Godina izdanja: 1951
Autor: Domaći
Jezik: Srpski
ISBN: Милетић, Светозар, 1826-1901 | Историјска грађа

Документи о Светозару Милетићу *4646*/2025/

Матица српска, 1951.
autori
Вранешевић, Бранислав Ј.

Teme
Милетић, Светозар, 1826-1901 | Историјска грађа
повез брош ,ћирилица , формат 24 цм, 136.страна, тежина 250.грама
станје кнјиге-врло добро очувана-странице уредне ,нема исписиванја-печат предходног власника

Светозар Милетић је творац политичких идеја које чине фундамент српске националне еманципације и грађанског либерализма код Срба у Угарској. Врхунац његовог деловања наступа након укидања Баховог апсолутизма и Војводине 1860. године. Иначе, Војводина, Србија и Тамишки Банат, Србима суштински нису донели ништа, обзиром да се готово цело постојање овакве врсте аутономије преклопило са апсолутистичким режимом аустријског канцелара Александра Баха. Бахов апсолутизам карактерисала је централизација, бирократизација, германизација и полицијски терор. Позитивни ефекти овог режима сводили су се на опште модернизаторске тековине, попут техничког напретка и ликвидације остатака феудализма. Укидање и ове врсте аутономије срушило је илузију код демократски оријентисаног, српског либералног грађанског сталежа о могућности ослањања на Беч. Светозар Милетић је почетком јануара 1861. године у чувеном Туцинданском чланку предложио потпуни раскид са Бечом и политичку борбу за признање аутономне Војводине од стране Мађара.

У намери да ублажи српско негодовање, али и да заплаши мађарске политичке кругове, аустријски цар је дозволио Србима да одрже Благовештански сабор у Сремским Карловцима, 2. априла 1861. године, на ком је затражено да Војводина буде територијална аутономија са сопственим органима. Благовештенски сабор је у својим закључцима од 16 тачака изнео максималистичке захтеве за српску аутономност и национални развој у оквиру аустријског царства. Захтевана је посебна територија за Српску Војводину у коју би ушли цео Срем, Бачка, Банат и припадајућа Војна Граница. Цар је тобоже био задовољан радом Благовештенског сабора и обећао да ће испунити све његове захтеве. На овај начин аустријски цар је запретио мађарским политичким круговима, како би ублажио њихове политичке захтеве, а до испуњења обећања датог Србима, наравно, никада није дошло, што је круцијално поткрепило Милетићеву тезу, да је Беч погрешна адреса за српске захтеве. Изборе за поменути сабор, Милетић је искористио да обишавши целу Војводину, формира своју народну либералну странку (Српска народна слободоумна странка).

Током целог процеса, од избора за Благовештенски сабор, па до усвајања његових закључака, први пут као релативно организована политичка странка наступа српско либерално грађанство, окупљено око Светозара Милетића. Не одричући се историјских права либерална група, око Светозара Милетића, је сматрала да је неопходно остварити српска природна права, и то пре свега ослањајући се на Угарску, како би се спречила могућност поновне инструментализације Срба од стране Беча. Милетић је инсистирао да уставним средствима путем Угарског сабора, треба организовати Војводину, као једну аутономну жупанију у делимично федерализованој или регионализованој Угарској, где би и други народи попут Словака и Румуна имали право на своју територијалну аутономију. За остварење овакве идеје је била неопходна сарадња Срба и других народности Угарске са напредним, демократским круговима мађарског друштва. Милетић је сматрао да би само Српска Војводина, призната од стране Мађара, могла да буде одржива и дуговечна. Крајеве северне Бачке са доминантном мађарском и готово незнатном српском популацијом, Милетић није видео у оквиру Војводине, одричући се било каквог хегемонизма и супрематије.

