Godina izdanja: 2020
ISBN: 978-86-7005-163-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

BOŽICA Ž. SLAVKOVIĆ MIRIĆ

JUGOSLAVIJA I ALBANIJA 1945-1948. - ekonomski odnosi

Izdavač - Institut za noviju istoriju Srbije, Beograd

Godina - 2020

448 strana

24 cm

Edicija - Biblioteka Studije i monografije

ISBN - 978-86-7005-163-8

Povez - Broširan

Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja



SADRŽAJ:
Predgovor

UVOD
Politički odnosi Kraljevine SHS/Jugoslavije i Albanije
Trgovinska saradnja i ugovori
Kraljevine SHS/Jugoslavije sa Albanijom
Jugoslovenska država nakon Drugog svetskog rata
Politički i ekonomski jugoslovenski okvir
Privredni razvoj Jugoslavije
Jugoslovensko-sovjetski odnosi
Jugoslavija kao uzor Albaniji

JUGOSLAVIJA I ALBANIJA 1945. GODINE POČECI SARADNjE
Pregled albanske spoljne politike neposredno nakon Drugog svetskog rata
Uspostavljanje političke saradnje Jugoslavije i Albanije
Ekonomsko zbližavanje dve zemlje
Uređenje pograničnih odnosa
Kulturna, zdravstvena, omladinska saradnja
Jugoslovenska pomoć u obnovi Albanije

PRIJATELJSTVO JUGOSLAVIJE I ALBANIJE 1946. GODINE
Političke prilike u Albaniji.
Privredna slika Albanije
Jugoslovensko-albanski ekonomski ugovori
Privredna saradnja
Počeci organizovanja mešovitih društava

KRIZA U JUGOSLOVENSKO-ALBANSKIM ODNOSIMA 1947. GODINE
Napredak u ekonomskom razvoju Albanije
Albanija između Jugoslavije i SSSR-a
Ekonomske veze Jugoslavije i Albanije
Jugoslovensko ulaganje u Albaniju
Uspostavljanje saobraćajnih komunikacija u Albaniji
Robna razmena Jugoslavije i Albanije
Rad Impeksa
Delatnost mešovitih društava
Teškoće i nepravilnosti u izvršenju plana za 1947.
Bilans izvršenja kredita i plana za 1947.

GODINA 1948. – ALBANIJA SE OKREĆE PROTIV JUGOSLAVIJE
Prelomni momenti u političkoj i ekonomskoj saradnji Jugoslavije i Albanije
Prekid saradnje nakon donošenja Rezolucije Informbiroa
Ekonomska saradnja do sredine 1948. godine
Prvo tromesečje - nastavak albanske obnove
Funkcionisanje mešovitih društava
Planovi i njihovo izvršenje

EPILOG
Bilans ekonomskih odnosa Jugoslavije i Albanije 1945-1948.

Zaključak
Conclusion
Izvori i literatura
Imenski registar


`U srpskoj istoriografiji ni o jednom susednom narodu ne postoji toliko radova kao o Albancima. Razlog je, naravno, prvenstveno pitanje Kosova, zbog kojeg se to interesovanje proširilo i na matičnu zemlju Šiptara – Albaniju. Iako broj radova o Albaniji zaostaje za brojem onih o Albancima i Kosovu, o odnosima Jugoslavije ili Srbije i Albanije ima više radova nego o odnosima Srbije ili Jugoslavije i bilo koje druge susedne zemlje. S druge strane, broj radova na bilo koju temu iz ekonomske istorije u našoj istoriografiji i dalje nije velik. Knjiga Božice Slavković Mirić Jugoslavija i Albanija 1945– 1948: ekonomski odnosi, iako ne spada u čistu ekonomsku istoriju, osvetljava jedan važan aspekt međudržavnih odnosa koji su raniji autori doduše često doticali, ali nikad dublje osvetlili. Istovremeno, knjiga se bavi politički najškakljivijim razdobljem međusobnih odnosa. Najškakljivijim zato što je baš ono, za razliku od svih koja su mu prethodila ili došla posle njega, najotvorenije za protivrečne interpretacije. To je bio period kada su dve strane pokušale da prvi put prevaziđu tradiciju sukobljavanja i preokrenu je u osnovu buduće saradnje. Ekonomska saradnja je trebalo da bude osnov budućeg jedinstva, ali se na kraju razdoblja pokazalo da je i ona iskorišćena za nastavak politike sučeljavanja.

