Godina izdanja: 1995
ISBN: 86-355-0224-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Autor - osoba Perović, Latinka, 1933- = Perović, Latinka, 1933-
Naslov Srpski socijalisti 19. veka : prilog istoriji socijalističke misli / Latinka Perović
Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.)
Jezik srpski
Godina 1995
Izdavanje i proizvodnja Beograd : Službeni list SRJ, 1995 (Beograd : Vojna štamparija)
Fizički opis 244 str. ; 24 cm
(karton)
Napomene Tiraž 1.000
Napomene i bibliografske reference uz tekst
Registar.
Predmetne odrednice Narodna radikalna stranka – 19v
Socijalisti – Srbija – 19v
Socijalistički pokret – Srbija – 19v
a) Narodna radikalna stranka - 19v
b) Socijalisti - Srbija - 19v
c) Socijalna misao - Srbija - 19v
d) Socijalistički pokret - Srbija - 19v



SADRŽAJ:
DOKTRINA NARODNJAŠTVA
Teorijski okvir srpskih socijalista
DEO PRVI
NARODNO-RADIKALNA STRANKA
1. Razdoblje bez vođe (1875–1881).
-/ Kristalizacija ideja. Uspon, privredna oseka i plima pokreta
2. Osnivanje stranke i program
3. Timočka buna:
-/ kraj jednog i početak drugog razdoblja u životu NRS
4. Ideologija i društvena filozofija radikala
5. Politička organizacija i osvajanje vlasti
DEO DRUGI
SOCIJALNO-REVOLUCIONARNA STRUJA
1. Idejni koreni socijalno-revolucionarne struje
-/ Začetak i razvoj u srpskom socijalističkom pokretu
2. Istoriografija socijalno-revolucionarne struje
3. Ideologija i organizacija
IMENSKI REGISTAR

Latinka Perović (Kragujevac, 4. oktobar 1933 – Beograd, 12. decembar 2022) bila je jugoslovenska i srpska istoričarka, političarka i aktivistkinja.
Od 1968. do 1972. godine, bila je sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (SKS), kada je smenjena s Markom Nikezićem, tadašnjim predsednikom CK SKS, u tzv. čistki srpskih liberala. Tada se smatrala jednom od najmoćnijih žena u Srbiji.
Bavila se poboljšanjem prava žena, a sa 27 godina je postala predsednica Antifašističkog fronta žena Srbije.
Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine. Od 1993. do 1998. godine bila je glavna i odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.
Tokom ratova devedesetih Latinka Perović se zalagala za mir u regionu i demilitarizaciju.
Latinka Perović je ponekad nazivana „majkom Druge Srbije”.
Njen rad naišao je na podeljenu recepciju. Pojedinci su cenili njen istoriografski i politički rad. Milo Lompar je posvetio nekoliko publikacija kritičkoj analizi njenog rada, koji je ocenio kao ukupno negativan i izneo nekoliko faktografskih grešaka.
U Beloševcu, selu kod Kragujevca je provela vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata. Veliki broj članova njene porodice bili su partizani, njeni ujaci i stričevi. Kao prvi traumatičan događaj koji pamti, ona navodi streljanje u Kragujevcu. Taj događaj pamti jer je ubijen veliki broj članova njene porodice sa očeve strane, njeni stričevi i braća, kao i zbog opasnosti koju je njen otac izbegao tokom ovog perioda.
Obrazovanje
Srednju školu je započela u ženskoj gimnaziji, a u poslednjoj godini stvorena je zajednička gimnazija što navodi kao tada najveću reformu. Tokom svog školovanja bila je naklonjena predmetima iz društvenih nauka.
Proglašena je za najbolju učenicu generacije, a tada je jedan od profesora rekao: „To je pravedno, ali možda će nam neko zameriti što smo to dali devojci, a ne mladiću.”
Tokom školovanja učestvovala je u radnim akcijama, što je bilo uobičajeno za to vreme. Ona je isticala da je to bio duh vremena u kojem su se oni osećali da učestvuju u izgradnji i obnovi zemlje.
Završila je Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu 1954. godine, a dve godine kasnije je na istom fakultetu magistrirala.
Tokom studija prve dve godine je stanovala kod ujaka i hranila se u studentskoj menzi. Ostale dve godine je boravila u studentskom domu. Te pedesete opisuje kao najveće siromaštvo, a osećala se opasnost u čitavoj Jugoslaviji zbog sukoba sa Sovjetskim Savezom.
Intelektualni život tada opisuje kao značajan uz isticanje časopisa Nova Misao. Uskoro je došao I Slučaj Milovana Đilasa čini je slučaj za nju bio „jedinstven”.
