ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Jovan Sterija Popovic - Skenderbeg
Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza epirskog Djordja Kastriota Skenderbega

Privatno izdanje, Beograd, 2002.
Meki povez, 79 strana, ilustrovano, posveta priredjivaca.
IZUZETNO RETKO!


Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405 — Љеш, 17. јануар 1468), познатији као Скендербег (алб. Skënderbeu од. тур. İskender Bey), био је борац против османских освајача и исламизације. Рођен је у породици српског порекла. Њега су Албанци (крајем 19. века) прогласили за свог националног хероја.

Према Гибону,[1] Ђурђева породица Кастриот(ић)а води порекло од старог српског братства Бранил(овић)а из Зете. Скендербегов деда, Павле Кастриотић, доселио се у Јањину у Епиру као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриотић, био је кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдиту и Дибер,[2] и за разлику од свог оца, брзо је научио албански језик од локалног становништва.[1] Његова мајка, Војислава, била је принцеза такође српског порекла,[3] ћерка Гргура Бранковића и унука чувеног српског витеза Вука Бранковића. Неке мање поуздане анализе стављају је у породицу Трибалда[4], пореклом из Старе Србије. Иван Кастриотић је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао никакав значајан ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност племића тих крајева, Турци су одвели Ђурђа заједно са његовом браћом као таоце.

Скендербег је у Љешу 1444. године сазвао племенске главаре Арбаније и Црне Горе, како би се заклели да ће заједнички ратовати против Турске. Постао је вођа тада формиране Љешке лиге. Због борбе против Османлија прво га је глорификовала Католичка црква (иако је током свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана, који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњовековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама, а на северу Венецији, није га подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Срба (Словена), Албанаца, Грка и Цинцара (Влаха).[5] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије, већ локално, већином албанско становништво које је било вољно да се бори против мањинског дела припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (са делима Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких радова. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку и у многим западноевропским земљама сматран је примером борбе хришћанства против османских муслимана.
Име

Ђурђево име је 1463. године записано на латинском језику као „Zorzi Castrioti”.[6][7][8][9][10][11][12][13] Његово име на латинском би се на српски језик могло превести као Ђурађ или Ђорђе.

Најранији материјални доказ његовог имена Ђурађ је са фресака из 1426. године, када су Иван и његова четири сина скупили данак из два села у данашњој Македонији (данас Маврово и Ростуша) и донирали манастиру Хиландар.[14][15] Касније, између 1426. и 1431. године, Иван и његови синови, осим Станише, купили су четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.[16][17]

Првобитно латинско презиме, „Castrioti” (исто као „Castriothi” 1408. године), у савремену албанску историографију је донето као „Kastrioti”. „Gjergj” је савремени албански еквивалент српског имена Ђурађ. Неки историчари га зову „Georgius Castriotus Scanderbegus” у својим научним радовима. Презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (срп. замак). Према неким историчарима његово презиме је топоним од Кастриот у савременој североисточној Албанији.[18][19]

Османлије су му дали надимак Искендер Беј тур. İskender Bey, што значи „Господар Александар” или „Вођа Александар” [20], по узору на чувеног античког војсковођу Александра Македонског, који је био један од Скендербегових главних узора. У Скендербеговом писму Дубровчанима из 1450. године, које је написано на српском језику и на ћирилици, он је потписан као `Скедерь бегь`,[21][22] и у 1459. години као `Скендьрь бегь`.[23]
Младост

Постоји много теорија о Ђурђевом месту рођења,[24] које је највероватније било село Сина, једно од неколико села које је поседовао његов деда Павле Кастриотић.[25] Ђурађ је син Ивана Кастриотића, племића из породице Кастриотићи, који је владао територијом од Љеша, па све до Призрена, у коју су улазиле области реке Маће, Мирдите и Дибера у данашњој средњој и северној Албанији,[26][27] и мајке Војиславе,[28] из лозе познате српске династије Бранковића.[29][30] Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Костадина и пет сестара, Мару, Јелену, Анђелију, Влајку и Мамицу.[8]

