pregleda
Novi Sad hronika 1944-1969, Vladimir Vrgović
| Cena: |
| Želi ovaj predmet: | 1 |
| Stanje: | Polovan bez oštećenja |
| Garancija: | Ne |
| Isporuka: | Pošta Post Express Lično preuzimanje |
| Plaćanje: | Tekući račun (pre slanja) Ostalo (pre slanja) Pouzećem Lično |
| Grad: |
Novi Sad, Novi Sad |
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.
Pozitivne: 14507
ISBN: Ostalo
Autor: Domaći
Godina izdanja: K225 / Tv / Ss
Jezik: Srpski
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju!
Izdavač: Prometej - Novi Sad,
2011. god.
Broširan povez, 24 cm.
666 str. Ilustrovano
Obaveza profesionalca - istoričara je da posle istraživanja zasnovanih na naučnim metodama piše samo ono što je potkrepljeno činjenicama. Hroničar kao ja nema tu obavezu, to da se bavi naučnim metodama, ipak ih koristi , ali i druge metode, pa i kafanske priče, i piše popularno štivo, bar je takva namera ovog autora. Kao rezultat tog stava sklopljena je ova priča - hronika o Novom Sadu.
Vladimir Vrgović, oktobar 2009.
Uvod autora ”Priloga”
Moja sećanja, ako čitanje ove hronike doživljavam kao čitalac, dopiru do aprila 1953. godine i pravog Zoološkog vrta, koji je otvoren marta te godine. Petnaestak meseci ranije civilna vlast je preuzela od JNA Petrovaradinsku tvrđavu, a godinu dana ranije Novosađani posle prve faze renoviranja slobodno šetaju Tvrđavom. Zoološki vrt je prva atrakcija pružena posetiocima, koja se duboko urezala u sećanje tada šestogodišnjaku.
Rođen sam 30. novembra 1947. u Kragujevcu, majci Julijani je u to vreme bilo mnogo lakše da joj se pri porođaju nađe moja baka. Tekst ove knjige nisam pisao zbog neke zahvalnosti Novom Sadu, što me je eto primio kao svoga, ne, ja sam tipičan Novosađanin. Ovde sam od trećeg meseca života i prošao sam sve faze obrazovanja, od jasala, obdaništa zabavišta, osnovne i više škole.
Otac Stevan, sestra Vera i brat Dragan su rođeni u Novom Sadu. Otac je rođen 1914. penzionisao se 1969. i nekoliko godina pred penziju je radio u Dnevniku, bio je šef Planskog odeljenja. Družeći se sa novinarskim veličinama tog vremena palo mu je na pamet da skuplja materijal o Bačvanima u Drugom svetskom ratu, koje je okupatorska vojska angažovala za radove u pozadini nemačko-sovjetskog fronta, kao što je i njega. Hortijeva vlast smatrala je da nemađarski živalj ne zaslužuje da obuče uniformu vojnika, što se pokazalo korisnim za munkaše, tako su se zvali ovi silom angažovani radnici. Ubrzo su na silu angažovani radnici postali – sovjetski partizani.
Feljton ”Bačvani ruski partizani” objavljen je 1969. godine, kasnije je objavljena i knjiga, a mladom penzioneru Stevanu tada je palo na pamet da se bavi skupljanjem građe iz istorije rodnog grada. Sledeće tri decenije prilježno je skupljao materijal, i kada je zaokružio neku temu, rukopis-krasnopis je predavao Rukopisnom odeljenju Matice srpske. Što znači da svaki građanin može koristiti taj materijal za svoja istraživanja istorije Novog Sada. Poslednjih godina bio je i saradnik Novosadskih svesaka i prvih desetak ”Enciklopedija Novog Sada”. Međutim, sva istraživanja uglavnom su se završavala sa godinom 1941. i vrlo malo materijala je iz i posle rata.
Moram priznati da mi je mladom bilo dosadno slušati oca kada priča o nekim davnim događajima i odavno zaboravljenim ljudima. Negde u svojim ranim pedesetim, često pomažući ocu u skupljanju materijala, primetio sam da o Novom Sadu ima mnogo pisanog materijala zaključno sa Oslobođenjem, a da u narednom periodu, tako mi se učinilo, ne postoji neko obilje. Iz čitanja raznih almanaha, hronika, feljtona i slično mogao sam spoznati život i Novi Sad i Novosađana mnogo bolje kako se živelo na primer 1922. ili 1936. ”Enciklopedija Novog Sada” pruža obilje materijala o gradu posle rata, ali on je danas ”rasut” u 30 knjiga. Tada mi je palo na pamet da počnem da skupljam materijal o gradu posle Drugog svetskog rata i da ga hronološki uredim.