Још пре Благовештенског сабора, упркос отпору појединих виђенијих Срба, предвођених на првом месту са Милетићевим дојучерашњим ментором Јованом Хаџићем (Милош Светић), Милетић је, марта 1861, изабран за градоначелника (градског начелника дословце) Новог Сада. На челу са Милетићем Нови Сад постаје оаза српске просвете и културе, али и браник српске политике, грађанског либерализма и уставности. На основу права које је гарантовао привремени устав, Милетић је прогласио српски језик службеним језиком новосадске општине. Уставно стање у монархији је било кратког века, Фрања Јосиф је већ у новембру 1861. године укинуо устав, распустио угарски и хрватски сабор, те власт вршио путем Провизоријума, специфичног полууставног стања. Овакво стање се задржало до 1866. године, односно до коначног договора бечких меродавних кругова, са носиоцима мађарске политичке и државне идеје. Милетић је у почетку био помало опрезан у подршци мађарској тежњи да се статус Угарске озакони, зато што је добијао уверења да ће цар убрзо признати Српску Војводину, као федералну јединицу. Међутим, двор је негативно оценио коришћење српског језика у званичној коресподенцији и дошло је до заоштравања ситуације. Управо због употребе српског језика, царски комесар Ника Михајловић, Србин из Сомбора је суспендовао Милетића са места градоначелника, а на његово место поставио Павла Мачванског. За време свог кратког градоначелниковања, Милетић је у оквиру Српске читаонице формирао позоришни одбор који ће под руководством Јована Ђорђевића створити Српско народно позориште. Милетић је прихватио идеју Матице српске да се у Новом Саду организује стогодишњица рођења Саве Текелије, који се залагао за интензивније узајамно ослањање између Срба и Мађара. На челу са Милетићем овај јубилеј је добио политичко обележје, а њему су присуствовали представници демократски опредељених Срба, Мађара, Хрвата, те Срба из Кнежевине Србије.

Конзервативно-клерикални српски кругови су увек уживали подршку Беча и то искључиво ради претње мађарским сталежима. Најочигледнији пример савезништва српских конзервативно-клерикалних и аустријских политичких кругова представљају догађаји везани за српске црквено-народне саборе 1864. године и 1865. године. Пошто је патријарх Рајачић преминуо, бројни либерали са Милетићем на челу, за новог митрополита-патријарха су предлагали будимског владику Платона Атанацковића, склонијег сарадњи са Мађарима. Али, конзервативци подржани од аустријског двора, успели су на то место да поставе епископа Самуила Маширевића. Бечка политика се током читавог свог постојања ослањала на девизу „завади, па владај“. Међутим, промене геополитичких околности драстично ће ојачати мађарски фактор и мађарско питање учинити кључним за опстанак монархије. Аустрија је 1866. године била у рату са Пруском. Овај рат био је познат по називима: Аустријско-пруски, Немачки грађански, Седмонедељни, Рат за уједињење, Рат браће или Трећи италијански рат за независност (како је називан у процесу уједињења Италије). Последица овог рата била је доминација Пруске у Немачкој конфедерацији на рачун Аустрије, што је био одлучујући корак ка будућем уједињењу Немачке и губитак контроле над Италијом. Да би очувала унутрашње јединство и уопште опстала као држава, Аустрија је одустала од федерализма, као и од задовољења интереса других народа, чија лојалност је потенцијално била неизвесна, и одлучила да удовољи захтевима мађарског дуализма. Аустро-угарском нагодбом 1867. године створена је дуална Аустроугарска, уместо дотадашњег Аустријског царства. Био је ово незамислив успех мађарских политичких кругова, који је довео до тога да се они одрекну својих дотадашњих савезника међу немађарским народима Угарске. Тако су мађарски либерали од свог, до тада најближег сарадника Светозара Милетића, почели да стварају државног непријатеља и екстремисту.

У нашој историографији широко је распрострањено уверење да је Светозар Милетић од самог почетка своје борбе био у конфликту са мађарским политичарима. То није истина. Наиме, Милетић се залагао за пуну независност Угарске од Беча и за решавање народносног питања унутар саме независне Угарске. До политичког разочарења Милетића у мађарски либерализам дошло је оног тренутка када су мађарски либерали одустали од угарске независности и решења мањинског питања и показали спремност на компромис са Бечом.

Светозар Милетић је формулисао принцип „Ми смо и Срби и грађани“, истичући једнак значај националне слободе, демократије и грађанског друштва. Захтеве за територијалним заокружењем и аутономијом Војводине, у оквиру Угарске, у својим чланцима разрадили су Милетић и његов блиски сарадник и пријатељ Михаило Полит Десанчић. Полит се залагао за примену швајцарског федералног модела на Угарску, који је уважавао све националне, верске и политичке различитости, те омогућио одржив напредак својим грађанима. Милетић је очекивао да ће за аутономну Војводину, у духу равноправности наићи на разумевање код мађарских, грађанских политичара, присталица демократије, либерализма и уставности, што се никада није догодило. Полит и Милетић су се залагали за блиске, братске односе са Хрватском. Милетић је инсистирао, без жеље да увреди браћу нашу Хрвате, да је „Срем душа наше Војводине“.