У то време, Иван је своју вероисповест мењао у односу на политичке околности. У периодима савезништва са Млетачком републиком био је католик, док је у периодима савезништва са Србијом био православац.[27] Иван је касније постао османски вазал крајем 14. века и османском султану је исплаћивао данак и слао помоћне војне одреде. Његови одреди нашли су се, заједно са одредима његовог таста Гргура Бранковића, на султановој страни у бици код Анкаре 1402. године.[31][27] Његов син Станиша је 1409. године постао османски талац.[8] Скендербег је, заједно са својом браћом Репошом и Константином, касније послат на османски двор као данак у крви. Данак у крви је био систем који је хришћанску децу претварао у муслимане, да би они касније постајали османски официри.[32] Станиша је још као дечак одведен у Турску, међутим Ђурађ је тек са 18. година[33] послат као талац Османлијама од стране свог оца. У то време је било уобичајено да месни племић, кога је османска војска поразила, пошаље свога сина на османски двор као таоца на неодређено време. На тај начин би султан имао контролу над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би се школовали у најбољим војним школама и били би обучавани да постану будући војни команданти.[34][35]
Порекло

О српском пореклу Скендербега сведоче многи историчари. Његов прадеда, према историјским изворима, потиче са територије западног Косова[36][37][38], које је било предоминантно српско у том историјском периоду[39][40], а вероватно је био из познатог српског братства Браниловића из Црне Горе[41]. Поједини историчари трасирали су порекло Скендербега и његове породице до Босне и Херцеговине, најчешће Ливна. 60-их година 20. века, немачки историчар Франц Бабингер, тврдио је да је кефалија Бранило Кастриот(ић), Скендербегов прадеда и његов најранији познати предак био Србин.[42] Средњевековни албански историчар и великаш Ђон Музака, такође је у својим летописима карактеризовао Ђурђа Кастриота Скендербега као `српске природе`.[43] Његов ујак Константин, такође је носио и презиме Мазарек (Месерић), које многи историчари идентификују као старо српско.[44]
Служба у османској војсци

Скендербег је први пут као талац послат у двор код Једрена (Адријанопољ) 1415. године, а затим поново, по други пут 1423. године. Тада је сигурно остао 3 године на двору, где је у чувеној школи за јаничаре - Ендеруну, тренирао, и био међу најуспешнијим ученицима.[33][45]
Скендербег и други студенти у току тренинга у Ендерену.

Када је завршио школу Ендерун, султан му је обећао власт над поседима којима је владао његов отац.[46] Чувши то, Иван се забринуо да султан не пошаље Скендербега да заузме његов посед, па је у априлу 1428. године[46][47] обавестио Млетачку републику, у нади да ће од њих добити помоћ. Том приликом Иван је био приморан да тражи опроштај од Млетачке, будући да је његов син Скендербег претходно ратовао са хришћанима. Ивана је 1430. године ипак поразио војвода Скопља, Исак-бег, који је успео да заузме неке делове Иванових територија, али не све.[48]

Касније исте године, Скендербег је ратовао на страни Османлија против хришћана, због чега добија титулу спахије.[49] Према неким историчарима, Скендербег је добио посед у Никопољу, данашњој Бугарској, како је уписано у једном документу из 1430. године. Иако је Скендербег позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим обласним владарима на територији између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432—1436), он је то ипак одбио, јер је био веома одан султану.[50]

Скендербег је 1437. сменио дотадашњег османског намесника града Кроје Хизир-бега, владавши као османски намесник у Кроји до новембра 1438. године[51] када је Хизир-бег поново постављен на тај положај.[52] Док је био у области данашње Албаније као османски намесник, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима, попут свог оца.[17] Након тога, до маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом у области око Маће и Љеша, одакле је успео да освоји девет села која су претходно припадала његовом оцу Ивану, па је по њему назвао ту област „Иванов посед”.[17][53][54] Због вештина које је показао у борбама, Скендербег је од султана добио титулу валије. У то време, Скендербег је командовао војном јединицом од 5.000 људи.[55]

Након смрти његове браће Репоша 25. јула 1431. године[56] и Константина 1437. године, као и његовог оца Ивана 1437. године, Станиша и Скендербег наставили су политику свог оца према Млетачкој републици и Дубровнику. Године 1438/9. имали су непрекидне привилегије у тим државама, које су наследили од оца.[51]

Током 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. Године 1440, је постављен на положај владара Дебарског санџака.[51][57][58]
Борба против Османског царства
Почетак
Скендербегове трупе у борби против османске војске.