Prvi komentar oca je da to još nije istorija, to je bilo juče. Ubrzo se predomislio i dao mi podršku. Otac Stevan je preminuo maja 2003, i ja sam to leto krenuo….. Sledeće četiri godine proveo sam oko dvesto popodneva u Čitaonici za naučni rad Matice srpske listajući (i prepisujući), prvo Slobodnu Vojvodinu, pa od 1. januara 1953. Dnevnik. To znači da sam u proseku svaki sedmi dan bio u Čitaonici, posle posla. Prepisivao sam sve što sam smatrao značajnim i ukucavao u računar. Pa sam se pitao, kako je ljudska vrsta uklapala tekstove knjiga poslednjih par hiljada godina, kompjuter je moćna alatka. U istom periodu obavio sam veliki broj razgovora sa ljudima koji bi mogli da potvrde ili dopune neki događaj, da opišu ličnost ili da se podsete na npr. ”Mrcu” kao instituciju. Internet mi je malo pomogao, ali period 1944-1969 u Novom Sadu teško će bilo ko upoznati putem interneta. Ipak, pronašao sam sajt ”Arhiv Novog Sada” i bio sam zadovoljan, dopunio sam neke nedoumice. Ali, nisam odlazio u Arhiv grada da istražujem.
Materijal iz Slobodne Vojvodine i Dnevnika poslužio je kao ”kostur” knjige. Tada sam se latio ”Enciklopedije Novog Sada” i materijal popunio ”mesom”. Mnogo mi je pomogla i monografija ”Novi Sad 1944-1964”. Zahvalan sam dr Dušanu Popovu. Zahvalan sam i zbog naslova ove knjige. S obzirom da ne pripadam branši istoričara, a ovo je pored ostalog i istorijska građa, čika Duško je predložio da prva reč u naslovu bude – prilozi. Iskreno se nadam da će istraživači istorije našeg grada u ovoj knjizi naći mnogo korisnog materijala za svoj rad. Ja im punog srca nudim na korišćenje.
Nastavio sam sa raznim monografijama, feljtonima, hronikama, almanasima, vodičima, adresarima, raznim privatnim rukopisima, Novosadskim sveskama, mnoštvom zapisa oca Stevana, Novosadskim vremeplovom Nikole Cvetkovića, Rokopedijom Bogice Mijatovića, Letopisom o Vlaovićima Dušana Popovića i Uspomenama njegovog strica Alimpija Popovića, Građom za proučavanje spomenika kulture Vojvodine, a bogme, uključio sam i odjednom pojavljena sećanja, pa i neke sačuvane lične zapise. Ponajviše iz šezdesetih. Obavio sam ogroman broj razgovora proveravajući neke nedovršene priče i slagajući materijal za antrfilee. Sve sam to ubacio u već hronološki složen tekst i poslednje dve godine posvetio uređivanju teksta, uz nastavljanje istraživačkog rada.
Hronika grada u knjizi počinje Danom oslobođenja, a to je 22. oktobar 1944. godine! Smatram da je na tim stranama dovoljno autentičnih podataka za potvrdu te teze, izvori su nesporni, od tadašnje su vlasti.
Neizbežno je bilo pribavljanje velikog broja fotografija. Mislim da sam ispunio nameru da fotos bude nastavak, dopuna, objašnjenje teksta. Najveći deo fotosa u knjizi su poznate istorijske slike Novog Sada koje se vrte u gradu putem kompakt diskova već nekoliko godina. Problem nabavke vezan je za 40-te, ali i za 50-te. Nažalost, slike iz tog perioda su znatno manjeg kvaliteta. Fotokopirane su iz Slobodne Vojvodine ili iz Dnevnika, a foto-šop nije u stanju da ”od babe napravi devojku”. Našao sam i druge izvore, tako da slika ima ukupno 230, od toga su 30 u koloru.
