Godina izdanja: 1988
ISBN: 2-izdanje
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Istina o mome životu – Đorđe Karađorđević *4654*/2025/
Naslov: Istina o mome životu
Autor: Đorđe Karađorđević (1877-1972)
Izdavač: I. Marković Sontić, Beograd, 1988.g 2.-izdanje
Strana: 495.
Tvrd povez-zlatotisak,ćirilica,495.strana, ilustrovana cb.foto, format 20,5 cm cm,težina 700.grama
stanje vrlo očuvana knjiga stranice čiste i uredne..nema nikakvih oštećenja-nema ispisivanja

Jedna od onih ko zna koliko puta izgovorenih fraza, ipak se, za razliku od većine fraza, ispostavlja kao istinita. U pitanju je rečenica: „Prati trag novca i saznaćeš sve“. Ovo najpre važi za političke događaje, ali ništa manje nije vezano za društvene i kulturne prilike. Primera radi, a takvih primera je mnogo, ukoliko samo malo zagrebemo ispod površine videćemo da najveći deo protivnika konvencionalne medicine itekako zarađuje na ovom „protivljenju“. Nakon poruka o štetnosti medicinskih tretmana i lekova, u poslednje vreme najviše vakcina, sledi reklamiranje „prirodnih“ proizvoda kao antipoda zloj gejstovskoj medicini. To je posebno vidljivo u lečenju onkoloških bolesti, gde se unesrećenim ljudima po basnoslovnim sumama prodaju doslovno šećerne vodice. O političkom kapitalu koji se na ovaj način stiči gotovo da je izlišno i govoriti. Slična stvar je i sa drugim naučnim i društvenim oblastima. To možemo najbolje videti na primeru istorije. Ona je već nekoliko decenija postala leglo manipulatora, koji na svemu tome solidno zarađuju. Iako će reakcija svakog zdravomislećeg čoveka na sve to biti podsmeh – kako se ne smejati jednoj skorijoj zvezdi domaćeg interneta koja je „otkrila“ da su Kinezi izvršili genocid nad Srbima, i to prilikom gradnje Kineskog zida – stvar je znatno ozbiljnija. Vratićemo se na početak i prisetiti se rečenice: „Prati trag novca…“ Od ovog ludila zarađuje se puno. Najpre, zarađuju oni koji ga iznose kroz prodaju knjiga, otvaranje izdavačkih kuća, brojna gostovanja. To nisu nimalo mali iznosi. Zarađuju i oni koji to „ludilo“ distribuiraju. Medijske kuće, pogotovo danas na internetu, žive od broja pregleda, a on, razume se, postaje veći kako je gost „zanimljivi“. Razume se, ovo ne bi bio toliki problem da sve to ne uzrokuju popriličnu promenu društvene svesti. Nema boljeg primera za to od ličnosti Jovana I. Deretića, svojevrsnog korifeja niza pseudoistoričara koji su preplavili naš javni prostor u poslednjih nekoliko decenija, čoveka koji je pored svih ludosti o „lažnom“ doseljavanju Slovena i pričama o Srbima narodu najstarijem, proglasio Mojsija, Isusa, Aleksandra Velikog i brojne druge istorijske ličnosti za Srbe. Taj šarlatan je prošle godine sahranjen u Aleji zaslužnih građana, tik pored Andrića, Pekića, Kiša… Cinik bi rekao: kakvo vreme, takvi i zaslužni građani, ali ovo je najbolji primer, ne i jedini, kako šarlatanstvo postaje društveno prihvaćeno, čak i slavljeno. Naravno, postoji i drugi deo priče. Ovi šarlatani ne bi postojali bez ljudi koji veruju u njihove priče, i to najčešće usled potrage za nekakvom skrivenom, drugačijom i tajanstvenom istorija. A ona nikako ne mora da bude šarlatanska. Sjajno nam to pokazuju memoari Đorđa Karađorđevića.

Predstavljajući svoj život, Đorđe Karađorđević nas na samom početku knjige vraća u sudbonosnu 1925, kada je po naređenju svog brata Aleksandra priveden i poslat u psihijatrijsku ustanovu, gde će provesti narednih šesnaest godina. Kako je do toga došlo, uopšte: kako je njegov život pre toga izgledao, ali i kakve su posledice ovih šesnaest godina ostavile saznajemo u ovoj knjizi.

Pored niza zanimljivih i široj javnosti gotovo nepoznatih podataka, memoarska knjiga Đorđa Karađorđevića pre svega pleni veštinom pripovedanja. Nenametljivo, potpuno prirodno, gotovo bez velikih reči, Đorđe Karađorđević nas sjajno uvodi u priču o svom životu, izuzetno opisujući dane detinjstva na Cetinju, ali i kasnijeg boravka u Švajcarskoj i predrevolucionarnoj Rusiji. Idiličnost tih dana pretvara se gotovo u pakao dolaskom u Srbiju. Kao oštrouman posmatrač političkih događaja i ličnosti, pre svega delovanja Pašića i Crne ruke, on do tančina opisuje previranja u Srbiji pred Prvi svetski rat. Nažalost, poslednja trećina knjiga, opisi Velikog rata i kasnijih godina su na pojedinim mestima suva faktografija ili neretko nedovršena sećanja za razliku od prve dve polovine knjige.

Đorđe Karađorđević je rođen kao prvi sin kneza Petra Karađorđevića. Školovao se u Švajcarskoj i Rusiji. Posle Majskog prevrata postaje prestolonaslednik. Sa ovoga mesta je abdicirao 1909. Učestovao je u borbama tokom Prvog svetskog rata. U poratnom periodu ulazi u sukob sa svojim bratom. Pritvoren je 1925. i narednih šesnaest godina je proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Nakon oslobođenja 1944. jedini je Karađorđević koji je živeo u Jugoslaviji. Preminuo je 1972. godine.

„Kazna je popravna mera, govorili su mi pravnici, a jesu li popravna mera i okovi oko mojih ruku? Hoću li sutra biti bolji, posle ovih lanaca koji me stežu i kojima vladajuća gospoda hoće da me poprave? Hoću li zaista biti bolji i hoću li primiti njihovu logiku kada ruke budu prestale da mi bride od okova?“, pita se Đorđe Karađorđević u ovom delu. Sloboda za kojom je toliko žudeo još je ciničnija. Ona za njega dolazi onda kada je svima uskraćena 1941. godine: „Zar je trebalo da ceo jedan narod, moj narod… narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu – da bih je ja stekao?“ Ta čudnovata sudbina, put od prestola do duševne bolnice, praćena brojnim političkim i društvenim previranjima, gotovo je bez premca u istoriji ovih prostora. O svemu tome možemo da saznamo u ovoj knjizi. Naravno, ona je napisana iz Đorđevog ugla, onako kako je on stvarnost video i posmatrao, što je neretko u sukobu sa drugim vizijama i svedočenjima. Ali ona je dragocena, pre svega kao svedočanstvo o jednom neverovatnom životu, onakvom kakvom se teško može i zamisliti. I da se vratimo na početak, mnogo uzbudljivijem od budalaštinama koje nam se serviraju kao nekakva tajna i nepoznata istorija. Da se uverite u to, pročitajte ovu sjajnu knjigu.