ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2009.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Andrija Jovicevic, Mihail Strugar - Slike iz proslosti Ceklina ( u Crnoj Gori)
Od naseljenja danasnjijem stanovnistvom do ratne 1862. godine.

Zagreb, 1902. (reprint izdanje, Rijeka Crnojevica 2009)
Meki povez, 285 strana.
IZUZETNO RETKO!

Цеклин је највеће племе Ријечке нахије и својим подручјем обухвата око половине ријечке територије. Северном, западном и јужном страном, подручје Цеклина окружено је другим ријечким племенима, док северо-источну границу дели са Љешанском нахијом. Данас Цеклин излази на Скадарско језеро, преко Каруча, Превлаке и Врањине и граничи се са Горњом Зетом. Кроз средишњи део племенског подручја тече Ријека Црнојевића дужином тока око 14 километара и улива се у Скадарско Блато код острва Липоњака. Ријека је од великог значаја за племе, као стални извор воде у иначе водом оскудној Старој Црној Гори.

Међутим, ово нису изворне цеклинске границе, већ су последица ширења племенског подручја у 18. и 19. столећу.

Изворни Цеклин је знатно мањи крај, који се налази испод планине Цеклинштак, у најзападнијем делу Нахије, између Добрског Села, Цетиња и Љуботиња. Тај прави Цеклин дели се на Горњи и Доњи крај и у њему су заснована сва старија цеклинска братства.

Насеља у источном и југоисточној нижем делу данашње племенске области постојала су и пре 18. столећа, али нису припадала Цеклињанима. Умножавањем, племе је постало бројно и војно јако, те је постепено од Турака отиман део по део области на југу (Јанковићи, Метеризи, Чешљари, Врањина, Дујева, Ријечани, Додоши), закључно са Ријечким градом (Ријека Црнојевића). Подручја неких запустелих села (Рваши, Бобија), Цеклињани су откупили од Турака за испашу. Због близине турског Жабљака, ова села су насељена тек по ослобођењу од турске власти (1878). Коначно, после Вељег рата, 1879. године Цеклину је припао и Жабљак и подручје уз Зету. Након исељења Турка из тих крајева, њих су населили Цеклињани и други Црногорци.

Област у источном делу Ријечке нахије запустела је током турских похода на Црну Гору крајем 17. и почетком 18. столећа. У првој половини 18. столећа, овај за сточарство плодан крај постао је предмет сукоба експанзивних Бјелица и Ријечана. Сукоби су трајали између 1730. и 1750. године. Коначно, Бјелице су протеране из ове области заједничком акцијом ријечких племена. Приликом поделе заузете територије, Цеклињани су запосели највећу област, која је по њима названа Цеклинска Жупа. Она им је испрва служилa као зимовник за испашу стада, а од краја 18. столећа, почело је и стално насељавање.

Стара села на северу, Боково и Улићи, ушли су у састав племена добровољно, да би у Цеклињанима имали моћног заштитника од Бјелица и других околних Катуњана.
Назив

У време Црнојевића, Цеклин се називао Доње Добро, док се суседно Горње Добро касније добило назив Добрско Село. Такође и у турским пореским дефтерима са почетка 16. столећа, а тако и код Маријана Болице у његовом Извештају о Скадарском санџаку из 1614. године.

Јовићевић тумачи назив „Добро“ према добром положају и плодности насеља. Могло би се тумачити и као посед, нечије добро.

Цеклин је у време Ивана Црнојевића назив који се односи на само насеље.

Само значење назива Цеклин[1] тумачи се двојако. Јовићевић налази корен у имену Текла, према цркви Свете Текле. У Цеклину и данас постоји црква посвећена Светој Текли, коју су према предању подигли старинци Михаљевићи, још у 15. столећу[2].

Друго мишљење је да назив Цеклин долази од Цв(ј)етлин (Цвѣтлин), како се село помиње у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године, односно Ц(ј)етлин (Цѣтлин) у Повељи из 1489. године. То су први помени Цеклина под овим називом.

1489. године у повељи Ивана Црнојевића помињу се „властела од Цеклина“ – Радич Рашковић, Радеља Мирујевић, Шћепан Николић и Вук Пиперовић[3].

У турским дефтерима са почетка 16. столећа (1521, 1523) имамо паралелно и Цеклин (Цјетлин) и Доње Добро. Према редоследу навођења села, назив Доње Добро би требало да се односи на Доњи Цеклин, односно Михаљевиће и Стругаре.

