ISBN: Ostalo
Jezik: Srpski
Autor: Strani
Godina izdanja: xxx

Između Čeke i Gestapoa
Ivan Iljin i Vaskrs Rusije
Izdavač: Catena Mundi

tvrd povez
KAO NOVA

Ivan Iljin (1883-1954), pravoslavni ruski mislilac, jedan je od retkih pisaca bez kojih je nemoguće shvatiti savremeni vaskrs Rusije. Poput naroda kome je pripadao, stradao je i od boljševika i od nacista, svojim životom svedočeći da je ideja Bele, Pravoslavne države i nacije izvan svakog totalitarizma.

Ova knjiga prvi put srpskim čitaocima donosi potpunu biografiju Ivana Iljina, njegove nepoznate i do sada neprevedene tekstove, i mnoge druge intrigantne teme: od odnosa prema Lenjinu, do polemike sa Nikolajem Berđajevim.


Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Rusija
Ostali naslovi iz oblasti: Politika

2014; ćirilica; 22 cm; 218 str.

Књи­га коју држи­те у рука­ма је сво­је­вр­сна читан­ка, дело за прво упо­зна­ва­ње са идејама и вредностима које је формулисао Иван Иљин. Зато се пот­пи­сник ових редо­ва и огла­сио као њен при­ре­ђи­вач, јер је књи­гу заи­ста при­ре­дио као хре­сто­ма­ти­ју Иљи­но­вих тек­сто­ва и тек­сто­ва о Иљи­ну. У њој има дугих цита­та, јер је један од основ­них циље­ва при­ре­ђи­ва­ча био да се чита­лац упо­зна са начи­ном мишље­ња и писа­ња самог фило­со­фа. Кад год је цитат наве­ден, рече­но је ко је аутор пре­во­да; кад је пре­во­ди­лац при­ре­ђи­вач, то није посеб­но напо­ме­ну­то. „Везив­но тки­во“ књи­ге су сли­ке са Иљи­но­вог живот­ног пута, који није био нима­ло јед­но­ста­ван.

Искре­но се нада­мо да ће ова књи­га бити допу­ње­на новим чиње­ни­ца­ма из живо­та вели­ког руског пра­во­слав­ног мисли­о­ца, чове­ка пред чијим делом је будућ­ност, ако је, у доба кад Запад спре­ма Тре­ћи свет­ски рат про­тив Руси­је, буде.

Шта Иван Иљин пору­чује чита­о­цу?
Њему, сасвим Иљи­но­вим речи­ма ( из њего­вог огле­да „Уме­ће чита­ња“, у пре­во­ду Вла­ди­ми­ра Јагли­чи­ћа ): „Сва­ки писац кат­кад сања о свом чита­о­цу – какав је он и како тре­ба да чита да би тач­но, и пот­пу­но, схва­тио напи­са­но… Јер, савре­мен чита­лац обе­ћа­ва писцу жеље­ну сре­ћу духов­ног „сусре­та“ … у изве­сном сми­слу сви смо ми „чита­о­ци“: поглед пре­ле­ће по сло­ви­ма, сло­ва се сла­жу у речи, иза речи се кри­ју одре­ђе­но зна­че­ње и веза, захва­љу­ју­ћи чему речи поста­ју рече­ни­це, и ти већ зами­шљаш нешто сва­ко­дне­вич­но, исхи­тре­но, про­ла­зно, за крат­ку упо­тре­бу, не увек из прве схва­тљи­во, нешто лако неста­ју­ће у без­да­ну про­шло­сти. Јад­ни су такви „чита­о­ци“! Јад­но је такво „чита­ње“! То је меха­ни­зам без духа. Буји­ца пра­зно­сло­вља. Кул­ту­ра повр­шно­сти. Не, оно што се оди­ста може назва­ти „чита­њем“ – нешто је сасвим дру­го.