ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1937.
Jezik: Srpski
Autor: Strani

Beograd 1937. Tvrd povez, ćirilica, 846 + 832 strane.
Napomena: oštećenje rikne na prvoj knjizi; knjige su solidno očuvane.



Svetski rat zatekao je Lojda Džordža na položaju ministra finansija. Kao i mnogi liberali, on je bio pacifist i stajao je na gledištu da Encleska ne treba da se meša u rat — u koji Francuska ulazi usled svojih ugovornih obaveza prema Rusiji — sve dok prekršaj kakve međunarodne obaveze ili povrede britanskih interesa ne dođu u pitanje. Međutim, kad je Nemačka upala u Belgiju, on je smatrao da je povod za rat time dat i nije se solidarisao sa onim svojim drugovima koji su istupili iz vlade zbog ulaska Engleske u rat, već se založio za savezničku stvar sa takvom energijom, pregalaštvom, radnom sposobnošću i rešenošću da se istraje do kraja, kakvoj svakako nije bilo ravne u njegovoj zemlji i čiji su najbolji spomenik njegovi „Ratni memoari“. On je energičnim i blagovremenim merama sačuvao engleski finansiski sistem od sloma, koga se Siti najviše bojao, i odlučnim potezima uspeo da finansijski život zadrži u normalnom koloseku. Do koje je mere on učestvovao u celokupnom poslovanju koje je stajalo u vezi s ratom, i do koje je mere u tom pogdedu malo ličio na svog uglednog kolegu, lorda Greja, koji je u to vreme bio ministar spoljnjih poslova i koji je bio čuven po tome što se nije interesovao ni za šta što je bilo van njegova resora: to će čitaoci ovih Memoara moći lako da utvrde. Samo se time može objasniti zašto Lojd Džordž napušta jedno od najuglednijih mesta u vladi, i maja 1915, u koaliciji liberala i unionista, preuzima novostvoreni resor ministra municije. U organizaciji zemlje i njenih sredstava u cilju proizvodnje municije Lojd Džordž je razvio svu svoju sposobnost. On je ne samo iskoristio do krajnje mere kapacitet postojećih industrija i organizovao ih za ratne svrhe nego je stvorio čitavu mrežu novih fabrika i organizovao radnu snagu čitave zemlje u dotle nepoznatim razmerama. On je ubrzo uvideo potrebu prilagođavanja ratnih oruđa potrebama modernog ratovanja i ugledanja na Nemačku, i za kratko vreme uspeo je da naoružanje britanske vojske revolucioniše i da joj stavi na raspolaganje dotle neslućene količine municije i takvog ratnog oružja kakvo su iziskivale potrebe, a u kome su teška artilerija i mitraljez bili od presudnog dejstva. Njegova nedogledna budnoća duha i energija nisu mirovale nikako, naročito u pitanjima ratne strategije, saradnje sa ostalim saveznicima, bolje koordinacije i značaja drugih ratišta. On je bio od onog manjeg broja ljudi koji su uviđali veliku i sudbonosnu važnost drugih ratišta, golemi značaj održanja ruskog fronta i blagovremenog obezbeđenja Srbije u ono kobno leto 1915.
On se sav zauzeo za uvođenje opšte vojne obaveze, kad je to postalo neminovnost, ma da je to bilo protivno svima principima liberalizma u Engleskoj. Tragičnom smrću ministra vojske, lorda Kičenera, čuvenog heroja sa Kartuma koja ga je zadesila na putu u Rusiju, kad je krstaricu Hempšir potopila jedna mina u Severnom Moru — bilo je upražnjeno mesto ministra vojnog, koje je ponuđeno Lojdu Džordžu i dalo mu mogućnosti da jače utiče na ratnu mašinu.
Propast Rumunije Lojd Džordž je osetio kao težak udar po Saveznike, što ga je navelo da pitanje daljeg vođenja rata iznese pred Askvita u konačnoj formi, tražeći da se pored vlade obrazuje ratni kabinet od pet članova, koji će zasedavati iz dana u dan i rukovoditi celokupnim ratom, a u kome će svi članovi biti ministri bez portfelja i kome pretsednik neće biti pretsednik vlade. Kako je bilo nemogućno da se postigne sporazum, došlo je najzad do ostavke Askvitove i do obrazovanja vlade Lojda Džordža, koju su pomagali radnici i konzervativci, ali koja je konačno pocepala liberalnu stranku. Čim je na taj način stvorio u vladi situaciju koja je omogućavala izvođenje njegovog programa, on se bacio na pitanje ostvarenja jedinstva komande, koje je naročito posle poraza Italije u oktobru 1917. postalo veoma akutno. Velika nemačka ofanziva od 21. marta 1918. ubrzala je rešenje tog pitanja. Sa istom energijom bacio se na pitanje učešća američke vojske u ratu i uspeo da se ono reši povoljno, makar u poslednjem času
Na konferenciji mira u Parizu Lojd Džordž je bio jedan od trojice članova veća koje je odlučilo o konačnom karakteru Versajskog ugovora, i u kome je, po izričitoj želji pretsednika Vilsona, pakt o Društvu naroda postao sastavnim delom toga ugovora.
Iz predgovora