ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: slovenački
Autor: Strani

roman na podlagi resničnih dogodkov
ZALOŽBA BOREC ljubljana 1974
Tvrdi povez sa omotnicom 301 str
Dobro očuvana na slovenačkom
Ханс-Отто Меисснер , био је немачки адвокат и нацистички дипломата, постављен у Лондон, Токио, Москву и Милано, између осталих градова. Најпознатији је као писац и романописац који је објавио низ књига, које су се показале финансијски успешним.

Садржај
Рани живот и образовање (1909–1933)
Меисснер је био други син истакнутог њемачког дипломата Отта Меисснера и његове супруге Хилдегард Роос у Алзатијском Страсбоургу. Његова сестра Хилдегард Меисснер рођена је 1916. 1919. године, Отто Меисснер постао је шеф канцеларије Фриедрицха Еберта, првог председника Веимарске републике, па се породица преселила у Берлин. Меисснер је похађала Моммсен-Гимнасиум, Вилхелм-Гимнасиум, Фалцк-Реалгимнасиумс и Арндт-Гимнасиум у берлинском Дахлему. Након дипломирања 1929. године Меисснер је почео да студира право и економију. Од 1929. до 1933. похађао је Хеиделберг , Лаусанне, Гренобле, Фреибург им Бреисгау, Берлин и Готтинген и Тринити Цоллеге, Цамбридге . У Кембриџу, Јохн Маинард Кеинес био је један од његових наставника, између осталих. За то време, Меисснер је почела да пише чланке за разне новине и часописе, укључујући и за часопис `Куерсцхнитт`. Правни испит положио је у Готтингену 20. јула 1933. [1]

каријере
Дипломата (1933–1945)
У децембру 1933. Меисснер је положила пријемни испит за службу страних компанија. 12. децембра 1933. примљен је у СС (члански број 241.955), наиме у такозвани Мотор-СС (после 1. маја 1940. у чину Хауптстурмфухрер). Према Меисснеровим подацима у својој аутобиографији, Јосиас зу Валдецк унд Пирмонт предложио му је да се придружи.

У фебруару 1934. Меисснер је ступио у дипломатску службу као државни службеник у чину аташеа. Прво је припадао дивизији ИВ „Источна Европа, Скандинавија, Источна Азија“. Остали млади лидери који су дошли у службу с њим су Ернст вом Ратх .

Меисснер је 1934. године био у касарни Леибстандарте СС Адолфа Хитлера у Берлину-Лицхтерфелде , где му је наређено да заједно са осталим члановима берлинског одсека Мотор-СС одбрани институцију у случају побуне СА. Постао је очевидац погубљења током таласа политичког чишћења познатог као Рохм Путсцх .

Од августа 1935. до марта 1936. Меисснер је била запослена у немачкој амбасади у Лондону. Дипломатски конзуларни испит положио је 24. јуна 1936., а у септембру је послат у немачку амбасаду у Токију. Радио је од децембра 1936. до децембра 1938. под Еугеном Оттом (амбасадором) . За то време, 12. децембра 1936. године, Меисснер је постала чланица НСДАП-а (члански број 3.762.629). Од марта 1939. до проглашења рата 3. септембра 1939, враћен је у немачку амбасаду у Лондону.

Од септембра 1939. до марта 1940. године био је запослен у одељењу за информације Министарства спољних послова у Берлину, у Одељењу ИИ (Војна обавештајна и пропагандна служба), а затим од марта до јула 1940. у немачкој амбасади у Москви. Од августа 1940. до јануара 1941. служио је у Вермацхту (КСКСКСКСИ Армијски корпус), а затим поново у Амбасади у Москви од јануара 1941. до марта 1941., а од марта до децембра 1941. служио је у КСКСКСКСИ. Корпус немачке војске, где је 1. новембра 1941. унапређен у поручника резерве, након ране на Источном фронту у тенковској битки на Дубиси у децембру 1941. вратио се у дипломатску службу.

