Godina izdanja: 1998
ISBN: 86-7035-071-8
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Hilandar u knjigama,hrestomatija i katalog izložbe *6278*-2022
Knjiga objavljena povodom Osamstogodišnjice manastira Hilandar
Deo teksta na srpskom i engleskom jeziku
Nada Mirkov, Irena Špadijer, Olivera Stefanović : (autor-i),urednik Dagan Barać
Izdavač: Narodna biblioteka Srbije 1998.g ISBN 86-7035-071-8
Povez karton, ćirilica,ilustrovana, 245.strana +prilog 16.tabli ilustracije, format 26 x 18 cm, težina 650.grama, Ilustrovana u boji-Deo teksta na srpskom i engleskom jeziku
stanje: nekorišteno
SRPSKI vernici rasejani od Dalmacije do Kijeva bili su vodeći darodavci svetogorskih manastira sve do velikog Bečkog rata 1683, koji je hrišćanska Sveta liga povela za oslobođenje Evrope od Osmanlija. Srbi su se uključili masovno u ratna dejstva, što im Turci nisu oprostili. Osmanske vlasti počele su da stežu obruč oko Hilandara, jer su srpski kaluđeri sa Atosa, čuvari jezika, pisma i tradicije, bili i nosioci i podstrekači slobodarskih ideja. Turci su zato otvoreno podsticali ambicije Grka, a zatim i Bugara da preuzmu srpsku carsku lavru.
Manastir su preopteretili nametima i nisu dozvoljavali srpskim hodočasnicima da ga posećuju, da bi sprečili da doture novčanu pomoć. Nisu dozvoljavali ni dolazak novih kaluđera. Cilj je bio da Hilandar zapadne u dugove i da se broj srpskih monaha smanji ispod osam, čime bi, po svetogorskim zakonima, automatski prešao u grčke ruke.
KRAĐA srpskih knjiga sa Svete Gore ponekad je imala i dobre strane, jer ih je bar sačuvala od nestanka. Naime, mnogo rukopisa uništili su grčki fanarioti, a bugarski kaluđeri su ih krali da bi ih predstavili kao svoju baštinu. Jernej Kopitar, član bečke dvorske biblioteke i cenzor slovenskih knjiga, angažovao je Otenfelda, austrijskog diplomatu u Carigradu, da potplati turske vlasti i grčku crkvu kako bi mu dozvolile da uzme srpske rukopise.
- RUSKI agenti tragali su za srpskim knjigama, jer su one najstariji spomenici slovenske književnosti. Ni carska Rusija, Treći Rim, nije imala tako stare rukopise, neprocenjive kulturne i političke vrednosti. Želja Rusije da bude centar pravoslavnog i slovenskog sveta zahtevala je i posedovanje najvrednijih starina - objašnjava istoričar prof. dr Veljko Đurić Mišina.
Vodeći ruski `sakupljač` kulturnog blaga, arhimandrit Porfirije Uspenski, posle misije na Atosu 1846, u Rusiju je odneo i Marijinsko jevanđelje, najstariju poznatu srpsku knjigu, pisanu krajem 10. veka. Uspenski je `pozajmio` i Vukanovo jevanđelje iz 12. veka iz Karejske ćelije Svetog Save. Iz Manastira Svetog Pavla, čiji su ktitori Brankovići, ukrao je 12 listova bogato ilustrovanog Radoslavljevog jevanđelja. Uspenski je 1846. izneverio poverenje hilandarskih monaha i iscepio list Miroslavljevog jevanđelja. Kaluđeri su u letopisima ostavili zanimljivu zabelešku iz 1896, kada je kralj Aleksandar Obrenović posetio Hilandar. Tada je dobio na poklon Miroslavljevo jevanđelje, u znak zahvalnosti što je isplatio dugove Srpske carske lavre, spasavajući je tako od opasnosti da padne u tuđinske ruke. Dva dana kasnije, u manastir je stigao neimenovani posetilac iz Sankt Peterburga tražeći da otkupi dragoceno jevanđelje, ne pitajući za cenu.