pregleda

ukaz -albanska spomenica potpis -Pavle Jurišić Šturm


Cena:
4.400 din
Želi ovaj predmet: 4
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Post Express
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
PostNet (pre slanja)
Grad: Beograd-Stari grad,
Beograd-Stari grad
Prodavac

bezcimanja (512)

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 2809

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

Godina : 1921 - 1930.
Detaljno stanje: Loše
Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine

3 x presavijeno

ukaz dodeljen 1921,
potpisao general Pavle Jurišić Šturm

Pavle Jurišić – Šturm (nem. Paulus Sturm, srp. Паул Штурм; Gerlic, 10/22. avgust 1848 — Beograd, 13. januar 1922) je bio srpski, a kasnije i jugoslovenski general.

Prema srpskim izvorima, po poreklu je bio Lužički Srbin. Akademiju je pohađao u Vroclavu i Nansiju. U Francusko-pruskom ratu je bio vodnik na strani Kraljevine Pruske. Došavši u Srbiju, promenio je ime u Pavle Jurišić i dodao svoje bivše prezime Šturm kao nadimak. Uzeo je učešća u srpsko-turskim ratovima kao poručnik, da bi bio odlikovan i unapređen u čin kapetana. Učestvovao je i u bici na Slivnici tokom Srpsko-bugarskog rata. Posle tog rata je više puta premeštan da bi bio penzionisan avgusta 1900. godine. U službu je vraćen godinu dana kasnije.

Zbog svog prijateljstva sa kraljem Petrom I imenovan je prvim ađutantom i pratio ga je na svim njegovim putovanjima. U Prvom balkanskom ratu je bio komandant Drinske divizije prvog poziva i sa njom je učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je postao komandant Treće srpske armije i njome je komandovao u Cerskoj i Kolubarskoj bici, gde je značajno doprinela pobedi. Tokom Trojne ofanzive na Srbiju njegova armija je branila odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja. Šturm je naredne tri godine proveo na Krfu, a zatim i na Solunskom frontu gde je se upoznao sa novim načinom ratovanja i upotrebom avijacije. Posle probijanja Solunskog fronta njegova armija je učestvovala u bici na Kajmakčalanu, gde je imala brojne žrtve. Posle ove bitke Šturm je smenjen, a u oktobru 1916. je poslat da pomogne komandantu Dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Po podnošenju izveštaja o stanju Dobrovoljčkog korpusa, početkom 1917. preko Japana se vraća opet u Solun. Postavljen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena i taj posao je obavljao do penzionisanja.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Rodio se 10/22. avgusta 1848. godine u Bistrici, kod Gerlica (Lužica) u Šleziji, od oca Otona Šturma lužičkog Srbina upravnika lovišta cara Vilhelma I i majke Hermine. Kršteno ime mu je bilo Paul Šturm.[5] Vojno obrazovanje je stekao na Vojnoj akademiji u Vroclavu (Šleska) i Ratnoj akademiji u Nansiju (Francuska). Po završenoj vojnoj školi kao oficir Pruske sa činom vodnika dočekao je Francusko-pruski rat (1870—1871). Neposredno pred početak rata dobio je čin potporučnika u koji je unapređen 15. jula 1870. godine. Bio je ratni drug iz francuko-pruskog rata sa feldmaršalom Makenzenom.

U Srbiju je došao 1876. godine pre srpsko-turskih ratova da predaje na srpskoj vojnoj akademiji. Zajedno su došli Pavle i Evgenije, rođena braća pruski oficiri. Prvi put se oženio 1881. godine, Savkom kćerkom Stevana Piroćanca, sreskog načelnika i promenio ime Paul u Pavle, a prezime Šturm u Jurišić (nem. Sturm znači Juriš). Prva supruga mu se razbolela od tuberkuloze i preminula tri godine kasnije. Prezime Šturm je zadržao kao nadimak. Kao krsnu slavu uzeo je Svetog Savu, mada jedan deo porodice Jurišić–Šturm slavi Svetog Jovana. Oni se vezuju za daljeg rođaka Pavlovog, Mihaela fon Šturma (Mihailo Jurišić) oženjenog Milevom (rođenom Tokalić). Krajem 1880—ih, Šturm se oženio drugi put, Jelenom, iz porodice Milovanović iz Novog Sada, kćerkom bogatih vlasnika rudnika. U ovom braku nije imao dece.

Pavlov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske. Pavle nije imao dece dok je brat Evgenije imao sinove Pavla i Petra. Mlađi Pavle je za vreme Prvog svetskog rata bio major u srpskoj vojsci i mlad je preminuo 1925, tri godine posle strica. Drugi sin Evgenija, Petar takođe oficir se posle aprilskog sloma 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića. Gestapo ga je 1943. godine uhvatio i streljao. Po priči očevidaca, ponuđeno mu je bilo da bude oslobođen i da nastavi život u kućnom pritvoru, budući da je nemačkog porekla, ali je Petar to odbio govoreći da je srpski oficir. Treći sin Momčilo E. Jurišić-Šturm je bio diplomatski činovnik. Vojni rok je odslužio u IV Konjičkom puku u Beogradu, 1. avgusta 1911 – 1. februara 1912, učestvovao u ratovima 1912. i 1913. godine; tokom Drugog balkanskog rata povučen je u Štab Konjičke divizije za ordonans-oficira posle pada sa konja i na tom položaju je ostao do demobilizacije 1913. godine. Tokom Prvog svetskog rata bio je pomoćnik delegata predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande od 17. jula 1914. do 1. februara 1916. a delegat predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande i Dvora u Solunu od 20. avgusta 1916. do 1. februara 1918. Nakon završetka ratova 1912-1918. godine imao je čin rezervnog konjičkog kapetana II klase. Bio je i delegat Udruženja srpskih rezervnih oficira i ratnika na Kongresu savezničkih ratnika u Nju Orleansu, SAD 1. X – 1. XI 1922. godine. Najviši rang koji je dosegao u diplomatskoj službi bio je položaj pomoćnika ministra inostranih poslova od juna do septembra 1935. godine.

Za komandanta 8. bataljona Dunavskog pešadijskog puka postavljen je aprila 1886. godine. Sledeće 1887, dobio je mesto vršioca dužnosti komandanta Timočkog puka stalnog kadra, gde je ostao do oktobra 1890, istovremeno, neposredno, komandujuči jedinicama 14,12, i 4. pešadijskog bataljona. U jesen 1890. dobio je komandu nad Moravskim pešadijskim pukom i na tom položaju ostao je dosta dugo, do marta 1897, kada je postavljen za pomoćnika komandanta a zatim i za komandanta Drinske divizijske oblasti. Njegov boravak u Valjevu prekinut je avgusta 1900. godine kada je prvi put penzionisan. Međutim posle skoro godinu dana, jula 1901, reaktiviran i već sledećeg meseca, na srpsko-turskoj granici, postavljen za izvanrednog komesara za pogranične straže.

Od maja 1906. postavljen za komandanta Moravske, a od avgusta 1907. Dunavske divizijske oblasti. U jesen iste godine odlazi u inostranstvo, u misiju posmatrača manevara italijanske vojske. Marta 1908. naimenovan je za prvog ađutanta kralja Petra I i tu dužnost, sa ratnim prekidom, obavljao je do avgusta 1913. godine. Na ovaj položaj ga je lično postavio kralj Petar I, jer su se obojca lično poznavali iz perioda dok su bili na usavršavanju u Francuskoj u istom puku. U to vreme knez (budući kralj) Petar je tada koristio pseudonim Pjer Kara (franc. Pierre Cara) a Pavle kršteno ime Paul Šturm. To je i bio glavni razlog što je Šturm imenovan za ličnog pratioca kralja Petra, na njegovom prvom zvaničnom putu u Rusiju, Bugarsku, Osmanlijsko carstvo - u Carigrad i na Svetu goru 1910. godine. Kralja je pratio i 1911. godine u Italiju , Francusku i ponovo u Rusiju, prilikom udaje princeze Jelene za bliskog carevog rođaka.

Mobilizacija izvršena septembra 1912. godine dovela ga je na čelo Drinske divizije prvog poziva. Ova snažna i velika jedinica (skoro 28.000 vojnika), u operacijama koje su počele 12. oktobra 1912, bila je u sastavu I armije. Njeni delovi bili su prethodnica srpske vojske, Šturm je bio u borbenom stroju i bio je ranjen. Nalazeći se u centru operacija, odlučio je da sa Nikuljanskog visa napadne Zebrnjak, čijim osvajanjem je razbijen čvor celokupne turske odbrane kod Kumanova. Ta bitka je bila glavna i presudna za poraz turke armije. Dalji put sa ovom jedinicom nastavljao se ka Skoplju i Velesu, a posle pobeda na Babuni i Bakarnom gumnu oslobođeni su gradovi Prilep i Bitolj. Za ove zasluge Šturm je Velikim vojnim ukazom unapređen u čin generala.

U periodu koji nastaje posle sklapanja ugovora o miru, maja 1913. godine Šturm je postavljen za komandanta Dunavske divizije prvog poziva. Ova divizija je u ratu koji je izbio sa Bugarima, direktno uključena u borbena dejstva i branila je zonu na pravcu Kratovo – Kriva Palanka. U Bregalničkoj bici, na čelu svoje divizije, Šturm učestvuje na Krivorečkom pravcu, u teškim borbama na terenu Osogovskih planina.

U događajima koji su nastupili, po objavi rata koji je Austro-ugarska objavila Srbiji, Vrhovna komanda mu ukazije veliko poverenje, odredivši ga za komandanta Treće armije. Zadatak ove armije bio je da na zapadu Srbije, na prostoru od Obrenovca, preko Šapca, Mačvanske Mitrovice, Loznice do Ljubovije, zatvara i brani granicu.

Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama u Cerskoj bici. Prelazeći iz odbrane u napad ova armija je u drugoj polovini avgusta 1914. godine izbila na Drinu, a u septembru učestvovala u borbama na Mačkovom kamenu.

U Kolubarskoj bici, u novembru i decembru, Treća armija pod komandom Šturma držala je centralni deo fronta, a u ofanzivi u decembra sadejstvovala Prvoj armiji u slomu austrougarskih trupa. Po završenoj Kolubarskoj bici, jedinice Treće armije oslobodile su Beograd, 15. decembra, nakon trinaestodnevne okupacije.

Tokom združenog napada na kraljevinu Srbiju 1915. godine u kome su učestvovale Austrougarska, carevina Nemačka i kraljevina Bugarska trupe pod njegovom komandom su pružale odlučan otpor XI nemačkoj armiji, sprečavajući njen prodor ka Moravskoj dolini. Oktobra 1915. godine, jedinice Treće armije branile su dunavsku obalu od napada iz Banata, i na Dunavu, od Grocke do Golupca, primila je glavni udar u svim operacijama. Zaslužan je za odbranu Smedereva. Posle ogorčenih petnaestodnevnih borbi, srpske trupe su se povukle ka unutrašnjosti i Kosovu. Treća armija povlačila se pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar-Lješ-Drač. Ona je poslednja napustila Peć, 6. decembra 1915, i štitila odstupnicu srpskoj vojsci.

Šturm je u povlačenju kroz Albaniju uspeo da Trećoj armiji dopuni ljudstvo, tako da je ona 31. decembra 1915. godine brojala skoro 30.000 vojnika. Sa svojim jedinicama prešao je na Krf, na oporavak srpske vojske. Na poziv glavokomandujećeg francuske vojske na Solunskom frontu, generala Saraja, grupa viših oficira srpske vojske sa Šturmom na čelu, otišla je u Solun, marta 1916. godine i upoznala se sa karakteristikama novog načina vođenja rata, posebno sa savremenom vezom i upotrebom novog, sve značajnijeg roda, avijacijom. Po prelasku na solunsko ratište, u aprilu i maju, Treća armija zaposela je front na liniji od Kajmakčalana do puta Banica - Lerin. U drugoj polovini avgusta 1916. godine, učestvovala je u ogorčenim borbama na Kajmakčalanu, što je dovelo do velikih ljudskih i materijalnih žrtava. To je, verovatno, bio jedan od razlog što je Vrhovna komanda, avgusta 1916, poverila Treću armiju privremeno komandantu Prve armije generalu Milošu Vasiću. U oktobru 1916. u Dobrovoljačkom korpusu, formiranom u Rusiji, došlo je do unutrašnjih nemira. Vrhovna komanda je poslala je zato Šturma da proceni nastalu situaciju, pomogne komandantu te jedinice, generalu Mihailu Živkoviću, u njenom sređivanju, i o svemu podnese detaljan izveštaj. Na tom zadatku Šturm se zadržao do početka 1917. godine, kada se preko Japana vratio u Solun. Prilikom posete ove zemlje Japanski car Jošihito ga je odlikovao Ordenom cvetova Paulovnije na velikom krstu, i bio je jedini oficir koji odlikovan u srpskoj vojsci sa ovim ordenom.

Pred kraja rata u martu 1917. godine, Šturm je postavljen na novu dužnost kancelara Kraljevskih ordena. Po završetku rata ostao je u aktivnoj službi još tri godine. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine u 74. godini života. To penzionisanje je za njega bila nepravda, koju je teško podneo[12], jer je u stvari `sklonjen` da bi neko zauzeo njegovo mesto. Za sobom je imao 56 godina vojničke službe i učešće u sedam ratova. Ratovao je protiv Turaka, Bugara, Arnauta, Austrijanaca i Mađara. Borio se za Prusku i protiv nje. Kao nemački oficir borio se protiv Francuza, a kao srpski oficir ratovao je zajedno sa njima. Bio je jedan od najsposobnijih oficira srpske vojske, koji može stati uz bok slavnim srpskim vojvodama, pa je pravo čudo zašto nije unapređen u taj najviši vojnički čin. Preminuo u Beogradu 13. januara 1922. godine, od posledica zapaljenja pluća. Živeo je do tada skromno u Prote Mateje 9, u Beogradu. Sahranjen je sa svim počastima na Novom groblju.

----------------------------------------------------------

Bio je pruski oficir, ali je prešao u Srpsku vojsku i u njoj postao heroj.On je jedan od stranaca u Srbiji kojima poreklo nije smetalo da, rame uz rame sa srpskim vojnicima, stanu u odbranu naše zemlje i svoju sudbinu podele sa srpskim narodom.

Pavle Jurišić Šturm rođen je 22. avgusta 1848. u Pruskoj kao Paulus Šturm od oca Otona Šturma, lužičkog Srbina - upravnika lovišta cara Vilhelma I, i majke Hermine. On je Vojnu akademiju završio u Vroclavu, Šleska, a potom je kao oficir Pruske učestvovao u francusko-pruskom ratu (1870-1871). Njegov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske.

Uoči balkanskih ratova bio je nekoliko godina ađutant kralja Petra, koji je imao veliko poverenje u vojničke sposobnosti generala Šturma. Kao oficir srpske vojske, promenio je ime u Pavle Jurišić, pešao u pravoslavlje i za slavu uzeo Svetog Savu.

Učestvovao je u sedam ratova koje je vodila Srbija, a zaslužan je, kako hroničari kažu, za blistave pobede srpske vojske nad austrougarskom armijom u Cerskoj i Kolubarskoj bici.

U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. godine. Brzo je napredovao jer je bio školovan oficir. Ubrzo je krenuo na front, lađom od Beograda do Šapca, gde je postavljen na dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim za komandanta bataljona Prvog dobrovoljačkog puka, koji se istakao u odbrani Lešnice.

Standarde i veštine koje je poneo iz pruske vojske prenosio je srpskim vojnicima.

Interesantno je i da je Šturm prvi put u Beogradu na Košutnjaku izvodio taktičku obuku srpske vojske, koja se u to vreme zvala poljska služba. Naime, Nemci su se obučavali za ono što ima upotrebu u ratu. Dotadašnja obuka bila je vezana za strojevu obuku i egzercir. Međutim, u Nemačkoj je začeta poljska služba ili taktička obuka.

Bio je i dobar poznavalac stranih jezika, ali i obrazovani oficir tvrdog stava, pošto je zagovarao je gvozdenu disciplinu u Vojsci.

U Srpsko-turskom ratu 1877-1878. uspešno je komandovao Prvim dobrovoljačkim pukom, potom Krajinskim kombinovanim pukom u borbama kod Bele Palanke i Pirota.

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. komandovao je Šestim pukom Drinske divizije, u Prvom balkanskom ratu 1912-1913. Drinskom, a u Drugom balkanskom ratu 1913. Dunavskom divizijom.

U Prvom svetskom ratu 1914. je kao komandant Treće armije primio prvi udar znatno nadmoćnije austrougarske Pete armije i usporio njeno napredovanje, što je omogućilo srpskim snagama da se pregrupišu za Cersku bitku. Trećom armijom komandovao je i u Kolubarskoj bici i na Solunskom frontu do avgusta 1916.

Kao komandant u Velikom ratu borio se protiv nemačkih i pruskih snaga kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole fedmaršal Makenzen. Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju, čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama.

Neproverena priča o Šturmu vezana je za vreme uoči balkanskih ratova, kada je Pavle Jurišić bio na položaju ađutanta kralja Petra. Prema tim navodima, kralj ga je uzeo uza sebe da bi mu se odužio za to što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život.

Kralj Petar je, svejedno, imao veliko poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car.Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije, koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine, a dva meseca kasnije, 14. januara umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, a Lozničani su mu podigli spomen-bistu.

Umro je u skromnoj sobi kuće u Mišarskoj 1. Neposredno pred smrt obišao ga je njegov veliki prijatelj kralj Petar, a tadašnja štampa svedoči o tužnom kraju generala. Novinari, bez milosti, primetili su da su se na visokim položajima našli ljudi koji nisu mogli ni da se uporede sa Šturmom, koji je penzionisan da bi se našlo mesta za prijatelje Ministarstva vojnog, prenosi Riznica srpska. Evo kako je `Politika` sredinom januara 1922. godine izvestila o Jurišićevoj smrti:

`Uprkos svojoj visokoj starosti đeneral Jurišić je do skora bio čio i krepak i ako je, kao proslavljeni vojskovođa, prošao kroz sve napore svih naših ratova od 1876 godine do danas. Međutim, pre nekoliko meseci on je pretrpeo težak potres. Poratni `ratnici` iz Ministarstva vojnog penzionisali su i njega da bi napravili mesta svojim prijateljima. Ostavljeni su u službi pa čak i unapređeni mnogi bivši austro-ugarski nesposobni oficiri, ali nije bilo više mesta u našoj vojsci za nekoliko starih i zaslužnih komadanata koji su vek proveli spremajući i podižući srpsku vojsku.

To ga je teško potreslo. I on je sa bolom u duši napustio vojsku u kojoj je blizu pola veka bio jedan od najodličnijih vojnika da ubrzo zatim sklopio oči u zemlji koju je izabrao za svoju novu otadžbinu i kojoj je najsavesnije služio.

Pre četiri dana đeneral Jurišić pao je u postelju od zapaljenja pluća. Ali po svemu je izgledalo da će njegova krepka priroda nadvladati bolest. Juče izjutra bilo mu je čak vrlo dobro i neobično se radovao kada je čuo, da je Kralj, već prvog jutra po povratku u Beograd, pošao da ga poseti. Kada je Kralj juče pre podne došao u skromnu kuću u Mišarskoj ulici br. 1. i kada je ušao u bolesničku sobu svoga starog ratnog druga, đeneral Jurišić pozdravio ga je radosno i najsrdačnije mu čestitao veridbu. Razgovarali su dugo i srdačno i ne sluteći da im je to poslednji razgovor i da će katastrofa nastupiti već po podne. Na podne đeneralu je pozlilo. Oko tri časa stanje je već bilo očajno a posle dva časa on je već ispustio svoju poštenu vojničku dušu`, pisala je tih davnih dana `Politika`.

Zbog toga što smo mu tada ostali dužni i nismo kada je trebalo rekli - danas kažemo hvala i slava generalu Pavlu Jurišiću Šturmu koji je zadužio Srbe i Srbiju!

NA SVA PITANJA VEZANA ZA PREDMET KOJI PRODAJEM ODGOVARAM.
MOLIM CENJENE KUPCE DA ISPOSTUJU PRAVILNIK(ROKOVE) LIMUNDO-KUPINDO TIMA.

ne dajem nikakve popuste.
izlozene cene su KONACNE.

NE RAZNOSIM PRODATU ROBU - OVO VAZI I ZA BEOGRAD.
kupci koji `zapinju` da licno preuzmu predmet mogu to
da obave na mojoj adresi (ispred zgrade)
naravno, uz prethodni dogovor oko vremena

placanje na tekuci racun u POSTI - POSTANSKA STEDIONICA,ili POSTNETOM
INO KUPCI -- paypal (+5%) (pitati za postarinu)

INTERNATIONAL BUYERS WELCOME
IF YOU HAVE ANY QUESTION REGARDING CONDITION,SHIPPING AND PRICING PLEASE EMAIL US BEFORE YOU BID. THANK YOU !

NOVAC U PISMU - NE PRIMAM.

slanje POSTEXPRESOM (ili VREDNOSNO PISMO)
ako stoji `besplatna dostava`(pored broja pregleda) onda VAZI SAMO ZA SRBIJU
POUZECEM -- N E S A L J E M
komunikacija iskljucivo preko limundo-kupindo poruka

slike se najbolje vide kada se klikne na `Slika u punoj veličini`

Predmet: 61536521
3 x presavijeno

ukaz dodeljen 1921,
potpisao general Pavle Jurišić Šturm

Pavle Jurišić – Šturm (nem. Paulus Sturm, srp. Паул Штурм; Gerlic, 10/22. avgust 1848 — Beograd, 13. januar 1922) je bio srpski, a kasnije i jugoslovenski general.

Prema srpskim izvorima, po poreklu je bio Lužički Srbin. Akademiju je pohađao u Vroclavu i Nansiju. U Francusko-pruskom ratu je bio vodnik na strani Kraljevine Pruske. Došavši u Srbiju, promenio je ime u Pavle Jurišić i dodao svoje bivše prezime Šturm kao nadimak. Uzeo je učešća u srpsko-turskim ratovima kao poručnik, da bi bio odlikovan i unapređen u čin kapetana. Učestvovao je i u bici na Slivnici tokom Srpsko-bugarskog rata. Posle tog rata je više puta premeštan da bi bio penzionisan avgusta 1900. godine. U službu je vraćen godinu dana kasnije.

Zbog svog prijateljstva sa kraljem Petrom I imenovan je prvim ađutantom i pratio ga je na svim njegovim putovanjima. U Prvom balkanskom ratu je bio komandant Drinske divizije prvog poziva i sa njom je učestvovao u Kumanovskoj bici, posle koje je dobio čin generala. U Prvom svetskom ratu je postao komandant Treće srpske armije i njome je komandovao u Cerskoj i Kolubarskoj bici, gde je značajno doprinela pobedi. Tokom Trojne ofanzive na Srbiju njegova armija je branila odstupnicu celokupnoj srpskoj vojsci tokom njenog povlačenja. Šturm je naredne tri godine proveo na Krfu, a zatim i na Solunskom frontu gde je se upoznao sa novim načinom ratovanja i upotrebom avijacije. Posle probijanja Solunskog fronta njegova armija je učestvovala u bici na Kajmakčalanu, gde je imala brojne žrtve. Posle ove bitke Šturm je smenjen, a u oktobru 1916. je poslat da pomogne komandantu Dobrovoljačkog korpusa u Rusiji. Po podnošenju izveštaja o stanju Dobrovoljčkog korpusa, početkom 1917. preko Japana se vraća opet u Solun. Postavljen je na dužnost kancelara Kraljevskih ordena i taj posao je obavljao do penzionisanja.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao Japanski car. Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Orden Svetog Leopolda i Orden Mendžidije, ordenja koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Rodio se 10/22. avgusta 1848. godine u Bistrici, kod Gerlica (Lužica) u Šleziji, od oca Otona Šturma lužičkog Srbina upravnika lovišta cara Vilhelma I i majke Hermine. Kršteno ime mu je bilo Paul Šturm.[5] Vojno obrazovanje je stekao na Vojnoj akademiji u Vroclavu (Šleska) i Ratnoj akademiji u Nansiju (Francuska). Po završenoj vojnoj školi kao oficir Pruske sa činom vodnika dočekao je Francusko-pruski rat (1870—1871). Neposredno pred početak rata dobio je čin potporučnika u koji je unapređen 15. jula 1870. godine. Bio je ratni drug iz francuko-pruskog rata sa feldmaršalom Makenzenom.

U Srbiju je došao 1876. godine pre srpsko-turskih ratova da predaje na srpskoj vojnoj akademiji. Zajedno su došli Pavle i Evgenije, rođena braća pruski oficiri. Prvi put se oženio 1881. godine, Savkom kćerkom Stevana Piroćanca, sreskog načelnika i promenio ime Paul u Pavle, a prezime Šturm u Jurišić (nem. Sturm znači Juriš). Prva supruga mu se razbolela od tuberkuloze i preminula tri godine kasnije. Prezime Šturm je zadržao kao nadimak. Kao krsnu slavu uzeo je Svetog Savu, mada jedan deo porodice Jurišić–Šturm slavi Svetog Jovana. Oni se vezuju za daljeg rođaka Pavlovog, Mihaela fon Šturma (Mihailo Jurišić) oženjenog Milevom (rođenom Tokalić). Krajem 1880—ih, Šturm se oženio drugi put, Jelenom, iz porodice Milovanović iz Novog Sada, kćerkom bogatih vlasnika rudnika. U ovom braku nije imao dece.

Pavlov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske. Pavle nije imao dece dok je brat Evgenije imao sinove Pavla i Petra. Mlađi Pavle je za vreme Prvog svetskog rata bio major u srpskoj vojsci i mlad je preminuo 1925, tri godine posle strica. Drugi sin Evgenija, Petar takođe oficir se posle aprilskog sloma 1941, pridružio se Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini Draže Mihailovića. Gestapo ga je 1943. godine uhvatio i streljao. Po priči očevidaca, ponuđeno mu je bilo da bude oslobođen i da nastavi život u kućnom pritvoru, budući da je nemačkog porekla, ali je Petar to odbio govoreći da je srpski oficir. Treći sin Momčilo E. Jurišić-Šturm je bio diplomatski činovnik. Vojni rok je odslužio u IV Konjičkom puku u Beogradu, 1. avgusta 1911 – 1. februara 1912, učestvovao u ratovima 1912. i 1913. godine; tokom Drugog balkanskog rata povučen je u Štab Konjičke divizije za ordonans-oficira posle pada sa konja i na tom položaju je ostao do demobilizacije 1913. godine. Tokom Prvog svetskog rata bio je pomoćnik delegata predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande od 17. jula 1914. do 1. februara 1916. a delegat predsednika Ministarskog saveta kod Vrhovne komande i Dvora u Solunu od 20. avgusta 1916. do 1. februara 1918. Nakon završetka ratova 1912-1918. godine imao je čin rezervnog konjičkog kapetana II klase. Bio je i delegat Udruženja srpskih rezervnih oficira i ratnika na Kongresu savezničkih ratnika u Nju Orleansu, SAD 1. X – 1. XI 1922. godine. Najviši rang koji je dosegao u diplomatskoj službi bio je položaj pomoćnika ministra inostranih poslova od juna do septembra 1935. godine.