Насеља у Цеклину

Подручје Цеклина (како оног изворног испод Цеклинштака, тако и Жупе) било је насељено од давнине. Поуздано у 14. столећу у овој области постоје насеља. Кроз средишњи део племенског подручја пролазио је стари (још из римског времена) пут Котор – Рибница (Подгорица), пролазећи преко Цетиња, Цеклина, Улића, Метериза, Рваша, Каруча, Бобије и Жабљака, тако да се може претпоставити да су нека насеља у жупнијим деловима уз овај пут постојала још у римско доба.

Цеклинска села су:

Главно село у племену, Цеклин, из кога се даље ширила племенска територија, како је речено, помиње се у 15. столећу као Доње Добро и Цеклин, а наведено је и пописано у турским пореским дефтерима (1521, 1523), као и у Опису Скадарског санџака Маријана Болице 1614. године. Дели се на Горњи и Доњи Цеклин.

Стругари се помињу у Повељи Ивана Црнојевића из 1485. године. Назив долази од речи струга – купина.

Михаљевићи су старо село (пре 15. столећа), вероватно прво засновано у Старом Цеклину, а носи име по старом братству. Данас су Михаљевићи братствени заселак у оквиру села Стругари.
Остала села, касније укључена у Цеклин:

Улићи и Боково су веома стара села: у которским документима Улићи се помињу још 1327, а Боково 1435. године.

Села у Цеклинској Жупи: Загора, Ђалци, Метеризи, Чешљари, Јанковићи, осим Чешљара, сва постоје 1614. године, али тада не припадају Цеклину. Село Јанковићи се у то време звало Бруић (касније је назив добило по цеклинским Јанковићима), а Ђалци су уписани као Ђалац. Метеризи су тако названи по рововима (метеризима) које су Црногорци подигли у рату против Турака 1712. године. Ранији назив био је Горња Жупа, а још раније (од 15. столећа) ту је било село Пипери (постоји још и 1614. године). Чешљари су засновани од истоименог братства из Ријечана. Загора се помиње и у турским дефтерима из 1521. и 1523. године.

Села у околини Ријечког града: Дујева (вероватно Гагоши из 1614. године) коју чине Михаиловићи, Трнови До и Ријечани[4] (назив је дошао или по тврђави у чијој су близини или по реци – Ријека Црнојевића). Села су највероватније постојала и пре турске окупације. Остала села у Ријечкој околини: Јованов Бријег, Мрацељи (1521, 1523), Липовик, Шинђон, Потпочивало, Љесковац, Селишта. У дефтерима из 1521. и 1523. године, пописана су у ријечкој оклини и села Брајићи Пољичани, Сељани и Дубочани.

Села у области Скадарског Блата: Врањина се помиње још око 1230. године, као седиште Зетске епископије, али се тада тамо налазио само манастир, док је насеље новијег порекла; Превлака, Додоши (1614. Додеза), Бобија (раније Бобовина), Друшићи (Дружићи 1614; уз Друшиће се помињу и Рибаши, који су касније запустели) и Рваши[5]. Сва ова села постоје 1521, 1523. и 1614.

Жабљак је у до 1478. године био седиште Ивана Црнојевића, касније Скендер-бега Црнојевића, а након њега претворен је у турско војно утврђење. Црној Гори је припао 1879. године, сада под називом Жабљак Црнојевића. Тек после тога је насељено село.

Ријека Црнојевића је варош заснована од почетка 19. столећа уз брдо Обод на којем се налази Ријечки Град. Град је био двор Ивана Црнојевића у периоду 1482-85, до преношења престола на Цетиње. У граду је био и Манастир Светог Николе у којем је, у исто време столовања Ивановог, било седиште Зетске митрополије (данашња црква Светог Николе подигнута је у 18. столећу). Касније је ту била турска тврђава.

Братства у Племену

Од изумрлих и исељених родова, у Цеклину се памте:

Петровићи у Цеклину. Од њих је наводно војвода Анто Богићевић из Првог србског устанка.

Шпековићи, Самарџићи, Ћетовићи и Шетићи у Улићима.

Милетићи и Милојевићи у Бокову.

Бабићи у Загори.

Ђалци у Ђалцима, по њима је село и названо.

Рогошићи и Кукуличићи у Ђалцима. Иселили се у Зету.

