Godina izdanja: 2021
ISBN: 978-86-515-1605-7
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Podvlačeno žutim fluorescentnim markerom, ne smeta čitanju. Cena bitno smanjena.

Autor - osoba Kršev, Boris, 1959- = Kršev, Boris, 1959-
Naslov Srbi i Srbija u vremenu i prostoru / Boris Kršev
Vrsta građe knjiga
Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 2021
Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2021 (Novi Sad : Tampograf)
Fizički opis 285 str. : autorova slika ; 24 cm
Drugi autori - osoba Antolović, Mihael, 1975- (recenzent)
Antolović, Mihael, 1975- (recenzent)
Bjelica, Slobodan, 1975- (recenzent)
Bjelica, Slobodan, 1975- (recenzent)
Zbirka ǂBiblioteka ǂIstorija / Prometej
(karton)
Napomene Na oba spojna lista ilustr.
Tiraž 300
Str. 261-262: Izvodi iz recenzija / Mihael Antolović, Slobodan Bjelica
Beleška o piscu: str. 285
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Bibliografija: str. 271-283
Rezime na više jezika
Registar.
Predmetne odrednice Srbi -- Istorija
Srbija – Istorija



Do formiranja prve srpske srednjovekovne države trebalo da prođe gotovo 600 godina, kao i 140 da ona defacto prestane da postoji, odnosno još 100 godina da potpuno bude izbrisana sa političke karte Evrope. I ponovo je nakon toga trebalo da prođe više od 400 godina da se srpska država obnovi – s dosta muke i peripetija Srbija je na Berlinskom kongresu 1878. uspela da dobije nezavisnost. Iako joj je tadašnja međunarodna zajednica (velike sile) garantovala suverenitet (vladajuću dinastiju) i teritorijalni integritet (okvirne granice) – to Srbija sama sebi nije priznavala. Tako, nakon samo 25 godina, dolazi do promene dinastije, a nedugo zatim i do izmena granica. Istorijski posmatrano teritorija je postala primarni nacionalni
interes Srbije, a ne vladavina institucija i standard stanovništva („Velika Srbija, a ne jaka Srbija“). Teritorija postaje dokaz suprematije i hegemonije na Balkanu (okupirati i eksploatisati), a ne izraz ekonomske snage i potrebe za resursima (integrisati i investirati). Ovaj „koncept” koji se prenosio s generacije na generaciju nije dozvolio da se Srbija izgradi ni kao „pravna država”, a ni kao „država blagostanja”.
Pored teritorije, na formiranje nacionalne svesti – odnosno „kulta kolektivnog pamćenja”, uticala je i mitologija, koja je bila zamena za sve: svaki poraz uspela je da pretvori u pobedu, svaki gubitak u dobitak, svaku pravdu u nepravdu, svaku izdaju u patriotizam i svaki zločin u herojstvo i obratno. A suprotstaviti se nacionalnim mitovima i na njima zasnovanoj interpretaciji istorije predstavljalo je najgori jeres. Tako su „narodni epski ciklusi” prepuni izmišljotina i fantazmagorija postali „nepobitne istorijske činjenice” koje niko nije smeo da dovede u pitanje – a kamoli da opovrgne. Samim tim „srpska katarza“ i kritičko suočavanje s prošlošću gotovo da nikako nije bilo moguće, jer Srbi nikada nisu bili spremni da kažu istinu o sebi – šta je to Srbija i kolika je ta Srbija. Na drugoj strani pak, postavlja se pitanje istorijske odgovornosti vlasti i naroda – kao dva osnovna elementa koja čine državu, za njenu sudbinu. Očigledno je da su svi oni imali ambivalentan stav prema državi – samo na rečima im je bilo stalo do nje, dok su im dela govorila suprotno. Na postojanje takvog paradoksa uticao je i sam odnos između naroda i vlasti i njihovo međusobno poverenje, koje nikada nije predstavljalo „volju jednih, a obavezu drugih“, nego suprotno. Kao po pravilu, sve progresivne ideje i reforme ovde su apriori bile osuđene na neuspeh, a njihovi protagonisti bi bili brutalno eliminisani. Tek s protokom dosta vremena, kada je propustila brojne šanse i prilike, Srbija je postajala svesna nužnosti promena – ali uvek kao poslednja, kada je većina zemalja odavno prevazišla probleme s kojima se ona tek suočavala. Zapravo, kako je tragala za izgubljenim prostorom, Srbija je još više „trčala“ za izgubljenim vremenom. Drugim rečima, srpski narod u svojoj istoriji gotovo da nikada nije živeo životom dostojnim čoveka, jer je doista retko imao vlast koja bi mu to omogućila. Od njega je stalno tražena žrtva u ime „viših ciljeva“, za koju nikada nije dobio ništa.

Boris Kršev je rođen u Đurđevu 7. oktobra 1959. godine. Redovni je profesor na Fakultetu za pravne i poslovne studije dr Lazar Vrkatić u Novom Sadu, kao i na Fakultetu za poslovni menadžment u Baru – Crna Gora.
Do sada je objavio dve monografije u izdanju IK Prometej – Bankarstvo u Dunavskoj banovini 1998. i Finansijska politika Kraljevine Jugoslavije 2007. godine, kao i nekoliko udžbenika u izdanju matičnog fakulteta među kojima se ističu Istorija prava i pravnih institucija 2006, Istorija ekonomskih i pravnih odnosa 2008, Kroz istoriju države i prava srpskog naroda 2013.

MG P31 (N)