Када је Јанош Хуњади поразио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је отказао верност османском султану и напустио његову војску.[59] Према другим изворима, Скендербег је, заједно са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године.[60] Након овога, вратио се у свој завичај и поново примио православну веру. На превару је преузео контролу над Кројом, која је постала центар његових операција против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља свог савезника Напуљског краља наредних 25 година.[3]

Када је дошао у Кроју 28. новембра, послао је молбу султану да му препусти власт над Кројом,[61] што је овај и урадио. Да би проширио своју област и утицај, прогласио је себе за легалног наследника зетског престола. Након тога, заузео је тврђаве Петрела, Презе, Гури и Барде, Светиград, Модрич и друге, завладавши територијом већом од територије његовог оца.[61][62][63] Тада је поставио у Кроји своју заставу са црним двоглавим орлом (данас национални симбол Албаније), по узору на грб династије Немањића,[64] од које је по мајчиној линији потицао. Будући да је напустио ислам и поново постао православац, наредио је и свим својим људима да учине исто - онај ко би одбио морао је да плати главом.[65] Од тада је, међу муслиманима, добио назив издајнички Искендер.[22][66]

Нинац Вукосилац водио је Скендербегов банкарски рачун у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат угарском краљу Матији Корвину да му помогне у његовим кампањама против турског султана Мехмеда II. Витез Павле Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику пре него што је постала члан Скендербеговог двора. Породица Гундулић имала је сличан посао као и породица Газули. У редовима Скендербегове властеле нашли су се још многи знаменити људи, попут Џона Њупорта, Стефана Балшића, који је функционисао као амбасадор Скендербега у Милану око 1456. године, Стијепана Радојевића који је 1466. године обезбедио пут бродовима до Сплита, витеза Рускуса из Котора, и осталих. Преписивање се вршило на српском, грчком, латинском и италијанском језику. Документе на латинском је писао нотар из Италије или Млетачке са територија у данашњој Албанији.[67]
Северни део Љешке лиге.

На лето 1444. године, Скендербег се сукобио са османским војним одредом под командом Али-паше, којег је победио у једној од првих битака коју је османска војска изгубила на европском тлу.[68] Скендербег је у овој бици командовао војском од 3.500 ратника. У сукобу погинуо је Али-паша заједно са још 1500 османских војника.

Још један војни одред под командом Фируз-паше послат је 10. октобра 1445. послат да спречи Скендербегово напредовање у правцу Македоније. Фируз је чуо да је Скендербегова војска распуштена, тако да је планирао да нападне Скендербега на подручју између Дрима и Призрена. Скендербег је сазнао за ово и наредио напад на војску Фируз-паше. Ово је била Скендербегова друга победа над Османлијама у Европи, а за њом су уследиле још две - прва код Охрида, а друга у бици код Отонете 27. септембра 1446. године.[69]

Под покровитељством Венеције, Скендербег је одређен да командује војним савезом српских племића из данашње северне Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444. године.[70]
Скендербегово враћање у Кроју, 1444. године (дрворез направио Јост Аман).

Османско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два од ова четири похода је султан лично предводио војску. Османска војска је 1450. године први од четири пута доживела крах пред зидинама Кроје [71] и тадашњи султан Мурат II је био приморан да се повуче. Скендербег се 1457. године повукао у планине пред османском војском, која је провалила преко Љешке лиге у Зету. Кроја је безуспешно опсађивана и 1466. и 1467.[72]
Скендербегова победа на бици Торвиола 1444. године.
Рат са Венецијом

У почетку Скендербегових операција против Османлија, он је добијао значајну помоћМлетачке републике. Међутим, Скендербег је створио моћну и уређену силу на територијама којима је загосподарио, и баш из тог разлога, убрзо је постао претња интересима Млетачке републике, што је довело до значајног погоршања односа између старих савезника. Млетачке претензије на тврђаву Дањ, која се налазила под контролом Скендербега, изазвале су дуги оружани сукоб који је трајао од 1447. до 1448. године.[73][74] Након неуспешних напада на Бар и Улцињ, Млечани су Ђурђу Бранковићу, Стефану Црнојевићу[75] и Албанцима понудили награду за убиство Скендербега.[63] Млечани су по сваку цену желели или да свргну Скендербега или да га убију. Чак су ишли толико далеко да особи која би убила Скендербега понуде доживотну пензију у износу од 100 златних дуката.[76][77] У току сукоба, Венеција је предложила Турцима да заједничким снагама нападу Скендербега, и у исто време на њега ударе са истока и запада, да би се Скендербег борио на два фронта. Турци су, наравно, ову понуду радо прихватили.[78][79]