Ђуркодолци у Ђалцима.

Љумовићи су живели између каснијих Јанковића и Ријеке Црнојевића. С обзиром на корен Љум-, као и на околне топониме, селишта – Арбанаси[6], Шпури, Брова и Шинђон, могао би се донети закључак да су у једном раздобљу ово подручје Ријечке нахије насељавали Албанци. У једном которском документу из 1459. године помињу се Зоговићи у Арбанасима.
Орашани, Прпоши и Дудали у Ријечанима.

Каварићи су се због крви са Грађанима, крајем 17. столећа, иселили (цело братство) у Зету (Понари), где их и данас има.

Дујевице у Дујеви.

Чешљари у Ријечанима и Трновом Долу. Ово братство се много исељавало. Само један део њих остао је у Ријечкој нахији и касније напустио матично село и преселио се у Жупу, где су засновали село по њима прозвано Чешљари, око 1750. године. Од њих су сада Вучетићи (Никољ-дан) у Чешљарима, који једини у Цеклину важе за старинце који не знају даље порекло. Вучетићи кажу да им је старије презиме било Соколовић. Од њих су црмнички Чешљари
Родови досељени у време Црнојевића:

Михаљевићи (слава Света Текла) у Цеклину (заселак Михаљевићи у Стругарима), према братственом предању су од грбаљских Лазаревића[8], одакле су се доселили средином 15. столећу. У време млетачке власти, Лазаревићи су давали гувернадуре грбаљске. По њима се зове заселак у Главатичићу.

„Горњаци“

Братствено име су добили по положају њиховог насеља, у горњем крају у Цеклину.

Према братственом предању, потичу од претка Леке из Климената који се крајем 15. столећа најпре иселио у Пипере, а затим прешао у Цеклин (око 1485). У Пиперима је оженио удову Радивоја Лијешевића и с њом добио сина Крстића. Удова је из првог брака с Лијешевићем имала сина Вукосава, којег је Лека посвојио. Сину и пасторку, Лека је поделио Цеклин.

Горњачки родови потичу од двојице Крстићевих потомака из 17. столећа, браће Љеша и Вулича:

Од Љешевих синова су следећа братства: од Ђураша су Ђурашковићи, од Јанка – Јанковићи, Од Косте – Костићи[9], од Радована – Татари (раније су се презивали Радовановићи и Водичани), и од Новака Зарлије, који су се истражили.

Вуличев старији син Божидар је имао сина Вука, а овај четворицу синова. Од њих су родови: од Јовића – Јовићевићи, од Пеја – Пејовићи, од Шака – Шофранци[10], а од Дамјана, који се иселио у Црмницу Машановићи и Вукославчевићи (славе Аранђелов-дан) у Папратници (племе Дупило). Од млађег Вуличевог сина Ражната су Ражнатовићи. Син Ражнатов Вучић (у запису Ражунат) помиње се у запису владике Руфима из 1631. године.

Горњаци су се, као главно и најбројније братство у Цеклину, населили у све новоосвојене области Цеклина.

Сви Горњаци славе Никољ-дан.

Од Горњака потичу и следећи исељени родови:

Филиповићи (Никољ-дан) у Добрском Селу су од Никца Филипова Ражнатовића.

Пејовићи и Вучинићи у Зети (Голубовци, славе Никољ-дан) су од Пејовића Горњака (крајем 17. столећа).

Костићи у Боки (Кртоли), према предању цеклинских Костића, су од Костића Горњака (18. столеће)[11], од којих даље има исељеника у Никшићу[12]; затим у Спужу и Зети (Горичани) и у Полимљу.

Од Ђурашковића потичу:

Ђурановићи у Бјелопавлићима (18. столеће).

у Полимљу: Томовићи, Стешевићи, Стаматовићи, Бошковићи, Вучетићи, Пауновићи, Радевићи и Огњановићи у Велики (почетак 18. столећа), заједничким братственим именом „Цеклињани“[13].

Ђуричани[14] у Горњем Полимљу, Ралевићи (Славе Светог Алимпија Столпника, Калудра) и Алимпијевићи (Калудра, Доња Ржаница, Дапсиће), Ђурашковићи (Лужац), све сеобе из 18. столећа.

„Доњаци“

Братствено име им је од положаја њиховог насеља, у доњем крају у Цеклину.