U Predgovoru (str. 9–17) autorka upoznaje čitaoca sa sadržajem rada, metodologijom, glavnim arhivskim i drugim izvorima koje je koristila, kao i sa relevantnom literaturom. Sledi Uvod (19–75), u čijem prvom delu autorka daje pregled političkih, a potom i privrednih odnosa Kraljevine SHS/Jugoslavije i Albanije. U nastavku se kratko osvrće na Drugi svetski rat i veze dva oslobodilačka pokreta pod vođstvom jugoslovenskih, odnosno albanskih komunista. Dalje se iznose štete nastale tokom rata u Jugoslaviji sa pomalo nekritičkim osloncem na podatke koje su posleratne jugoslovenske vlasti u kratkom roku prikupile, a koje su kasnije mnogi istoričari takođe ne mnogo kritički preuzimali. Sledi pregled ekonomskog razvoja Jugoslavije i propisa koji su ga pratili. Više prostora je posvećeno odnosima nove Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom, koji je bio osnovni ekonomski oslonac, a istovremeno i uzor novih vlasti. U završnom delu Uvoda, prikazuje se odnos Jugoslavije i Albanije kao mala replika jugoslovenskosovjetskog odnosa – iako je Albanija želela da razvija neposredne odnose sa prvom zemljom socijalizma, Staljin ju je uputio na Jugoslaviju. Sve izneto u Uvodu je neophodno da bi se razumelo dalje izlaganje.

Nastavak izlaganja je podeljen hronološki, po godinama od 1945. do 1948, a svako poglavlje opisuje razvoj tokom jedne godine. Prvo poglavlje (77–115) bavi se počecima ekonomske i druge saradnje dve mlade socijalističke zemlje. Prikazan je međunarodni kontekst u kojem su dve zemlje, posebno Albanija kao slabiji partner, tražile svoj put. Albanija je, zbog slabosti i nepriznavanja od strane velikih sila, bila upućena na tešnju saradnju sa Jugoslavijom. Ona je već započela tokom zajedničke borbe protiv okupatora u ratu, ali je istovremeno bila primetna i težnja novih albanskih vođa da se vežu za Zapad. Tek kad to nije uspelo, oni su se silom prilika okrenuli Jugoslaviji. Iako autorka to ne naglašava, u pitanju je verovatno refleks viševekovnih antislovenskih raspoloženja koja je bilo teško eliminisati preko noći, čak i pod plaštom zajedničke internacionalističke ideologije

U knjizi se prikazuje političko zbližavanje dva režima, a u tom kontekstu se obuhvata i Kosovo i Metohija kao oblast koja je istovremeno (zbog većinski albanskog stanovništva) spajala i razdvajala dve zemlje. Iako autorka to ne potencira, upravo je pripadnost ove pokrajine ležala u temeljima zbližavanja dve zemlje: Titova Jugoslavija se nadala da će Kosovo i Metohija poslužiti kao „mamac“ za uvlačenje Albanije u Balkansku federaciju pod jugoslovenskom (čitaj: Titovom) hegemonijom, dok su se albanske vođe nadale da će zbog takvih želja jugoslovenske strane ne samo ekonomski profitirati, već na kraju i ostvariti vekovni san o pripajanju Kosova i Metohije Albaniji. Iako su takva gledišta u ovom poglavlju kratko izložena, bez njih se ne može razumeti zašto je po sebi siromašna, a uz to i ratom razorena Jugoslavija „odvajala od usta“ da pomogne malog i još siromašnijeg suseda sa kojim odnosi nikad nisu bili dobri.

U nastavku poglavlja predstavljen je brz tempo ekonomskog i svakovrsnog zbližavanja dve zemlje pod novim vlastima: trgovinski ugovor je sklopljen još pre kraja Drugog svetskog rata i potpunog oslobođenja Jugoslavije, već 22. februara 1945. Autorka navodi pomoć koja je iz Jugoslavije počela da teče ka Albaniji, ali i snage u toj zemlji koje su bile protiv dobrosusedske saradnje, a koje su u to vreme jugoslovenski predstavnici identifikovali u albanskom trgovinskom društvu Importeks. Već tada su se javile neke slabosti koje će tokom celog posmatranog razdoblja opterećivati privrednu saradnju dve zemlje. Posebno važan deo ovog poglavlja tiče se uređenja pograničnih odnosa, značajnih za relativno veliki broj ljudi sa obe strane granice koji su tradicionalno ekonomskim interesima (imanja, ispaše, trgovačka središta) bili upućeni na mesta sa druge strane granice. Dosta prostora posvećeno je i sprovođenju agrarne reforme koja je, između ostalih, pogađala i dvovlasnike.