Дана 14. маја 1448. године, Мурат II је, заједно са својим сином напао Светиград, стратешки важно утврђење на улазу у источну Македонију, док је млетачка војска под командом Андреје Вениера кренула ка Скадру, где ју је Скендербег, 23. јула 1448. године победио у крвавој бици. Касније, лета 1448. године, Скендербег и његова војска су се, због недостатка воде предали Османлијама, уз захтев да мирно прођу поред османске војске, који је прихватио и испоштовао Мурат II.[80] Извори се о конкретним разлозима предаје не слажу. Према неким од њих, Скендербег и његови војници нису хтели да пију воду јер се тада у дворцу нашао мртав пас, будући да се веровало да би у супротном, према традицији `покварили своје душе`. Са друге стране, према османским изворима, највероватније је да су Османлије пресекле све изворе воде, па се историчари радије држе османске теорије.[81] Иако је изгубио релативно мало људи, Скендербег је ипак предао тврђаву Светиград Османлијама.[80] Истовремено су настављене кампање против Млечана на северозападу, у склопу којих су опседнути Љеш и Драч, који су тада били под млетачком контролом.[82]

Августа 1448. године, Скендербег је победио Мустафа-пашу у Диберу у бици за Ороник. Мустафа је изгубио 3.000 људи и 12 официра, а и сам је постао заробљеник Скендербега. Мустафу су Османлије откупиле за 25.000 дуката.[83][71] Када су Млечани чули за овај пораз османске војске, одмах су склопили мир са Скендербегом. Скендербег је тек тада сазнао за тајни споразум Млечана и Турака о заједничком нападу на Љешку лигу.
Дрворез приказује ангажовање између албанских и османских снага.
Српске државе и њихови владари средином XV века

Дана 23. јула 1448. године, Скендербег је са својом војском од 10.000 људи прешао Дрим и сукобио се са Млетачком војском од 15.000 људи под командом Данијела Луричија, намесника Скадра.[84] Скендербег је пре битке своју војску упозорио на шта све да буду спремни, а стрелцима наредио да отпочну паљбу.[85] Битка је потрајала свега неколико сати све док цела млетачка војска није побегла са бојног поља.[86] Када је Скендербег увидео да Млетачка војска бежи, он се усмерио директно на зидине самог Скадра, до којих је гонио избезумљене млетачке војнике.[85][86] Међутим, ни један млетачки заробљеник није задржан, већ су сви након завршетка опсаде пуштени, што су искористили као повод за велико славље. Скендербег је успео да нанесе Млечанима штету од 2.500 мртвих и 1.000 заробљених војника, док је његова војска изгубила само 400 војника.[86][77] Мировним споразумом, који су склопили Ђорђе Палине, Скендербег лично и представници Венеције 4. октобра 1448. године, Венецији је препуштена власт над околином тврђаве Дањ, коју је држала и пре рата, али је морала да преда велике територије на реци Дрим. Скендербег је исто добио 200 коња из Драча, а Венеција му је платила 1.400 дуката као ратну одштету.[87]

У току овог рата, створено је пријатељство између Скендербега и западног краља Алфонса V од Арагона (1416—1458), будући да је он био највећа препрека Млечанима у њиховој жељи да доминирају Јадранским морем. Алфонсо је одувек сањао да у драгуље своје круне укључи и највећи драгуљ Јадрана - саму Венецију, и Скендербега је видео као адекватног савезника за остваривање својих циљева.[88]

Један од разлога зашто је Скендербег прихватио мир са Венецијом јесте молба коју су Јанош Хуњади и његова војска која је брзим кораком напредовала ка унутрашњости османских територија, упутили Скендербегу за помоћ у даљим операцијама. Међутим, на крају, Скендербегова војска није ни учествовала у овој бици, будући да га је Ђурађ Бранковић, који је ушао у савез са султаном Муратом II, спречио у томе, додуше, историчари се и даље споре око Бранковићеве улоге.[89][90][91][92] Изгледа да је хтео да помогне Хуњадију одмах када је прихватио мир са Млечанима, јер је у тренутку потписивања мира био свега 20 mi (32 km) од Косова Поља, где се мађарска војска сукобила са Османлијама, и без Скендербегове помоћи остала потучена.[89][93][94] Као резултат, Скендербег је опустошио његову област као казну због убијања хришћана.
Скендербег се обраћа људима, из 16. века гравирање од Јост Амана.
Опсада Кроје

У јуну 1450. године, две године после османског освајања Светиграда, Мурат и његов син Мехмед II, своју огромну војску од 100 000 људи преусмерили су према срцу побуњеничке територије - Кроји, коју су опсели[95] Скендербегова стратегија била је да у Кроји остави војску од 1.500 људи под командом његовог најлојалнијег поручника, Врана Контина, док је сам себи наменио јединицу сачињену од Словена, Немаца, Француза и Италијана, коју је користио да уништава Османлије које су улогорене окруживале зидине Кроје.[96][97] Ову тактику напада Турци су тешко поднели, јер је у току ових напада уништена велика количина ратних залиха. У оваквом стању нападачеве војске, побуњеничке снаге са лакоћом одбраниле су три главна противничка напада на зидине Кроје, наносећи им истовремено неповратне губитке. Последња опција Османлија, да пресеку доток воде утврђењу, мизерно је пропала када су се њихови подземни тунели урушили. На крају, Османлије су понудиле 300.000 аспра (османских бронзаних новчића) и високи ранк официра у османској војсци Врану Контину, који је одбио обе понуде.[98]