Za komandanta 8. bataljona Dunavskog pešadijskog puka postavljen je aprila 1886. godine. Sledeće 1887, dobio je mesto vršioca dužnosti komandanta Timočkog puka stalnog kadra, gde je ostao do oktobra 1890, istovremeno, neposredno, komandujuči jedinicama 14,12, i 4. pešadijskog bataljona. U jesen 1890. dobio je komandu nad Moravskim pešadijskim pukom i na tom položaju ostao je dosta dugo, do marta 1897, kada je postavljen za pomoćnika komandanta a zatim i za komandanta Drinske divizijske oblasti. Njegov boravak u Valjevu prekinut je avgusta 1900. godine kada je prvi put penzionisan. Međutim posle skoro godinu dana, jula 1901, reaktiviran i već sledećeg meseca, na srpsko-turskoj granici, postavljen za izvanrednog komesara za pogranične straže.

Od maja 1906. postavljen za komandanta Moravske, a od avgusta 1907. Dunavske divizijske oblasti. U jesen iste godine odlazi u inostranstvo, u misiju posmatrača manevara italijanske vojske. Marta 1908. naimenovan je za prvog ađutanta kralja Petra I i tu dužnost, sa ratnim prekidom, obavljao je do avgusta 1913. godine. Na ovaj položaj ga je lično postavio kralj Petar I, jer su se obojca lično poznavali iz perioda dok su bili na usavršavanju u Francuskoj u istom puku. U to vreme knez (budući kralj) Petar je tada koristio pseudonim Pjer Kara (franc. Pierre Cara) a Pavle kršteno ime Paul Šturm. To je i bio glavni razlog što je Šturm imenovan za ličnog pratioca kralja Petra, na njegovom prvom zvaničnom putu u Rusiju, Bugarsku, Osmanlijsko carstvo - u Carigrad i na Svetu goru 1910. godine. Kralja je pratio i 1911. godine u Italiju , Francusku i ponovo u Rusiju, prilikom udaje princeze Jelene za bliskog carevog rođaka.

Mobilizacija izvršena septembra 1912. godine dovela ga je na čelo Drinske divizije prvog poziva. Ova snažna i velika jedinica (skoro 28.000 vojnika), u operacijama koje su počele 12. oktobra 1912, bila je u sastavu I armije. Njeni delovi bili su prethodnica srpske vojske, Šturm je bio u borbenom stroju i bio je ranjen. Nalazeći se u centru operacija, odlučio je da sa Nikuljanskog visa napadne Zebrnjak, čijim osvajanjem je razbijen čvor celokupne turske odbrane kod Kumanova. Ta bitka je bila glavna i presudna za poraz turke armije. Dalji put sa ovom jedinicom nastavljao se ka Skoplju i Velesu, a posle pobeda na Babuni i Bakarnom gumnu oslobođeni su gradovi Prilep i Bitolj. Za ove zasluge Šturm je Velikim vojnim ukazom unapređen u čin generala.

U periodu koji nastaje posle sklapanja ugovora o miru, maja 1913. godine Šturm je postavljen za komandanta Dunavske divizije prvog poziva. Ova divizija je u ratu koji je izbio sa Bugarima, direktno uključena u borbena dejstva i branila je zonu na pravcu Kratovo – Kriva Palanka. U Bregalničkoj bici, na čelu svoje divizije, Šturm učestvuje na Krivorečkom pravcu, u teškim borbama na terenu Osogovskih planina.

U događajima koji su nastupili, po objavi rata koji je Austro-ugarska objavila Srbiji, Vrhovna komanda mu ukazije veliko poverenje, odredivši ga za komandanta Treće armije. Zadatak ove armije bio je da na zapadu Srbije, na prostoru od Obrenovca, preko Šapca, Mačvanske Mitrovice, Loznice do Ljubovije, zatvara i brani granicu.

Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama u Cerskoj bici. Prelazeći iz odbrane u napad ova armija je u drugoj polovini avgusta 1914. godine izbila na Drinu, a u septembru učestvovala u borbama na Mačkovom kamenu.

U Kolubarskoj bici, u novembru i decembru, Treća armija pod komandom Šturma držala je centralni deo fronta, a u ofanzivi u decembra sadejstvovala Prvoj armiji u slomu austrougarskih trupa. Po završenoj Kolubarskoj bici, jedinice Treće armije oslobodile su Beograd, 15. decembra, nakon trinaestodnevne okupacije.

Tokom združenog napada na kraljevinu Srbiju 1915. godine u kome su učestvovale Austrougarska, carevina Nemačka i kraljevina Bugarska trupe pod njegovom komandom su pružale odlučan otpor XI nemačkoj armiji, sprečavajući njen prodor ka Moravskoj dolini. Oktobra 1915. godine, jedinice Treće armije branile su dunavsku obalu od napada iz Banata, i na Dunavu, od Grocke do Golupca, primila je glavni udar u svim operacijama. Zaslužan je za odbranu Smedereva. Posle ogorčenih petnaestodnevnih borbi, srpske trupe su se povukle ka unutrašnjosti i Kosovu. Treća armija povlačila se pravcem Peć-Andrijevica-Podgorica-Skadar-Lješ-Drač. Ona je poslednja napustila Peć, 6. decembra 1915, i štitila odstupnicu srpskoj vojsci.