Kada sam pre dve godine počeo da uređujem potpuno nabacani ”sirov” tekst, prosto su isplivale jedna za drugom kompletne priče o interesantnim ličnostima, događajima, naseljima, urbanističkom razvoju, raznim pojavama, snabdevanju grada, zanatima, zgradama, preduzećima, orijentirima….. Deo materijala za antrfilee preuzet je iz ”Enciklopedije Novog Sada”, a moj doprinos je kompletiranje priče. Antrfilei su, kao i fotografije, vezane za osnovni tekst knjige. U knjizi je skoro 200 izdvojenih priča, antrfilea.
Leta ove 2009. godine došao sam do zaključka da nema više potrebe nastavljati sa istraživačkim radom. Kompletnu priču o ”biografiji” Novog Sada u tih četvrt veka nemoguće je okončati. Svestan sam da se nisam previše udaljavao od centra grada, na primer. Telep ne treba poistovetiti sa ”Crnom legijom”, ali pojava te grupe mladih huligana bio je ipak nešto više od incidenta. O Salajki, Rotkvariji i Podbari postoji dosta napisanih tekstova. U sportu sam uglavnom pratio Fudbalski klub ”Vojvodinu”, košarku i odbojku vrlo malo, a atletika je vezana manje-više samo za jedno ime – Olga Gere. Možda sam previše posvetio pažnje apotekarstvu i grobarstvu, ali to su časni zanati. Nekada su apotekari bili visoko poštovani građani, bili su zanatlije i pravili su lekove. Danas to rade sporadično. A groblja su deo istorije svakog grada, dovoljno je pročitati urezane tekstove na mnogim spomenicima.
Obiman tekst o proti i gradonačelniku Novog Sada u periodu 1944-1949 godine Alimpiju Popoviću učinjen je u nameri da se zahvalim jednoj izuzetnoj ličnosti. Prota se 1949. godine vratio svome poslu, i bukvalno je nestao sa medijske scene, kao da je namera tadašnje vlasti bio da ”zatrpa” podatak da je sveštenik u jednom periodu jednopartijske vladavine bio prvi čovek grada. U intervjuu u Dnevniku 1960. godine predstavljen je kao penzionisani prota, a novinar se ne usuđuje da mladi naraštaj upozna ko je vodio grad prvih godina po Oslobođenju.
Godina 1944. se dosta razlikuje od opisa drugih godina. Teška, ratna godina, a u Novom Sadu je vojna uprava. Za tu i narednu godinu bilo je obilje materijala. Problematične su bile prve dve post-IB godine, 1949. i 1950. Kao da se ništa u gradu nije događalo, samo su apoteke nacionalizovane. Na granicama ginu jugoslovenski vojnici, Staljin povremeno preti, ne zna se da li će upasti trupe ”zemalja narodne demokratije” ili neće. I onda se 1951. počeo prikazivati film ”Bal na vodi”, svi su ga gledali i na sve generacije je uticao.
Pedesete su bile vrlo interesantne. Kulturni život je bujao u gradu, počelo je sa radom Sterijino pozorje, otvorena je Tribina mladih, svake nedelje se slušalo ”Veselo veče” na radio-aparatu ”Kosmaj”, bilo je mnogo izložbi i sve boljih filmova u bioskopima. Mladi su za igranke imali veliki izbor sala i orkestara, pokrenula se privreda čemu su pomogle i zapadna pomoć i ratne reparacije. Ali u gradu se ove decenije ”probudilo” huliganstvo, koje je narodna milicija uglavnom držala pod kontrolom. Opisana su delovanja dve grupe ”nestašnih” iz ove decenije, Crne Legije i Žutog leptira, koliko da se demistifikuju u sećanju sačuvane legende o njima.
Šezdesete su u celom svetu ”šlager” dvadesetog veka. Stasali su klinci rođeni tokom, a naročito posle rata (razlika u natalitetu je ogromna), i pomoću ono malo medija u Jugoslaviju i Novi Sad je provalila tako se zvala, ”bitlmanija”. Nikada u ovom veku se deca i njihovi roditelji nisu toliko u SVEMU razlikovali, u oblačenju, u načinu zabave, izgledu, ukusu….. Slagali su se samo u jednom, voleli su tamburaše, a bilo ih je i to vrlo dobrih. Godine 1965. grad je doživeo pretnju velike poplave iz koje se izvukao uz veliki napor ekipe koja se bavila izgradnjom Kanala DTD i samih Novosađana. Kraj decenije obeležio je sumrak ”slatkih šezdesetih” u svetu (Vijetnam, ritualna ubistva Čarlsa Mensona, smrti junaka mladih Hendriksa i Džoplinove), što je imalo odjeka i u Novom Sadu. ”Šesdesetosmaši” su se okrenuli sebi, mladi su se u narednoj deceniji lako zapošljavali, prosto, takvo je bilo vreme.
U drugoj polovini šezdesetih liberalizovali su se propisi oko odlaska iz zemlje, a mnogo Novosađana su sasvim legalno otišli ”na privremeni rad” u inostranstvo, najčešće u Nemačku. Naš crveni pasoš postaje ulaznica za sve zemlje sveta, a Trst postaje omiljena destinacija Novosađana. Nije samo odeća i obuća u igri, mladi su vapili i za gramofonskim pločama, koje jedini stalni gradski snabdevač Čaka Divild nije uspeo u potpunosti da namiri.
Obaveza profesionalca – istoričara je da posle istraživanja zasnovanih na naučnim metodama piše samo ono što je potkrepljeno činjenicama. Hroničar kao ja nema tu obavezu, to da se bavi naučnim metodama, ipak ih koristi , ali i druge metode, pa i kafanske priče, i piše popularno štivo, bar je takva namera ovog autora. Kao rezultat tog stava sklopljena je ova priča – hronika o Novom Sadu.
☑ Zamolio bih clanove koji zele licno preuzimanje, da ne postavljaju uslove kako, sta, gde... licno preuzimanje je na mojoj adresi na Telepu, ako Vam to ne odgovara kupujte od nekog drugog.
☑ Svi predmeti su fotografisani na prirodnom svetlu, nema nikakvih filtera, efekata ili neceg slicnog !
❗❗❗ NE SALJEM U INOSTRANSTVO ❗❗❗
☑ Dobro pogledajte fotografije, da ne dodje do nekog nesporazuma!
☑ Tu sam za sva pitanja!
☑ Knjige saljem nakon uplate!
☑ POUZECEM SALJEM SAMO CLANOVIMA BEZ NEGATIVNIH OCENA!!!! Takodje ne saljem clanovima koji su novi tj. bez ocena!!!
☑ Filmski plakati:
☑ Molim Vas da ne ocekujete od plakata da izgledaju kao da su sada izasli iz stamparije, ipak neki od plakata imaju godina... i mi se nakon 50 godina zguzvamo :) Trudim se da ih sto bolje fotografisem kako bi ste imali uvid u stanje.
☑ Sto se tice cena plakata, uzmite samo u obzir da su ovo originalni plakati iz perioda filma, i da kada bi ste hteli da napravite (odstampate) bilo kakav filmski plakat sa intereneta kostalo bi Vas verovatno vise od hiljadu dinara...
☑ Antikvarne knjige:
☑ Sto se tice antikvarnih knjiga, molim Vas da ne ocekujete da knjige koje su stare neke i po 150 godina budu u savrsenom stanju, budite srecni sto su uopste pozivele toliko vremena i sto je informacija jos uvek u njima, a stanje kakvo je takvo je, uvek mogu da se odnesu da se prekorice i malo sreda, pa da opet dobiju malo svezine, naravno ko to zeli.
Toni Morison (engl. Toni Morrison, rođ. 18. februara 1931, rođena Kloi Ardelija Voford,[2] — 5. avgust 2019[3]), bila je književnica i profesorka. Dobila je Nobelovu nagradu 1993. za sabrana dela. Laureat je Pulicerove nagrade. Dela joj odišu epskim temama, živim dijalozima, izuzetno detaljnim crtama afroameričkih likova. Objavila je seriju dečjih knjiga sa sinom Slejd Morisonom.