Током ове исцрпљујуће опсаде, млетачки трговци из Скадра продавали су храну Османлијама, док су млетачки трговци из Драча храну продавали Скендербегу.[99] Откривши ово, Скендербег је извршио силан напад на млетачке караване, који је довео до повећања тензија између њега и Млечана, али је сукоб решен уз помоћ Балија из Драча, који је зауставио млетачко допремање хране Османлијама.[98][98] У септембру 1450. године, османске трупе погодила је болест нестрпљења. Претила је побуна међу војницима, који су били разјарени чињеницом да се још нису докопали утврде. Мурат је био свестан да Кроја сигурно неће пасти пре предстојеће зиме, па је одлучио да се, у октобру 1450. године, са преосталом војском повуче у Једрене. Османлије су изгубиле 20.000 људи у току опсаде. Постоји податак да је више османских војника оставило кости пред зидинама Кроје, него што се са Муратом вратило у Једрене. Неколико месеци касније, 3. фебруара 1451. године, Мурат је умро у Једрену, где га је наследио његов син Мехмед II (1451—1481).[100]
Прва опсада Кроје, дрворез од Јоста Амана.

Након за обе стране исцрпљујуће опсаде, Скендербег је остао без готово свих ресурса неопходних за наставак ратовања. Племићи Љешке лиге из околине Кроје почели су да прелазе на Муратову страну, јер је он могао да их спасе од прогона. Чак и после Султановог повлачења, они су одбили да се пруже помоћ Скендербегу да прошири своју територију.[101] Скендербег је био приморан да у помоћ призове старе савезнике свога оца, па је лично отпутовао до Дубровника. Дубровчани су сместа информисали Папу Николу V, који је одмах Скендербегу пружио потребну финансијску помоћ, захваљујући којој је Скендербег успео да стабилизује своју власт у Кроји и чак се и прошири. Скендербег је због своје јуначке борбе постао чувен у читавој Европи, чији су велики владари кренули да успостављају везе са њим. У Кроју убрзо су пристигли амбасадори највећих европских центара - Рима, Напуља, Угарске и Бургоње.[101]
Ојачавање
Скендербег и Алфонсо V

Иако је Скендербег успео да одбрани свој посед од Мурата, није успео да се одбрани од већег непријатеља - сушне године. Жетва је те године због суше била веома слаба и глад се ширила Љешком лигом. Након што су Млечани одбили његов захтев за финансијску помоћ, одлучио се да своје пријатељство са Алфонсом V примени у пракси.[102] Алфонсо, који је у јануару 1451. године постао једини краљ Арагона,[103] одазвао се на Скендербегове захтеве, потписавши са њим споразум 26. марта 1451. године. Споразумом Скендербег је постао Алфонсов вазал и обавезао се да му помаже у војним сукобима, док се Алфонсо обавезао да финансијски помаже Скендербегу[104] Краљ Алфонсо је обећао да ће да поштује старе привилегије Љешке лиге у међународним односима и да ће Скендербегу плаћати 1.500 дуката годишње, док је Скендербег обећао да ће вазалне обавезе кренути да испуњава тек након што протера Турке из своје земље, што се никада није ни десило.[88] Никакви извори о Скендербеговом плаћању данка Алфонсу нису сачувани. Уместо данка, Скендербег слао је османске заробљенике и банере Алфонсу као поклоне.[105][106] Тако је Скендербег био de facto потпуно самосталан владар, док је Напуљ само давао финансијску подршку Скендербегу. Постоји спор међу неким историчарима, о томе да ли је Кроја била под контролом Скендербега или је препуштена Алфонсу. Међутим, да је Алфонсо држао Кроју има мале вероватноће, већина историчара се слаже да је она остала под директном контролом Скендербега.[107]
Манастир Аредница, где се Скендербег оженио са Доником.

Скендербег се, Месец дана након споразума, 21. априла 1451. године у православном манастиру Арденица, оженио Доником, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, једног од најмоћнијих племића Љешке лиге, и од тада је веза између њих двојице почела да јача.[108] Њихов једини син је био Иван Кастриот II, који је име добио по свом деди, Скендербеговом оцу.[109]

Године 1451, Муратов наследник Мехмед, фокусирао се на ратовање са Караманима и Ментешима у Малој Азији, али је намеравао да након решавања ситуације у Азији освоји Љешку лигу. Током овог кратког периода мира, Скендербег је од Алфонсовог новца обновио оштећену Кроју и подигао нову тврђаву у Модрици, у дримској долини близу Светиграда (који је изгубљен у опсади 1448. године). Тврђава је конструисана у топлом периоду лета у року од само неколико месеци. Ово је био велики ударац за османске напоре.[110]

Брзо након споразума који је потписао у Гаетаји, Алфонсо V склопио је споразуме и са осталим кључним владарима Скендербегове Љешке лиге,[71] међу којима треба истаћи Ђорђа Аријанита Комнина,[111] и деспота Мореје, Димитрија Палеолога.[112][113][114] Ово, по мишљењу неких, имплицира да је Алфонсо V имао планове о крсташком походу на османско царство, који би започео са територија Љешке лиге и Мореје, међутим, до њега никада није дошло.[115]

После овог споразума, крајем маја 1451. године, један мали одред од 100 каталонских војника, које је предводио Бернард Вакуер, учврстио се у утврђењу у Кроји. Годину дана касније, у мају 1452. године, Кроја је угостила још једног припадника каталонске аристократије, овог пута поткраља Рејмона д`Ортафа. Године 1453, Скендербег је платио тајну посету Напуљу и Ватикану. Егзактни разлози ове посете нису забележени у историји, али вероватно је велики генерал дошао к предводницима западног дела васељене да постави своје нове услове о сарадњи, који су се изменили падом Цариграда у под сенку османског султана. Верује се и да је било речи о претходно поменутом ризичном Алфонсовом подвигу - новом крсташком походу, који би Алфонсо званично представио папи Николи V на састанку који се десио око 1453. године.[116]
Борба против Османлија 1452-1454 (Тахип-паша и Ибрахим-паша)

Пет година након прве пропасти османских трупа под Кројом, Љешка лига имала је прилику да се стабилизује и `одмори` од ратовања, док је нови султан био заузет освајањем преосталих територија Ромејског царства. Међутим, ситуација се променила 1452. године, недуго након Скендербегове посете Западу, када је Мехмед II изненада наредио нови напад на Скендербега, пославши експедицију против њега, са Тахип-пашом, као главним командантом, и Хамза-пашом, као његовим помоћником, на челу армије од 25 00 људи, која је била равноправно подељена између њих двојице.[86]

Скендербег је против новог османског напада подигао војску од 14 000 људи, на чије је чело поставио свог најпоузданијег генерала - самог себе.[117] Он је прво планирао да победи Хамзин део армије, а потом опколи Тахипа са свих страна.[86] Скендербег није дао Хамзи пуно времена да се припреми, тако да је 21. јула нападнут одмах.[118][119] Жесток напад Скендербега османска војска дочекала је бегом. Истог дана, Скендербег је напао Тахипову војску и победио је, усмртивши Тахипа.[120] Османска армија остала је без заповедника, јер су они били или побијени, или су бежали не би ли сачували живе главе.[120] Скендербегова победа над јачим и моћнијим Муратом је била право изненађење за Љешку лигу.[120]

Током тог периода, дошло је и до вишегодишњег сукоба Скендербегове породице и породице Дукађина. Овај сукоб окончан је папином интервенцијом, споразумом склопљеним 1454. године.[121]
Скендербегова победа у бици код Полога.

Иако поражен, Мехмед није посустајао. Дана 22. априла 1453. године, Мехмед је послао још једну експедицију против Скендербега под командом Ибрахим-паше.[122] Истог дана, Скендербег је из тврђаве Дебар покренуо напад на османски логор, чиме је произвео огромну пометњу међу изненађеним Турцима.[120] Ибрахим је убијен са војском од 3.000 људи. Након успешне битке са Ибрахимом, Скендербегова војска је наставила да пљачка пре него што се вратила у Дебар.[122][120] Скендербег се у тврђаву вратио као победник, са његовој оданој војсци разделио је плен.[119] Пет недеља касније, Мехмед II је освојио Цариград, што је целу хришћанску васељену оставило у неповратном шоку. Мехмед, који је том приликом добио надимак `Освајач`, преусмерио је своју пажњу ка победи над Угарском и Италијом.[123]

Скендербег је информисао краља Алфонса да је границе својих земаља проширио на рачун Мехмеда, на шта је Алфонсо одговорио обећањем да ће послати свог поткраља Рејмона д`Офарту назад у Кроју са ратним залихама и додатним трупама потребним за наставак рата.
Опсада Берата (1454)

Почетком 1454. године, Скендербег и Млечани[124] су информисали краља Алфонса и папу о могућој османској инвазији, те су од њих затражили потребну помоћ. Папа је послао 3.000 дуката, а Алфонсо је послао 500 пешадинаца и извесну суму новца Скендербегу. Међутим, Млечанима се никако није допадао присан однос Скендербега и Алфонса, њиховог заклетог непријатеља. Алфонсо је свој однос са Скендербегом злоупотребљавао да уцењује Венецију, која није имала позитивна искуства из ратовања са њим, претећи јој често да ће их Скендербег напасти у периоду од 1448—1458. Венеција се зато помиривала са Скендербегом више пута током тог периода.[125]
Други битка код Ораника.

У јуну 1454. године, Рејмон је пристигао у Кроју, овог пута са титулом `поткраља Љешке лиге, Грчке и Славоније`, и са личном поруком Скендербегу као генералном капетану напуљских трупа у деловима Љешке лиге (Magnifico et strenuo viro Georgio Castrioti, dicto Scandarbech, gentium armorum nostrarum in partibus Albanie generali capitaneo, consiliario fideli nobis dilecto).[117] Уз Рејмона, краљ Алфонсо је послао свештеника Фра Лоренза да Палерина и Фра Ђованија де л`Акуила Љешкој лиги са заставом Крсташа, што је сигнализирало почетак Алфонсовог планираног похода.[126][127] Чак иако се тај крсташки рат никада није ни десио, напуљске трупе су коришћене у Скендербеговој опсади Берата, где су претрпеле највећи број губитака.

Опсада Берата је била прави тест војски новог султана и Скендербега, који се завршио османском победом.[128] Скендербег је опседао градску тврђаву месецима, због чега је османски заповедник у тврђави константно био у дилеми око предаје.[128] Видевши стање османског заповедника, Скендербег се опустио, убеђен да ће трђава брзо пасти у руке његових војника. Заповедништво над половином своје војске, сачињеној од око 5 000 коњаника, коју је оставио на обалама реке Осум, препустио је својим генералима Музакију и Топији. Љешка војска и даље се осећала безбедно, али не задуго.[128] Испоставило се да је Скендербегов потез била огромна стратешка грешка. Османлије су увиделе шансу да нападну Скендербегове трупе, што су и учинили, пославши велики број коњаника под вођством Исак-бега.[128] Османлије су угледале љешку коњицу док су се одмарале на обалама реке Осум, и скоро свих 5.000 преосталих љешких коњаника било је убијено.[128] Највећи део љешке армије био је под вођством Скендербеговог таста Ђорђа Аријанита Комнина, који је Скендербегу пружио највећу подршку након овог пораза.
Криза у Љешкој лиги 1456.
Тврђава Берат.

Један шиптарски великаш и припадник Скендербегове Љешке лиге, Моиси Големи, након овог пораза пребегао је Османлијама, до којих је на управу добио османске територије око Дебра. Вратио се у Љешку лигу 1456. године, али на челу једне османске војске од 15.000 људи, са циљем да победи Скендербега. Ово се, наравно није остварило, јер га је Скендербег до ногу потукао у бици за град Ораник, након које је Моиси изгубио своју територију код Дебра крајем марта 1456. године.[129] Недуго након тога, 5. априла 1456. године, Скендерег је упао у Кроју и заробио Моисија.[129][130] Скендербег је помиловао Моисиа, будући да му је овај обећао да ће му бити одан све до његове смрти 1464. године.

Од тада, Венеција је постепено успела да наговори неке припаднике Скендербегове породице, заједно са његовим слабијим албанским суседима да се окрену против Скендербега. Они су, 1456. године, поставили Ђорђа Аријантија као „капетана целе Љешке лиге”, на територији од Скадра до Драча, али је Скендербег и даље имао предност.[129] Скендербегови следбеници на северним просторима Љешке лиге и све вође на простору око планине Томор остали су лојални њему.[129] У то време, Скендербег је заузео поседе породица Зеневеиса и Балшића.[129]

Године 1456, један од Скендербегових нећака, Ђорђе Стрез Балшић, продао је Модрич тврђаву (данас у Македонији) Османлијама за 30.000 бронзаних дуката. Он је покушао да прикрије овај договор, али Скендербег је некако открио за његову издају и он је послат у затвор у Напуљ.[131] Исте године је рођен Скендербегов син, Иван Кастриот II.[132]
Победа на Ујебардом пољу и последице

