenjivao mišljenja sa Gandijem i Tagorom.

*

Iz romana:

MIKELANĐELO Bio je firentinski građanin — one Firence sa mračnim palatama, kulama što štrče kao koplja, sa vitkim i suvim brdima, tanano izrezbarenim na ljubičastom nebu, sa crnim vretenima svojih malih kiparisa i srebrnim pojasevima kao talasi drhtavih maslinjaka — one Firence sa zaoštrenom elegancijom u kojoj se sretalo bledunjavo ironično lice Lorenca Medičija i lukavo lice Makijavelija sa velikim ustima „Proleća” i Botičelijevom bledunjavom Venerom sa zlatnom kosom — one Firence što je grozničava, ponosna, nervozna, postajala plen svih fanatizama, potresana svim verskim i socijalnim histerijama, u kojoj je svako bio slobodan i svako bio tiranin, u kojoj se tako lepo dalo živeti i u kojoj je život bio pakao — ovog grada sa građanima inteligentnim, netrpeljivim, oduševljenim, mržnjom nadahnutim, jezika oštrog, a sumnjičavog duha, građana koji se uzajamno uhode, zavide jedni drugima i proždiru jedni druge — ovoga grada u kome nije bilo mesta za slobodni duh Leonarda, u kome je Botičeli završio u halucinacijama kao kakav škotski puritanac — u kome je Savonarola kozjeg profila, užagrenih očiju, izvodio svoje kaluđere u kolo oko lomače koja je spaljivala umetnička dela i gde je, tri godine kasnije, podignuta lomača da spali i samog proroka. Upravo iz ovoga grada i iz ovoga doba, Mikelanđelo je imao sva njihova predubeđenja, njihove strasti i njihove groznice. Nije bio nežan prema svojim sugrađanima. Njegov slobodarski genije, širokih grudi, prezirao je njihovo sitničarsko spletkarenje, njihov izveštačeni duh, njihov površni idealizam, njihovu bolećivu osećajnost, njihovu bolešljivu tananost. Postupao je sa njima grubo, ali ih je voleo. Na svoju otadžbinu nije gledao kao Leonardo s ravnodušnim osmehom. Daleko od Firence, bio je razdiran nostalgijom. Celog svog života iscrpljivao se u uzaludnim naporima da u njoj živi. U tragičnim časovima rata bio je na strani Firence; i hteo je da se „bar mrtav u nju vrati, kada već nije mogao živ”. Firentinac starinom, bio je ponosan na svoju krv i svoj rod. Na to je bio čak ponosniji negoli na svoju genijalnost. Nije dozvoljavao da ga smatraju za umetnika: „Nisam ja vajar Mikelanđelo... Ja sam Mikelanđelo Buonaroti”. Bio je duhom aristokrata i imao je sve kastinske predrasude. Čak je išao dotle da je govorio da „umetnost treba da upražnjavaju aristokrate a ne plebejci”. O porodici imao je religiozno, antičko, skoro varvarsko shvatanje. Žrtvovao joj je sve i hteo je da i drugi isto to čine. On bi se, kao što je i govorio, „prodao za nju kao rob”. Malo je nežnosti bilo u svemu tome. Prezirao je svoju braću a ona su to i zaslužila. Prezirao je svoga nećaka — naslednika. Ali u njemu, u njima, poštovao je predstavnike svog roda. Bez prekida ova se reč ponavlja u njegovim pismima. „Naš rod... la nostra gente... podržati naš rod... da naš rod ne bi izumro...” Svojstvene su mu bile sve praznoverice, svi fanatizmi ovog snažnog i čvrstog roda. Oni su bili ta zemlja od koje je njegovo biće bilo sazdano. Ali iz te zemlje šiknuo je plamen koji sve prosvetljava — genije.

***
UNOS: 210818
Šifra: