ISBN: 349
Godina izdanja: 349
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!

O knjizi
Autor daje na znanje da je u evropskim i svetskim centrima istorijske nauke prava istina odavno poznata, ali da se svesno prikazuje u iskrivljenoj formi... čime se zatire poreklo-praroditelj evropskog čoveka. Na primeru tumačenja 400 nemačkih reči, Vukotić traga za izgubljenim poreklom na inventivan i pronicljiv način što njegove eseje svrstava u pravu naučnu studiju.
......................................
Alibunar u Liburniji

Poznato je da srpska plemena nikada nisu uspela da se ozbiljnije ujedine. Sudeći po tome kako se Srbi danas ponašaju, to je usud, dakle, fatalna osobina srpskog naroda. Jasno je da i čuvena izreka: Samo sloga Srbina spasava!, nije nastala slučajno. Takvu ukletu sudbinu Srbima predskazuje i jedan od njihovih znakova, krst sa četiri međusobno suprostavljena ocila koja simbolišu njihov davnašnji rastur »na sve četiri strane sveta«. Razlog zato treba tražiti u činjenici da su Srbi tri puta osvajali gotovo čitav ondašnji poznati svet, te su se teško privikavali na novu realnost u kojoj više nisu bili gospodari.
Prilikom analize imena ilirskih i tračkih plemena treba imati u vidu da su ona do nas stigla indirektno ( preko Grka i Rimljana ), i stoga su katkad vrlo daleko od njihovih izvornih naziva. Tako, na primer, veliko je pitanje kako se uistinu zvalo pleme koje je obitavalo na obalama Donje Save. Da li su to bili Breuci ili, možda, Belvuci, Beli Vukovi, a moglo bi biti i Brevuci ( Brat Vuk)*, pošto je znano da je kod Srba vuk bio obožavana životinja, dakle sveta.
Na području Zapadne Bosne i Like živeli su Japodi. Još uvek se kod Srba , za zemlju koja je vlažna, hladna, slabo izložena suncu, siromašna, u nekim krajevima kaže da je to – »japadna zemlja«. Sudeći po tome »japad« je isto što i »zapad« i u tome bi se moglo tražiti rešenje za ilirske Japode, pogotovo kada se zna da je tamo gde su oni živeli zemlja zaista bila japadna i da su na njoj nekada uspevali samo žmira i proso.
Na obalama Jadrana nalazimo Delmate ili Dalmate**, sa glavnim gradom Delminiumom i pristaništem Salona ( srp. Slana ). Moguće je da je reč o delijama, kršnim momcima po kojima su se nazivali Delmati. Po tome bi Delminium bio Delijana, prekrštena u duhu latinskog jezika u Delmianu, Delmianum i na koncu Delminium. Postoji i druga mogućnost, to jeste, da su Dalmati dobili ime po nekakvom karakterističnom ogrtaču ( dolami ), odakle, kako se vidi, potiče i srpska reč za odeću ( odelo), a, može biti i dolma ( nasip ), pošto su Dalmati živeli duž obala.
Neposredni susedi Dalmata bili su Liburni. Odmah pada u oči da su Liburni živeli na prostoru današnje Istre, oko Labina i reke Raše ( lat. Arsia ), a u Srbiji takođe imamo reku Lab i, s druge strane Kopaonika, reku i grad Rašku. Navedena podudarnost nikako ne može biti slučajna. Da je tu reč o Labranima ( Srbima sa reke Lab) potvrdiće nam i francuski grad Liburn na reci Dordonji, gde se Liburni dovode u očiglednu vezu sa ilirskim Dardanima, a poznato je da su Dardani živeli i oko reke Lab. Kako je od Liburna ( Labrana ) dobijena srpska reč bunar, poduža je priča, a pogotovo »alibunar« ( bunar u kome su, po verovanju Ilira i Tračana, živeli zmajevi i aždaje ) po kome je dobila ime varošica na jugoistoku Banata.