Na njena levičarska uverenja uticalo je odrastanje u toku rata tokom kojeg su bile jasno polarizovane strane „dobra i zla”. Takođe i ruski pritisak koji se tada dešavao za nju je bio jedno veliko iskustvo za nju.
Završila je i drugu magistraturu 1965. godine na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, a 1975. godine je na njemu doktorirala.
Radila je na Institutu za istoriju radničkog pokreta – Beograd od 1976. do 1998. godine.
Preminula je 12. decembra 2022. godine. Nakon njene smrti Dubravka Stojanović joj je, pored ostalih, posvetila tekst.[6] Sonja Biserko je tada napisala „Njena smrt ostavlja ogromnu prazninu u političkom i naučnom životu Srbije”.
Politička karijera
Početak njenog političkog angažmana bio je u predsedništvu Centralnog Komiteta omladine Srbije 1953/1954 godine gde je bila najmlađa članica. Tu joj je bilo jako zanimljivo obzirom da je tu bilo ljudi iz čitave Jugoslavije. Perovićeva je redovno tada radila, išla na teren, organizovala razne događaje. Nakon toga je prešla u Centralni Komitet Jugoslaviji 1956. godine. Tu je provela četiri godine kao predsednica Konferencije za društvenu aktivnost žena Jugoslavije. Tada je završila drugu magistraturu i ujedno je bila trudna.
Kada je ušla u politiku, to je prihvatila ali nije mislila da je to njena sudbina.
Latinka Perović je 1969. godine postala sekretarka Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, sve do događaja pod nazivom „čistka liberala” 1972. godine. Smatrala se jednom od najmoćnijih žena tog vremena.
Marko Nikezić joj je govorio „Ti se uvek pomalo stidiš što si sekretar CK!”
Period čistke levičara 1972. opisuje kao dramatično vreme. Ipak ističe da je bila na strani gde su bili ljudi koje je poštovala poput Marka Nikezića, Koče Popovića, Predraga Ajtića, Dobrivoja Radosavljevića i Mirka Tepavca.
Period od 1972. Do 1975 je provela u sobi, završila doktorat, distancirala se. Tada je napisala Zatvaranje kruga. Tada je Nikezić pogledao to delo i rekao joj da to objavi.
„Znate šta, ja sam sigurno neka mešavina liberalne i levičarske osobe, ja nikad ne bih porekla princip socijalne pravde iako mislim da to nije isto što i socijalno jedinstvo koje je uvek zagovarano u nacionalnoj ideologiji… –Ja sam, naravno, Jugoslaviju videla kao veliku mogućnost, i za srpski narod i za druge narode, kao jednu sjajnu ideju, liberalnu ideju u osnovi.”
Jugoslaviju je smatrala „našom prvom Evropom” koja se sastojala od različitih naroda.
Ona se verbalno obrušavala na srpski identitet u sklopu obračuna komunista sa srpskom tradicionalnom i nacionalno orijentisanom inteligencijom.
Kada se zaposlila u Institut za istoriji radničkog pokreta Srbije, nije joj bilo dozvoljeno 8 godina ništa da objavi.
„Nikad nisam bila unitarista! Ja se deklarišem, naravno, kao Srpkinja, ja sam tu rođena, moji roditelji su bili Srbi, govorim srpski jezik, studirala sam srpski jezik i književnost, bavila sam se srpskom politikom, srpskom istorijom, nikad nisam smatrala da je moja zasluga što je moj deda bio solunac, što je imao Karađorđevu zvezdu iako sam u detinjstvu o tome slušala, ali ja moram da kažem da se moj identitet ne iscrpljuje u tome.”
Bila je članica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije i Građanskog demokratskog foruma.
Aktivizam
Feminizam
Ona je bila predsednik Antifašističkog fronta žena Srbije. Rad u ženskoj organizaciji je predstavljao za nju zanimljivo iskustvo. U njoj su učestvovali i muškarci. Mnogo je žena tada ušlo u politiku, a Latinka Perović navodi i da je Narodna skupština tada imala najveći broj poslanica. Pokrenuta su pitanja prosvećivanja žena, zdravstva, kontracepcije, pomoći zaposlenim ženama, osobama sa invaliditetima…
Od žena koje su bile u toj organizaciji navodi Milku Minić, Bosu Cvetić, u Sloveniji Vida Tomšič, Lidija Šentjurc, u Hrvatskoj Marija Šoljan. Angažovane su i lekarke, inženjerke i pokretale su nove aspekte vezene za prava žena.
Ona navodi da je taj sistem učinio mnogo za emancipaciju žena.