Šturm je u povlačenju kroz Albaniju uspeo da Trećoj armiji dopuni ljudstvo, tako da je ona 31. decembra 1915. godine brojala skoro 30.000 vojnika. Sa svojim jedinicama prešao je na Krf, na oporavak srpske vojske. Na poziv glavokomandujećeg francuske vojske na Solunskom frontu, generala Saraja, grupa viših oficira srpske vojske sa Šturmom na čelu, otišla je u Solun, marta 1916. godine i upoznala se sa karakteristikama novog načina vođenja rata, posebno sa savremenom vezom i upotrebom novog, sve značajnijeg roda, avijacijom. Po prelasku na solunsko ratište, u aprilu i maju, Treća armija zaposela je front na liniji od Kajmakčalana do puta Banica - Lerin. U drugoj polovini avgusta 1916. godine, učestvovala je u ogorčenim borbama na Kajmakčalanu, što je dovelo do velikih ljudskih i materijalnih žrtava. To je, verovatno, bio jedan od razlog što je Vrhovna komanda, avgusta 1916, poverila Treću armiju privremeno komandantu Prve armije generalu Milošu Vasiću. U oktobru 1916. u Dobrovoljačkom korpusu, formiranom u Rusiji, došlo je do unutrašnjih nemira. Vrhovna komanda je poslala je zato Šturma da proceni nastalu situaciju, pomogne komandantu te jedinice, generalu Mihailu Živkoviću, u njenom sređivanju, i o svemu podnese detaljan izveštaj. Na tom zadatku Šturm se zadržao do početka 1917. godine, kada se preko Japana vratio u Solun. Prilikom posete ove zemlje Japanski car Jošihito ga je odlikovao Ordenom cvetova Paulovnije na velikom krstu, i bio je jedini oficir koji odlikovan u srpskoj vojsci sa ovim ordenom.

Pred kraja rata u martu 1917. godine, Šturm je postavljen na novu dužnost kancelara Kraljevskih ordena. Po završetku rata ostao je u aktivnoj službi još tri godine. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine u 74. godini života. To penzionisanje je za njega bila nepravda, koju je teško podneo[12], jer je u stvari `sklonjen` da bi neko zauzeo njegovo mesto. Za sobom je imao 56 godina vojničke službe i učešće u sedam ratova. Ratovao je protiv Turaka, Bugara, Arnauta, Austrijanaca i Mađara. Borio se za Prusku i protiv nje. Kao nemački oficir borio se protiv Francuza, a kao srpski oficir ratovao je zajedno sa njima. Bio je jedan od najsposobnijih oficira srpske vojske, koji može stati uz bok slavnim srpskim vojvodama, pa je pravo čudo zašto nije unapređen u taj najviši vojnički čin. Preminuo u Beogradu 13. januara 1922. godine, od posledica zapaljenja pluća. Živeo je do tada skromno u Prote Mateje 9, u Beogradu. Sahranjen je sa svim počastima na Novom groblju.

----------------------------------------------------------

Bio je pruski oficir, ali je prešao u Srpsku vojsku i u njoj postao heroj.On je jedan od stranaca u Srbiji kojima poreklo nije smetalo da, rame uz rame sa srpskim vojnicima, stanu u odbranu naše zemlje i svoju sudbinu podele sa srpskim narodom.

Pavle Jurišić Šturm rođen je 22. avgusta 1848. u Pruskoj kao Paulus Šturm od oca Otona Šturma, lužičkog Srbina - upravnika lovišta cara Vilhelma I, i majke Hermine. On je Vojnu akademiju završio u Vroclavu, Šleska, a potom je kao oficir Pruske učestvovao u francusko-pruskom ratu (1870-1871). Njegov rođeni brat Evgenije Jurišić Šturm takođe je bio dobrovoljac srpske vojske.

Uoči balkanskih ratova bio je nekoliko godina ađutant kralja Petra, koji je imao veliko poverenje u vojničke sposobnosti generala Šturma. Kao oficir srpske vojske, promenio je ime u Pavle Jurišić, pešao u pravoslavlje i za slavu uzeo Svetog Savu.

Učestvovao je u sedam ratova koje je vodila Srbija, a zaslužan je, kako hroničari kažu, za blistave pobede srpske vojske nad austrougarskom armijom u Cerskoj i Kolubarskoj bici.

U srpsku vojsku primljen je kao dobrovoljac 15. juna 1876. godine. Brzo je napredovao jer je bio školovan oficir. Ubrzo je krenuo na front, lađom od Beograda do Šapca, gde je postavljen na dužnost komandanta Šabačko-posavsko-tamnavskog bataljona, a zatim za komandanta bataljona Prvog dobrovoljačkog puka, koji se istakao u odbrani Lešnice.

Standarde i veštine koje je poneo iz pruske vojske prenosio je srpskim vojnicima.

Interesantno je i da je Šturm prvi put u Beogradu na Košutnjaku izvodio taktičku obuku srpske vojske, koja se u to vreme zvala poljska služba. Naime, Nemci su se obučavali za ono što ima upotrebu u ratu. Dotadašnja obuka bila je vezana za strojevu obuku i egzercir. Međutim, u Nemačkoj je začeta poljska služba ili taktička obuka.

Bio je i dobar poznavalac stranih jezika, ali i obrazovani oficir tvrdog stava, pošto je zagovarao je gvozdenu disciplinu u Vojsci.

