ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1984
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Prvo izdanje!

Nolit, Beograd, 1984. str 298. tvrd povez sa omotom (omot malo iskrzan, unutra je knjiga očuvana)

„Malo je u književnosti knjiga u kojima živi toliko dobrih ljudi kao u Popovićevim Sudbinama” – Dragoslav Mihailović

Bezimena vojvođanska varošica u kojoj se odvija radnja Popovićevog romana „Sudbine“, pred sam početak Drugog svetskog rata i u prvim godinama okupacije, postaje svojevrsni „sabirni centar“ mnogobrojnih ljudskih sudbina koje su se u njoj stekle, slučajno ukrstile i gotovo bez traga ostale zaboravljene u smutnim vremenima i pogrešnim istorijskim događajima. Pripovedačevo oko u ovoj hronici palanačkog života usmereno je na obične, male ljude, različitih vera, nacija, obrazovanja, imovinskog i klasnog statusa, kojima je zajednički pokretač – da prožive koliko-toliko lepo svoje živote. Slika rata, koji nastupa iznenada, nije prikazana sa mnogo istorijskog naboja, već više kao okidač sudbine, Usud, granična situacija u kojoj se lome životi mnogih junaka i menjaju njihove političke i klasne, a zapravo sudbinske, pozicije.
Tragički tonovi u ovoj naraciji postignuti su smenjivanjem slika srećnog zajedničkog života domaćih Švaba, Srba, Jevreja, bili oni majstori, radnici, intelektualci ili industrijalci, sa slikama podvojenosti, nepoverenja, straha, mržnje, poniženja i jednog krajnjeg odljuđenja koje je, nepozvano, zaposelo sudbine tih dotad srećnih ljudi.

„Svoju ubedljivost ova proza postiže pokazujući ljude u nasušnim, mada najčešće nevidljivim, brigama prostog postojanja.“ – Ljubiša Jeremić

Miroslav Popović (Zemun, 1926 – Beograd, jul 1985) bio je srpski romanopisac i pripovedač.
Osnovno i srednje obrazovanje stekao je u Zemunu. Kao mladom vojnom uhapšeniku suđeno mu je pred vojnim sudom, iako nikakve veze nije imao s vojskom. Sproveden je na Goli otok 1949. godine, gde je, potpuno nevin, proveo sedam godina. Po povratku s robije završio je slavistiku i jedno vreme radio u zemunskoj gimnaziji kao profesor književnosti. Pisao je prozu i radio drame koje su izvođene pod drugim imenom na Radio Beogradu.
Rukopis njegovog romana „Sudbine“ dugo je išao od izdavača do izdavača, da bi napokon, 1984. godine, bio objavljen u Nolitu. Dramatično sećanje na golootočku robiju, pod nazivom „Udri bandu“, štampano je tek posthumno 1988. godine.[1] To je bila prva knjiga memoarske proze koja je, u tadašnjoj Jugoslaviji, progovorila o zverstvima na kamenom ostrvu. Njome je na svojevrstan način otvorena posleratna komunistička tabu tema – Goli otok.
Beogradski izdavač „Gutembergova galaksija“ je 1997. godine objavila njegova sabrana dela u četiri toma.
Nagrade
Nolitova nagrada za roman „Sudbine“, 1985.
Nagrada Miloš Crnjanski za roman „Sudbine`, 1985.
Roman „Sudbine` uvršten u deset romana decenije 1980–1990
Dela
Sudbine, roman, Nolit, Beograd, 1984,
Tvrdo nebo, pripovetke, Nolit, Beograd, 1986,
Udri bandu, memoarska proza, Filip Višnjić, Beograd, 1988,
Nevesela priča, radio drame, Gutembergova galaksija, Beograd, 2000.
Prevodi
Memoarska proza Udri bandu: Les vauriens de Tito, prevod na francuski Pascale Delpech, Christian Bourgois, Paris, 1991.
Roman Sudbine: Les loups de Voïvodine, prevod na francuski Alain Capon, Gaïa, Larbey, 2002.
Sъdbi, prevod na bugarski jezik Žela Georgieva, Stigmati, Sofija. 2007.