„Komunistički pokret je nezamisliv bez žena.”
Mitru Mitrović je nazivala ženom od „velikog formata” kao i jednom od značajnih u srpskoj istoriji. Kada je Mitra preminula, Vukica Đilas je zamolila Latinku da napiše nekrolog o njenoj majci.
Govorila je u dokumentarcu „Ona se budi” prikazanom na televiziji N1 2022. godine čiji je autor Mia Bjelogrlić.
Ona je bila član međunarodnog sudskog veća Ženskog suda za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije održanog u Sarajevu 2015. godine.
Devedesetih
Perovićeva je smatrala da je rat u Jugoslaviji dugo pripreman na različite načine, ističući ulogu nacionalnih ideologija u tome. Bila je protivnica ratova. Ona je od kraja šezdesetih godina tvrdila da Srbiju najviše politički ugrožava nacionalizam koji bi kao konzervativni činilac u Srbiji ugušio prvo levicu pri čemu na takvim idejama stvorena država ne bi bila napredna.
Isticala je da je rat na kraju 20. „veka pojeo srpsku intelektualnu elitu”.
„Dugo sam odbijala da se negde angažujem i da rata nije bilo, da nije bilo tih dramatičnih situacija, možda ja i ne bih uzela bilo kakvo učešće u ovoj vrsti javnog života, ali tu su već na probi bile druge stvari, vaš moral, vaše stanovište, neću da delim odgovornost za nešto što mi je duboko tuñe, tako da sam počela da se angažujem, da iznosim svoje mišljenje u Republici, Helsinškoj povelji, onda sam, kad su ljudi počeli da zovu, prihvatila predavanja, zajedničke projekte…”
Pred početak oružanih sukoba 1991. godine pisala je da na kraju žrtve destrukcije i represije postaju i oni koji su ih imali kao oruđe u borbi. Godinu dana kasnije je isticala da Srbiji sledi intenzivna militarizacija, dugo ratovanje i ekonomsko propadanje. 1993. godine je naznačila da međunarodna zajednica neće dozvoliti da se srpske zemlje ujedine što bi značilo prelaženje „preko tuđih teritorija i leševa”, a 1994. o snu ujedinjenja srpskih zemalja je pisala da će „završiti u dubokoj podeljenosti samog srpskog naroda“. Tvrdi se da se to pokazalo sve kao tačno.
Bila je jedna od prvih intelektualaca koja je osudila Genocid u Srebrenici, kako ga je nazvala.
Ona je učestvovala u obrazovnim programima Žena u crnom, pisala je Staša Zajović.
Zbog svog aktivizma i angažovanja bila je predmet napada.
„Za autonomnost se svuda plaća neka cena.”
Ona je bila odgovorna urednica časopisa Tokovi istorije.
Osvrt na delo
Dobrica Ćosić je pisao za Latinku Perović da je „lažni liberal” kao i da je Titov obračun sa njom i drugim „liberalima” iz Srbije poslužio za postizanje simetrije sa Hrvatskom, koja je bila uvređena zbog ranijih političkih akcija.
Deo svoje i dokumentacije Marka Nikezića zaveštala je arhivu u Sloveniji, što je istoričar Predrag J. Marković interpretirao kao negativan stav Latinke Perović ka sopstvenoj zemlji.
O njenom delu je kritički negativno pisao je dr Milo Lompar. Za Lompara je Perovićeva jedan od ključnih ideologa današnje „okupaciono-kolonijalne moći” i u svome pisanju Lompar nalazi nekoliko faktografskih grešaka u njenom radu.
Mira Bogdanović je o njenom radu i delu 2016. godine napisala knjigu Elitistički pasijans: o nemislicama, nedomislicama, dvomislicama i besmislicama.
Dela
Kultura u socijalizmu (1965)
Savez komunista u novim uslovima (1967)
Savremena uloga avangarde: idejno-politička praksa Saveza komunista Srbije (1969)
Pera Todorović (1983)
Od centralizma do federalizma (1984)
Srpski socijalisti 19. veka: prilog istoriji socijalističke misli (1985)
Planirana revolucija (1988)
Zatvaranje kruga (1991)
Srbija u modernizacijskim procesima XIX i XX veka (1994)
Između anarhije i autokratije: Srpsko društvo na prelazima vekova (XIX–XXI vek) (2006)
Snaga lične odgovornosti (2008)
Zoran Đinđić i srpsko društvo (2013)
Sarajevo atentat: 100 godina kasnije (2014)
Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX–XXI vek) (2015)
Zatvaranje kruga: ishod rascepa 1971–1972. (2018)
Ruske ideje i srpske replike (2019)
MG11 (N)