Од двојице синова Вукосава Радивојева Лијешевића су доњачки родови:

Бајо Вукосавов је имао два сина: од Вујана су „Вујановићи“ који се деле на Вујановиће, Коваче, Марковиће, Машановиће и Петричевиће, а од Мијата су Стругари[15]. Стругари се деле на мање огранке („трбушчиће“): Михаиловиће, Павићевиће, Ћираковиће, Петровиће, Николиће, Тодоровиће, Драгићевиће.

Грујица Вукосавов је такође имао два сина: Од Вукмира су Вукмировићи, Краљевићи и Драгојевићи, а од Борише – Лопичићи[16].

Доњаци су се заједно са Горњацима населили у све новоосвојене области Цеклина.

Према предању Стругара и других Доњака, њихов предак Лијеш је Дробњак – Новљанин, који је, због убиства, добегао међу Пипере (на Стијену), негде око 1385. године. Од његових потомака су пиперски Лијешевићи – Поповићи, Лазаревићи и Матићи, као и потомство Радивоја Лијешевића – Доњаци у Цеклину. Овде поново добијају на значају поменути Вук Пиперовић и Михаило Пипер и старо село Пипери у Жупи (Добрској). Доњаци би могли имати везе са овим Пиперима. С обзиром на славу, Доњаци би могли бити од пиперских Лужана.

Сви Доњаци славе Ђурђев-дан.

Од Доњака потичу и следећи исељени родови:

Од Петричевића су Петричевићи у Бјелопавлићима (17. столеће), као и у Лици (село Студенци код Перушића).

Од Вукмировића су:

Вукмановићи у Црмници (Утрг, племе Подгор, славе Ђурђев-дан).

У Лици (крајем 17. столећа) Вукмировићи (Плитвичка језера, Удбина) и Вукмановићи (Дољани, Оточац), и од њих исељеници у Босанској Крајини.

Ово предање о пореклу Горњака и Доњака може бити истинито, али може и бити тежња два нова рода окружена старинцима у Цеклину да се држе међусобно, за шта је прича о заједничком пореклу, овде – по мајци, оно везивно ткиво.

Стијеповићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од Ђура Стијепова који се доселио из Дробњака у време Ивана Црнојевића.

Дајковићи (Никољ-дан) у Цеклину потичу од ујака Леке од којег су Горњаци, па га је Лека из Климената довео у Цеклин у време Ивана Црнојевића.

„Боковљани“:

Мудреше и Маретићи (Спасов-дан, раније су славили Ђурђиц, а најстарија слава им је Свети Стефан) у Бокову су од претка[17] који се доселио из Шћепан-њиве у близини данашњег Спужа у долини Зете у време Ивана Црнојевића.

„Радивојевићи“: Борозани и Ломпари (Спасов-дан, раније Ђурђиц) у Бокову су потомци од потомци бана Радивоја из Црмнице (Буковик), који је живео у 15. и почетком 16. столећа, а досељење његово или његовог сина у Боково пада у средину 16. столећа [18]. Презиме Борозан је, према неким мишљењима, изведено од турцизма „борузен“, војни трубач, а по другима је сродно презимену Бурзан[19], а назив је од талијанске речи „борса“ – кожна појасна кеса за новац.

Бушковићи (Никољ-дан, раније Лучин-дан) у Врањини су од двојице браће Бојовића из Жупе Никшићке који су се доселили у Мрацеље у време Ивана Црнојевића. Око 1815. године, због убиства једног Пејовића, Цеклињани их отерају, те се населе у Врањини. Од њих су Бушковићи у Зети (Курило).

Каснији досељеници:

„Улићи“:

Ђикановићи и Вуксановићи (Аранђелов-дан, раније Петров-дан) у Горњим Улићима. Према њиховом предању потичу из Пипера од тамошњег братства Мрка. Одатле је предак због убиства побегао у Мркојевиће. Од његова три сина су: од једног Лајковићи у Зети[20], од другог Прље у Љуботињу[21], а од трећег Улићи у Улићима, који су касније ушли у састав Цеклина.

Досељење Улића у ову област, према предању, пада у 16. столеће. Међутим, село Улићи се у једном которском документу помиње још 1327. године (de Ulich), што указује да је братство с тим презименом ту живело вероватно још у 13. столећу. Могуће је да су данашњи Ђикановићи и Вуксановићи прозвани Улићима по селу у којем живе, а није искључено ни да су они староседеоци овде, што, опет, не искључује везу са Мркама, Лајковићима и Прљама.