На лето 1457. године, једна османска војска са око 70.000 људи је напала Љешку лигу са надом да ће да освоји Љешку лигу једном за свагда. Ову војску су предводили Исак-Бег и Хамза Кастриот, командири који су знали све Скендербегове стратегије и тактике.[133] После пљачкања многих села, османска војска је поставила логор на Ујебарда поља, на пола пута између Љеша и Кроје. После избегавања сукоба са непријатељем месецима, мирно давајући Османлијама и његовим европским суседима утисак да је побеђен, 2. септембра је Скендербег изненада напао османску војску и у њиховим камповима их победио[134], убивши 15.000 и ухвативши 15.000 османских војника, и запленивши 24 османска барјака и све остало вредно што се нашло у логору.[129] Ово је једна од највећих победа Скендербега над Османлијама, која је довела до петогодишњег мира са султаном Мехмедом II. Хамза је ухваћен и послат у притвор у Напуљ.[135]
Гравирање албанског напада на османски логор током битке код Уџебарда, 1457. године.

Након светлог тријумфа Скендербеговог оружја на Ујебардом пољу, његови односи са Папством под папом Калистом III су појачани. Разлог је био тај што је Скендербегова војска начинила толики прогрес у плану крсташког рата западног света, да Алфонсо није био у стању да то све исфинансира.[136] Стога је, године 1457, Скендербег од папе лично затражио помоћ, јер је полако упадао у финансијске проблеме, међутим, папа није био у стању да уради ишта више осим да Скендербегу пошаље један брод и одређену суму новца, обећавајући више бродова и новца у будућности.[136] Дана 23. децембра 1457. године, Калист III је прогласио Скендербега за капетана и генерала Курије у бици против Османлија. Папа му је дао титулу „Шампион Христа”.[136]

Очигледно незадовољан папином помоћи, Скендербег се обратио Дубровнику. Међутим, република је одбила да изда новчана средства која су била скупљана по Далмацији за крсташе и која су, према папи, била равноправно подељена Мађарској, Босни и Љешкој лиги. То наравно, није био случај. Дубровчани су чак ушли у преговоре са Мехмедом.[136] Крајем децембра 1457. године, Калист је претио Венецији казном, што се поновило и у фебруару 1458. године.
Скендербегови савезници након смрти Алфонса V

Као капетан Курије, Скендербег је именовао војводу Лефкаде (Санта Маура), Леонарда III Токоа, кији је славу у јужном Епиру стекао као поручник у својој домовини, за принца Арте и „деспота византијских Грка”.[136]

Дана 27. јуна 1458. године, краљ Алфонсо је умро у Напуљу[137] и Скендербег је послао изасланике његовом сину и наследнику, краљу Фердинанду. Према неким историчарима, смрт краља Алфонса је постављена као крај арагонског сна о Медитеранском царству и исто за наду за нови крсташки рат у којем би Скендербег имао посебну улогу.[138] Односи са Скендербегом и Краљевином Напуља су се наставили и после Алфонсонове смрти, али се ситуација променила. Фердинанд није био у стању да влада као његов отац и тада је Скендербег требало да му помогне да поврати и одржи своје краљевство. Године 1459, Скендербег је успео да освоји замак Сати од Османског царства и уступити Венецији обавезу да обезбеди срдачан однос са Сигноријом.[139][140][141]

Након што је српски деспот Стефан Бранковић збачен 1459. године, отишао је код свог рођака у сународника Скендербега у Љешку лигу. Ту је Скендербегу помагао у његовим анти-османлијским операцијама. Ковао је план да уз Скендербегову помоћ поврати Србију из руку Османлија и поврати Смедерево.[142] У новембру 1460. године Стефан се оженио Ангелином Аријанит, сестром Скендербегове жене Донике.[143][144][145]
Италијанска експедиција

Године 1460, краљ Фердинанд је имао проблема[140] са још једним устанком Анжујаца и питао је Скендербега за помоћ. Овај позив је упозорио Фердинандове противнике, па је Сигисмондо Пандолфо Малатеста запретио да ће, ако Фердинанд буде добио помоћ од Скендербега, затражити помоћ од Османлија.[146] Септембра 1460. године, Скендербег је послао 500 коњица, коју је предводио његов рођак, Иван Стрез Балшић[147].

`Кнез Таранта ми је написао писмо и ја сам одговорио, шаљем вашем величанству. Ја сам веома изненађен да његово господарство мисли да треба да ме одврати од моје намере његовим речима, и требам рећи још нешто: нека вас Бог чува ваше величанство од болести и зла и опасности, међутим ја сам пријатељ врлине, а не среће.`

Скендербегово писмо Фердинанду I.[148]
Скендербегова експе