ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2000.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Nedeljko Radosavljevic - Uzicko-valjevska mitropolija 1739-1804

Istorijski arhiv, Valjevo, 2000.
Tvrdi povez, nedostaje beli predlist, tj, forzec, 223 strane.
IZUZETNO RETKO IZDANJE!

Ужичко-ваљевска епархија је бивша православна епархија, која се првобитно налазила у саставу обновљене Српске патријаршије (до 1766. године), а потом је потпала под управу Цариградске патријаршије (1766-1831).[1][2]
Историја

У старијем периоду, од 13. до 15. века, целокупно подручје око горњег слива Западне Мораве припадало је светосавској Моравичкој епархији са седиштем у саборном храму Светог Ахилија у данашњем Ариљу. Та првобитна епархија пострадала је у време турског освајања српских змаља средином 15. века.[3] Након обнове Српске патријаршије (1557), на тим просторима је заживела нова епархија, која је обухватала стару Ужичку нахију и околне области, тако да су се архијереји ове епархије из 17. века називали не само моравичким или ариљским, већ и ужичким.[4][5]

Током прве половине 18. века, на тим просторима је услед геополитичких промена у периоду од 1718. до 1739. године извршено неколико промена у епархијској управи, што је након 1718. године довело до одвајања северног (хабзбуршког) подручја и настанка посебне Ваљевске епископије, док је јужни део око Ужица остао под османском влашћу. Након 1739. године, извршено је епархијско обједињавање, чиме је створена Ужичко-ваљевска епархија, која је остала у саставу Српске патријаршије све до 1766. године, када је потпала под управу Цариградске патријаршије. Такво стање је остало све до 1831. године, када је епархија укључена у састав Београдске митрополије и подељена да две епископије, Ужичку и Шабачку.[1][2]
Митрополити

Пајсије, по националности Грк
Теодосије Стефановић Поповић
Митрофан, по националности Грк
Теодосије Стефановић Поповић, поново
Митрофан, поново
Јоаким (1767-1794)
Данило I (1794-1802)
Антим Зепос (1802-1814)
Мелентије Стефановић, избран али није хиротонисан (1812-1813)
Данило II (1814-1815) Грк, звани Дели Папаз или Алаук; омрзнут као `глобаџија`, пребегао са Турцима у Босну.[6]
Мелентије Никшић (1815-1816)
Герасим Доминин (1816-1831)