Улићи су били велико братство и у Доњим Улићима. Расељени су из Улића почетком 19. столећа од стране владике Петра II, због убиства једног Стругара. Населили су се у Спужу, Улцињу и Скадру, а неки су отишли за Србију. Остали су упамћени њихови родови: Калуђеровићи, Перовићи и Ногаче.

Газиводе (Никољ-дан) су старином из Његуша, од староњегушких Друговића, досељени у 16. столећу.
С обзиром на време досељења предака Гвозденовића из Херцеговине у Ћеклиће, крајем 17. столећа, досељење Павише у Цеклин пада најраније половином 18. столећа.

Цијановићи (Никољ-дан) у Ријеци Црнојевића су се доселили из Жабљака (Црнојевића; тада део Зете), побегавши због убиства неког Турчина, око 1750. године. Даља старина им је из Призрена, одакле је, према предању, дошао предак Ћетко у време Ивана Црнојевића.

Остала мања братства, досељена почев од 18. столећа углавном у новоосвојене крајеве[22]:

Бајковићи су од Бајковића из Грађана

Бановићи су од Бановића са Љуботиња

Бјелице су од Абрамовића из Бјелица (Предиш)

Божовићи су од бјеличких Микулића

Боришићи су од Боришића са Цетиња (Очинићи)

Брновићи су од Брновића из Љешанске нахије (Сињац)

Војводићи су од Војводићи из Грађана

Вујовићи су од Вујовића из Црмнице (Трново), који су огранак љуботињских Вујовића

Вукашевићи су од (В)укашевића из Грађана (Гађи)

Вукићевићи су од Вукићевића са Љуботиња

Вукотићи су од чевских Вукотића

Вукчевићи су од Вукчевића из Љешанске нахије

Вулетићи су од Вулетића из Зете (Голубовци)

Генераловићи су из Зете

Дапчевићи су од Дапчевића – Боројевића из Љуботиња (Вигњевићи)

Драшковићи су из Бјелица

Ђуришићи су из Љешанске нахије (Парци)

Јаблани су од Јаблана из Добрског Села

Јокмановићи су из Зете (Вуковци)

Кажије су из Љешанске нахије (Градац)

Калуђеровићи су од Калуђеровића из Љуботиња (Зачир)

Кликовци су од Кликоваца из Зете (Махала)

Климовићи су из Кривошија[23]

Кнежевићи су од Кнежевића – Липоваца из Грађана

Којичићи су из Црмнице (Глухи До)

Колини су од Колина из Љуботиња (Зачир)

Крстовићи су из Црмнице (Сотонићи)

Лађићи су од Лађића из Зете (Понари)

Лепетићи су од Лепетића из Херцег-Новог[24]

Мараши су од Мараша из Зете (Бијело Поље)

Марковићи су од Марковића из Љешанске нахије (Буроње)

Микиљи су од Глобара из Љешанске нахије

Милановићи су од Милановића из Добрског Села

Милашевићи су из Бјелица (Томићи)

Милоњићи су из Љешанске нахије

Никићи су од Никића из Црмнице

Павлићевићи су из Ћеклића (Петров До)

Пајовићи – једни су од Дабановића из Црмнице (Сеоца), а други од Пајовића са Цетиња (Очинићи)

Пејовићи у Ђалцима су од бјеличких Јовановића

Перовићи су из Зете (Понари)

Петровићи су од Петровића – Липоваца из Грађана

Поповићи – једни су од Поповића – Липоваца из Грађана, а други од Поповића из Зете

Почеци су од доњокрајских Почека са Цетиња

Радановићи су од Кричија из Грађана (Гађи)

Радомани су од Радомана са Љуботиња

Радуновићи су од Радуновића из Љешанске нахије

Радусини су од Радусина из Љешанске нахије

Рађеновићи су из Црмнице (Буковик)

Сјеклоће су од Сјеклоћа – Горевука из Добрског Села

Терзићи су од Терзића из Зете (Матагужи)

Ћепетићи су од Ћепетића из Љешанске нахије

Улићевићи су из од (В)улићевића из Црмнице (Бријеге)

Хераци[25] су од (Х)ераковића из Његуша

Цмоловићи су од Цмоловића из Шаранаца

Челебићи су од Челебића из Љешанске нахије

Шановићи су од Шановића из Зете (Гостиљ)[26]