Drugo poglavlje (117–170) govori o 1946, godini kada su postavljeni institucionalni temelji međudržavne privredne saradnje i kada su odnosi, u celini uzevši, bili najbolji. U februaru, albanski vrh (koji nikad nije bio jedinstven i u kome Enver Hodža nikada nije imao takav autoritet kao Tito u jugoslovenskom) okrenuo se strateškoj saradnji sa Jugoslavijom – budući da se druge opcije (saradnja sa Bugarskom, SSSRom) nisu pokazale izvodljivim u tom trenutku. Sredinom te godine takva orijentacija je doživela vrhunac posetom Envera Hodže Jugoslaviji i potpisivanjem sporazuma o prijateljstvu 9. jula. On je bio kruna u nizu sporazuma potpisanih te godine koji su otvarali vrata ekonomskoj i drugim vidovima saradnje (kulturna, vojna, vazduhoplovna, pomorska, humanitarna). Iako su ekonomski sporazumi, koji su nastojali da izjednače i zbliže dve privrede, uglavnom bili na jugoslovensku štetu, Jugoslavija se nadala političkoj koristi od njih. Ovo se jasno videlo na primeru više mešovitih privrednih društava koja su osnovana zajedničkim, ali pretežno jugoslovenskim kapitalom, a od kojih je mnogo veću korist imala Albanija. Već tada se pokazalo da uprkos tome politička korist nije obezbeđena, jer se na albanskoj strani često javljalo opravdano ili neopravdano nezadovoljstvo sprovođenjem sporazuma.

Treće, najobimnije poglavlje (171–310) bavi se sprovođenjem postignutih sporazuma na raznim poljima, funkcionisanjem mešovitih društava, trgovinskom razmenom, kao i investicijama, odnosno kreditima. U praksi, međutim, ekonomsko zbližavanje je istaklo sve slabosti u odnosima dve zemlje na raznim poljima. One su u kombinaciji sa hroničnim nepoverenjem Envera Hodže i dela albanskog državnog i partijskog vrha sredinom godine dovele do okretanja Albanije Sovjetskom Savezu. Do njega je došlo posle posete Envera Hodže Moskvi u julu. Od tada zahlađenje odnosa postaje sve očitije i izraženije. Iako autorka posvećuje veliki deo ovog poglavlja jugoslovenskim privrednim aktivnostima u Albaniji, ulaganjima, kreditima, trgovinskoj razmeni itd., sve to nije moglo da zaustavi rastuće nepoverenje albanske strane.

Poslednje poglavlje (311–389) prikazuje kraj ekonomskih i političkih veza dve zemlje tokom 1948. godine. U prvom delu se razmatra usložnjavanje jugoslovensko-sovjetsko-albanskih odnosa u prvoj polovini godine, koje će dostići vrhunac Rezolucijom Informbiroa 28. juna. U nastavku je prikazan gotovo munjevit prekid ekonomske i svake druge saradnje od strane Albanije i njeno okretanje protiv Jugoslavije i njenih predstavnika u Albaniji. Obuhvaćena je i bljutava propagandna kampanja u kojoj je jugoslovenska pomoć prethodnih godina prikazana kao kolonijalna eksploatacija, a početak pravog procvata Albanije stavljen u vreme posle raskida saradnje sa Jugoslavijom i početka masovnije saradnje sa SSSR-om. Ostatak poglavlja se bavi stvarnim rezultatima privredne saradnje tokom prve polovine godine. Na mestu je pitanje: da li je ovo poglavlje moglo biti drugačije komponovano – da bi se u većoj meri očuvao hronološki princip izlaganja primenjen u celoj knjizi.