U Srpsko-turskom ratu 1877-1878. uspešno je komandovao Prvim dobrovoljačkim pukom, potom Krajinskim kombinovanim pukom u borbama kod Bele Palanke i Pirota.

U Srpsko-bugarskom ratu 1885. komandovao je Šestim pukom Drinske divizije, u Prvom balkanskom ratu 1912-1913. Drinskom, a u Drugom balkanskom ratu 1913. Dunavskom divizijom.

U Prvom svetskom ratu 1914. je kao komandant Treće armije primio prvi udar znatno nadmoćnije austrougarske Pete armije i usporio njeno napredovanje, što je omogućilo srpskim snagama da se pregrupišu za Cersku bitku. Trećom armijom komandovao je i u Kolubarskoj bici i na Solunskom frontu do avgusta 1916.

Kao komandant u Velikom ratu borio se protiv nemačkih i pruskih snaga kojima je komandovao njegov nekadašnji klasni drug iz oficirske škole fedmaršal Makenzen. Velikim zalaganjem njegove Treće armije sprečen je prodor austrougarskih trupa u Srbiju, čime je generalu Stepi Stepanoviću i njegovoj Drugoj armiji omogućeno da izvrši raspoređivanje i odnese prvu pobedu Antante nad Centralnim silama.

Neproverena priča o Šturmu vezana je za vreme uoči balkanskih ratova, kada je Pavle Jurišić bio na položaju ađutanta kralja Petra. Prema tim navodima, kralj ga je uzeo uza sebe da bi mu se odužio za to što mu je spasao život. Naime, u francusko-pruskom ratu našli su se kao ratnici na suprotnim stranama, pa je Šturm svom ratnom zarobljeniku Petru Karađorđeviću poštedeo život.

Kralj Petar je, svejedno, imao veliko poverenje u izuzetne vojničke sposobnosti generala Jurišića-Šturma.

Odlikovan je Ordenom Karađorđeve zvezde, Ordenom Belog orla i savezničkim odlikovanjima među kojima se ističu Orden Italijanske krune, Orden Svetog Đorđa, Orden Belgijske krune, Orden Legije časti i Orden Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, a najvredniji orden bio mu je Orden Paulovnia cveća na velikom krstu kojim ga je lično odlikovao japanski car.Takođe je bio nosilac Ordena Gvozdenog krsta, Svetog Leopolda i Ordena Mendžidije, koje su mu dodelile buduće Centralne sile. Uvršten je u red najvećih vojskovođa Prvog svetskog rata i srpske ratne istorije ali nije unapređen u čin vojvode.

Pavle se dva puta ženio, ali nažalost nije ostavio potomstvo. Penzionisan je 8. novembra 1921. godine, a dva meseca kasnije, 14. januara umro je u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju, a Lozničani su mu podigli spomen-bistu.

Umro je u skromnoj sobi kuće u Mišarskoj 1. Neposredno pred smrt obišao ga je njegov veliki prijatelj kralj Petar, a tadašnja štampa svedoči o tužnom kraju generala. Novinari, bez milosti, primetili su da su se na visokim položajima našli ljudi koji nisu mogli ni da se uporede sa Šturmom, koji je penzionisan da bi se našlo mesta za prijatelje Ministarstva vojnog, prenosi Riznica srpska. Evo kako je `Politika` sredinom januara 1922. godine izvestila o Jurišićevoj smrti:

`Uprkos svojoj visokoj starosti đeneral Jurišić je do skora bio čio i krepak i ako je, kao proslavljeni vojskovođa, prošao kroz sve napore svih naših ratova od 1876 godine do danas. Međutim, pre nekoliko meseci on je pretrpeo težak potres. Poratni `ratnici` iz Ministarstva vojnog penzionisali su i njega da bi napravili mesta svojim prijateljima. Ostavljeni su u službi pa čak i unapređeni mnogi bivši austro-ugarski nesposobni oficiri, ali nije bilo više mesta u našoj vojsci za nekoliko starih i zaslužnih komadanata koji su vek proveli spremajući i podižući srpsku vojsku.

To ga je teško potreslo. I on je sa bolom u duši napustio vojsku u kojoj je blizu pola veka bio jedan od najodličnijih vojnika da ubrzo zatim sklopio oči u zemlji koju je izabrao za svoju novu otadžbinu i kojoj je najsavesnije služio.

Pre četiri dana đeneral Jurišić pao je u postelju od zapaljenja pluća. Ali po svemu je izgledalo da će njegova krepka priroda nadvladati bolest. Juče izjutra bilo mu je čak vrlo dobro i neobično se radovao kada je čuo, da je Kralj, već prvog jutra po povratku u Beograd, pošao da ga poseti. Kada je Kralj juče pre podne došao u skromnu kuću u Mišarskoj ulici br. 1. i kada je ušao u bolesničku sobu svoga starog ratnog druga, đeneral Jurišić pozdravio ga je radosno i najsrdačnije mu čestitao veridbu. Razgovarali su dugo i srdačno i ne sluteći da im je to poslednji razgovor i da će katastrofa nastupiti već po podne. Na podne đeneralu je pozlilo. Oko tri časa stanje je već bilo očajno a posle dva časa on je već ispustio svoju poštenu vojničku dušu`, pisala je tih davnih dana `Politika`.

Zbog toga što smo mu tada ostali dužni i nismo kada je trebalo rekli - danas kažemo hvala i slava generalu Pavlu Jurišiću Šturmu koji je zadužio Srbe i Srbiju!

61536521 ukaz -albanska spomenica potpis -Pavle Jurišić Šturm

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.