ISBN: Ostalo
Godina izdanja: .
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Nolit
Pavle Bihaly dizajn

predratno izdanje

retko




Naslov Bismarck i njegovo doba / Kurt Kersten ; [prevela sa nemačkog originala Mila Dimić]
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1936
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1936 (Beograd : Zadružna štamparija)
Fizički opis 360 str., [8] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm
Drugi autori - osoba Dimić, Mila (prevodilac)
Zbirka ǂBibliotekaǂ Nolit : istorija i ekonomija
Napomene Prevod dela: Bismarck und seine Zeit
Predmetne odrednice

Ото Едуард Леополд фон Бизмарк-Шенхаузен (нем. Otto Eduard Leopold von Bismarck-Schönhausen; Шенхаузен, 1. април 1815 — Фредрихсрух, 30. јул 1898) је био војвода од Лауенбурга и један од најважнијих вођа са друге половине 19. века.[1][2] Као премијер пруског краљевства (1862—1890.) под геслом „крв и гвожђе“ серијом победоносних ратова ујединио је 25 немачких држава у Немачко царство, основано 1871. с Вилхелмом I Хоенцолерном као царем. После уједињења је постао први канцелар (1871—1890) Немачког царства.[3]
Ото фон Бизмарк

Ото фон Бизмарк 1890. године
Лични подаци
Датум рођења
1. април 1815.
Место рођења
Шенхаузен, Пруска
Датум смрти
30. јул 1898. (83 год.)
Место смрти
Фредрихсрух, Немачко царство
Религија
Лутеранизам
Универзитет
Универзитет у Гетингену,
Хумболтов универзитет,
Универзитет у Грајфсвалду
Професија
адвокат
Супружник
Јохана Фон Путкамер
Деца
Марија, Херберт и Вилхем
Политичка каријера
Политичка
странка
Независни
Мандати
1. Канцелар Немачке
21. март 1871 — 20. март 1890.
Монарх Вилхелм I ,
Фридрих III,
Вилхелм II
Претходник Функција успостављена
Наследник Лео Фон Каприви
Потпис

У почетку је био јункерски политичар дубоко конзервативних, аристократских и монархистичких гледишта, који се борио против растућег социјал-демократског покрета у осмој деценији 19. века, ставио је ван закона више организација и увео је старосне пензије, здравствено осигурање, као и радничко осигурање у случају несреће. Постао је познат под надимком Челични канцелар[3] и сматра се једном од најважнијих фигура у немачкој историји. Био је веома побожан хришћанин.
Младост и долазак на власт
Уједињење Немачке
уреди

Споменик Бизмарку у Хамбургу
Величина улоге Бизмарка као ујединитеља Немачке веома је контроверзна тема међу историчарима. Такође, постоји много расправа да ли је то било уједињење Немачке, или експанзија Пруске. Оно што је извесно, Бизмарк је делимично одговоран за почетак више ратова који су водили до драматичне промене у политичкој структури Немачке. Прво, уз сарадњу Аустрије, Шлезвиг и Холштајн су припојени од Данске у Другом шлезвичком рату. Мировни уговор је закључен у Бечу 30. октобра 1864. године. Већ 1865. године је Аустрија била приморана да препусти Пруској контролу над овим северним земљама. Бизмарк 1866. године напада Аустрију и брзо побеђује у бици код Кенигреца, прикључивши Хановер, Хесен-Касел, Насау и Франкфурт Пруској и формирајући Севернонемачку конфедерацију.

Проглашење Немачког царства у Версају. Бизмарк у белој униформи.
Пошто је Бизмарк испровоцирао Француску, којом је у то време владао Наполеон III, француско-пруски рат је избио 1870. године, током којег су јужне немачке државе, које су сматрале Француску агресором, придружиле Северно немачкој конфедерацији у борби против Француске. Француска је претрпела понижавајући пораз, a Вилхелм I је био крунисан као немачки император у дворани огледала (фр. Galerie des Glaces, нем. Spiegelsaal) у Версају, која је служила као штаб пруске армије, 18. јануара 1871. године. Бизмарк је тиме легално створио Немачко царство под вођством Пруске, уз искључење Аустрије.
Канцелар
уреди

Бизмарк носи карактеристичан пруски шлем
Слављен као национални херој, Бизмарк постаје први канцелар новог немачког царства. У спољној политици, посвећује се очувању мира између европских сила Француске, Аустрије, Немачке и Русије. Бизмарк је веровао да централна позиција Немачке у Европи може бити узрок њеног разарања у случају било којег рата.
На унутрашњем плану, био је забринут појављивањем двеју нових политичких партија: Католичке партије центра, и Социјал-демократске партије Немачке. Кампања против католицизма која је започела 1872. године, под именом „Културна борба“ (Kulturkampf) је углавном била промашај. Бизмарк је напао социјал-демократе на два фронта: социјалдемократска партија и њене организације су стављене ван закона, док је радничкој класи удељено веома прогресивно законодавство које је гарантовало здравствено осигурање, осигурање у случају несреће на раду, као и старосне пензије.
На изборима у 1890. години и Католичка партија центра и социјал-демократи су освојили много гласова, а Бизмарк даје оставку на инсистирање немачког цара (кајзера) Вилхема II, који је дошао на трон 1888. године. Бизмарк је провео своје последње године пишући мемоаре „Размишљања и сећања“ (нем. Gedanken und Erinnerungen). Умро је у 83. години живота 1898. године, у Фредрихсруху. Сахрањен је у Бизмарк-маузолеју у истом месту.
Завештање и сећање
Занимљивости
уреди
За време Другог светског рата Немачка ратна морнарица имала је ратни брод именован у његову част Бизмарк, као и Немачка империјална морнарица чија су два брода носила његово име. Такође, место Бизмарк, Северна Дакота, носи његово име, као и Архипелаг Бизмарк и Бизмарково море код бивше Немачке колоније Нова Гвинеја, али и више улица и школа у Немачкој.


Pavle Bihali (mađ. Bihali Pál; Zemun, 8. avgust 1898 — Beograd, 17. jul 1941) bio je srpski izdavač, književnik i prevodilac jevrejsko-mađarskog porekla.

Biografija
Rođen je 8. avgusta 1898. godine u Zemunu.[1]

U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920.[2]

Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literarnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: Džek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima.

Oženio se Bečlijkom Marijom Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana. Sin Ivana Bihalija je Pavle Bihali, aktivni srpski političar i aktivista.

Njegov unuk Pavle je aktivni srpski političar i politički aktivista.

Smrt
Posle okupacije Kraljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac, ali tamo nije ostao neuočljiv. Kao poznatog kulturnog radnika, levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Gestapo ga je streljao 17. jula 1941. godine u Marinkovoj Bari, u Beogradu, u prvoj grupi streljanih zatočenika Banjičkog logora.





bizmark
istorija nemačke nemačka