U završnom delu naslovljenom „Epilog. Bilans ekonomskih odnosa Jugoslavije i Albanije 1945–1948“ (391–404), uz mnoštvo tabela (kojih ima i u ostalim poglavljima), sumirani su pre svega kvantitativni podaci o ekonomskoj saradnji dve zemlje. Dat je jasan pregled toga šta se izvozilo i uvozilo, koliko se ulagalo sa svake strane. Iz svega proizilazi da je Jugoslavija tu najviše ulagala i uprkos neispunjavanju planova (usled subjektivnih i objektivnih slabosti na obe strane) mnogo više doprinosila. Jugoslovenska ekonomska premoć je bila tolika da bi zaista izgledala kolonijalno (kako je albanska propaganda tvrdila) da nije bila dobronamerna. Ovako, bila je, po rečima Milovana Đilasa, „skupa i nepravična“ [prema Jugoslaviji!], a objašnjenje koje on za nju daje, a autorka usvaja, bila je želja jugoslovenskog vrha da se dve zemlje ujedine. Ovo bi ne samo ojačalo socijalizam na Balkanu već, nadali su se, uklonilo teritorijalne sporove i nacionalnu netrpeljivost. Ispostavilo se da je motivacija bila idealistička, a rezultat potpuni promašaj. Ni posle kakve-takve „normalizacije“ odnosa 1954. godine, dve zemlje neće postati prijatelji, a teritorijalni sporovi i međunacionalna mržnja još uvek traju. Knjiga se završava Zaključkom (405–410), u kome su još jednom istaknuti glavni momenti političke i ekonomske saradnje socijalističke Jugoslavije i Albanije.

Knjiga Božice Slavković Mirić, koja ne samo obimom nego i kvalitetom značajno prevazilazi i ono što se u predbolonjskoj eri očekivalo od magistarskih radova, a pogotovo ono što se sada očekuje od bolonjskih master radova, predstavlja značajan doprinos istraživanju jugoslovensko-albanskih odnosa posle Drugog svetskog rata. Autorka je na vrlo detaljan način osvetlila ekonomski aspekt tih odnosa, ali nipošto samo ekonomski. Predmet njene pažnje jeste i prevažni politički kontekst, odnosno politička motivacija koja je stajala iza ukupnog ekonomskog angažovanja siromašne Jugoslavije u još siromašnijoj Albaniji. Dotaknuti su i drugi aspekti (obrazovni, vojni itd.), značajni za integraciju Albanije u širu balkansku socijalističku zajednicu. Već sama količina jugoslovenskih dokumenata, bogatstvo podataka prikupljenih u njima koji su omogućili da se osvetle mnoga pitanja, svedoče o značaju tog projekta za tadašnji jugoslovenski vrh. Zahvaljujući prirodi i sadržaju tih dokumenata autorki je bilo moguće da prikaže albansko viđenje međudržavne saradnje i da na taj način u velikoj meri nadoknadi nemogućnost korišćenja izvorne albanske građe. Znanje albanskog jezika, tako retko kod naših istoričara, omogućilo joj je i da koristi relevantnu albansku literaturu koja služi kao dobra dopuna vrlo obimnoj srpskoj i jugoslovenskoj. Svojim kvalitetima ova knjiga je znatno uvećala fond našeg znanja o jednom aspektu jugoslovensko-albanskih odnosa čije važnosti su mnogi istraživači bili svesni, ali kojeg su se doticali samo u prolazu. (Zoran Janjetović)`



Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Vladimir Velebit Kiro Gligorov Vladimir Dedijer Masar Derviš Koče Dzodze Stojan Divić Dušan Diminić Georgi Dimitrov Josip Đerđa Milovan Đilas Pero Zlatar Savo Zlatić Ahmed Beg Zogu Tuk Jakova Hisni Kapo Edvard Kardelj Abdil Kelezi Boris Kidrič Manol Konomi Drago Košmrlj Sergej Krajger Pandi Kristo Anatolij Josifiovič Lavrentijev Sejfula Maleševa Vjećeslav Molotov Benito Musolini Kičo Nđela Omer Nišani Gogo Nuši Marija Obradović Blagoje Panzov Muslim Peza Marko Perović Petar Petijević Branko Petranović Zvonko Pifat Panajot Pljaku Koča Popović Hasan Priština Aleksandar Ranković Stanoje Simić Josip Smodlaka Bedri Spahiju Nako Spiru Spiro Srzentić Josif Visarionovič Staljin Milan Stojadinović Velimir Stojnić Gako Gaco Taško Kristo Temeljko Svetozar Vukmanović Tempo Josip Broz Tito Mirko Ćurović Janko Havliček Hugo Havliček Andrija Hebrang Enver Hodža Bogdan Crnobrnja Bajram Curi Ramadan Čitaku Dmitrij Stepanovič Čuvahin Madar Štila