У децембру 1941. Меисснер је премештен под именом конзула на чело њемачког конзулата у Милану, који је водио до 1945. Такође је имао функцију `предавача у култури`, на пример, учествовао је на састанку анти - Јеврејска страна акција под Хорстом Вагнером почетком априла 1944. године у Круммхубелу , где су се `суци за јеврејске послове` амбасаде састали да би расправљали о пооштравању прогона Јевреја широм Европе и пропагандним мерама да их заштите од јавне оптужбе савезничких снага о прогон Јевреја. [2] Према записнику са састанка, Меисснер је давао предлоге за појачавање антисемитске пропаганде [2] када је препоручио „истицање снажног јеврејског учешћа у забрањеним делима (црно тржиште, саботаже итд.) У анти-жидовском. информативни рад у Италији `. [3]

У мају 1945., две недеље након завршетка рата, америчке трупе су у Беллагио- у ухапсиле Меисснера и његово особље у конзулату и интернирали у заробљенички логор бр. 334 у Сцандицци-ју . Након неколико недеља, он и његови другови пребачени су у удобан камп у хотелском комплексу у приморском летовалишту Салсомаггиоре . Касније је и сам Меисснер рекао да је вероватно писмо које је затражило помоћ од папе Пија КСИИ (блиског пријатеља Меисснерове породице још од времена нунција у Берлину 1920-их) довело до овог побољшања ситуације. [4]

После 1945
После Другог светског рата, Меисснер је негирао аутентичност записника са конференције у Круммхублер-у из априла 1944. Дана 29. априла 1947. У притвору Савезника, негирао је да је изнео било који од документованих антисемитских предлога. [2] : 282

Након пуштања на слободу у октобру 1947., Меисснер је радио као слободни новинар и писац. До 1991. године објавио је бројне путописе, романе и биографије великих истраживача, као и своје аутобиографске списе и радове из недавне савремене историје. Његове књиге преведене су на бројне језике, међу којима су бугарски, чешки, дански, холандски, енглески, фински, француски, италијански, норвешки, пољски, португалски, руски, шведски, словеначки и шпански.

Јавно се појавио као председник `Деутсцхес Институт фур Лебенсформен`, места за које је изабран 28. јуна 1953. у Бад Пирмонту , на оснивачком конгресу Друштва због `заслуга за оживљавање култивираних манира`. [5]

Упркос повременим критикама због своје прошлости као нацистичког дипломате Меисснер је добио бројне почасти. 1986. одликован је Великим крстом за заслуге на предлог Франца Јосефа Страуßа .

Лични живот
22. септембра 1937. Меисснер се удала за Естелле Диттенбергер. Имали су ћерку Андреа Меисснер (рођена 1. марта 1943.). 1956. Меисснер се удала за списатељицу Марианне Мертенс.

књига
Његови радови могу се поделити у три категорије:

1. Политичко-историјске књиге, нпр . Одузимање власти 30. јануара 1933. године
2. Путописи који описују путовања која је сам Меисснер извео, нпр. Очаравајућа дивљина: планинарење, лов, летење на Аљасци
3. Књиге које се тичу живота откривача и истраживача, нпр . Конго предаје своју тајну

Референце
Ханс Отто Меисснер: Јунге Јахре им Реицхспрасидентенпалаис , стр. 300. Интернетски извјештај Дас селтсаме Цамбридге , Куерсцхнитт, вол. 10, бр. 12 (1930), стр. 796–798.
Себастиан Веиткамп: диплома Брауне: Хорст Вагнер и Еберхард вон Тхадден алс Функтионаре дер „Ендлосунг“. ЈХВ Диетз, Бонн 2008, С. 276–283.
Тагунг дер „Јуденреферентен“ у Круммхубелу, 3./4. Априла 1944. у: НС-Арцхив, Документе зум Натионалсозиалисмус
Јунге Јахре им Реицхспрасидентенпалаис, 1988.
Ханс-Отто Меисснер: Ман бениммт сицх виедер. , 12. издање Брухлсцхер, Гиеßен
Спољне везе
Литература о Ханс-Отту Меисснеру у каталогу Немачке националне библиотеке
Last edited 1 month ago by Tony1
Википедиа
Садржај је доступан под ЦЦ БИ-СА 3.0, осим ако није другачије наведено.
Услови коришћења Приватност