Mladost
Rođena je kao Kloi Entoni Voford (engl. Chloe Anthony Wofford) u Lorejnu, Ohajo.[4] Drugo je od četvoro dece, iz radničke porodice. Kao dete stalno je čitala (među omiljenim piscima su joj bili Džejn Ostin i Lav Tolstoj). Njen otac, Džordž Voford, varilac po zanimanju, često bi joj govorio afroameričke narodne priče (metod pripovedanja koji će kasnije prožeti njena dela). Kada je imala oko 15 godina, bilci su linčovali dva crna biznismena koji su živeli u njenoj ulici. Morison je rekla: „On nam nikada nije rekao da je video tela. Ali on ih je vidio. I to je bilo previše traumatično, mislim, za njega.”[5] Uskoro nakon linča, Džordž Voford se preselio u rasno integrirani grad Lorejn (Ohajo), u nadi da će pobeći od rasizma i osigurati profitabilno zaposlenje u rastućoj industrijskoj ekonomiji u Ohaju. On je radio razne poslove i kao zavarivač za US Stil. Ramah Voford je bila domaćica i posvećeni pripadnik Afričke metodističke episkopalne crkve.[6]
Morisonova je 1949. upisala Univerzitet Hauard i studirala društvene nauke. Pod izgovorom da se Kloi teško izgovara, menja ime u Toni. Zvanje magistra engleske književnosti stekla je na univerzitetu Kornel 1955, a Univerzitet u Oksfordu dodelio joj je titulu počasnog doktora 2005.
Karijera
Odraslo doba i uređivačka karijera: 1949–1975
Godine 1949, ona se upisala na Univerzitet Hauard u Vašingtonu, tražeći društvo crnih intelektualaca.[7] Dok je bila u Hauardu, prvi put se susrela sa rasno odvojenim restoranima i autobusima.[5] Diplomirala je 1953. godine sa dipl. na engleskom i nastavila školovanje da stekne magisturu umetnosti na Univerzitetu Kornel 1955. godine.[8] Njena magistarska teza nosila je naslov „Tretman otuđenih Virdžinije Vulf i Vilijama Foknera.“[9] Predavala je engleski, prvo na Teksaškom južnom univerzitetu u Hjustonu od 1955. do 1957. godine, a zatim na Univerzitetu Hauard u narednih sedam godina. Dok je predavala na Hauardu, upoznala je Harolda Morisona, jamajskog arhitektu, za koga se udala 1958. Njihov prvi sin rođen je 1961. godine, a ona je bila trudna sa svojim drugim sinom kada se razvela od Harolda 1964.[10][11][12]
Nakon razvoda i rođenja njenog sina Slejda 1965, Morisonova je počela da radi kao urednica za L. V. Singer, odeljenje za udžbenike izdavača Random Hause,[6] u Sirakuzi, Njujork. Dve godine kasnije, prešla je u Random Hause u Njujorku, gde je postala njihova prva crna žena viši urednik u odeljenju za beletristiku.[13][14]
U tom svojstvu, Morison je igrala vitalnu ulogu u dovođenju crnačke književnosti u mejnstrim. Jedna od prvih knjiga na kojima je radila bila je prelomna Savremena afrička književnost (1972), zbirka koja je uključivala radove nigerijskih pisaca Vola Sojinke, Činua Ačeba i južnoafričkog dramaturga Atola Fugarda.[6] Ona je podstakla novu generaciju afroameričkih pisaca,[6] uključujući pesnika i romanopisca Tonija Kejda Bambaru, radikalnu aktivistkinju Anđelu Dejvis, Crnog pantera Hjuija Njutna[15] i noveliskinju Gejl Džons, čije je pisanje Morisonova otkrila. Takođe je objavila autobiografiju otvorenog poznatog šampiona Muhameda Alija iz 1975. godine, pod nazivom The Greatest: My Own Story. Pored toga, objavila je i promovisala rad Henrija Dume,[16] malo poznatog romanopisca i pesnika kojeg je 1968. godine ubio tranzitni službenik u njujorškoj podzemnoj železnici.[5][17]
Među drugim knjigama koje je Morisonova razvila i uredila je Crna knjiga (1974), antologija fotografija, ilustracija, eseja i dokumenata o životu crnaca u Sjedinjenim Državama od vremena ropstva do 1920-ih.[5] Izdavačka kuća Random Hause nije bila sigurna u pogledu ovog projekta, ali je njegovo objavljivanje naišlo na dobar prijem. Alvin Bim je recenzirao antologiju za klivlendskog Plejn Dilera, pišući: „Urednici, poput romanopisaca, imaju decu mozga – knjige koje smišljaju i oživljavaju bez stavljanja sopstvenih imena na naslovnu stranu. Gospođa Morison ima jedno od ovih u prodavnicama sada, a časopisi i bilteni u izdavačkoj delatnosti su oduševljeni, govoreći da će proći kao vrući kolači.`[6]
Promovisanje afroameričke književnosti
Godine 1958. udaje se za Harolda Morisona, rađa dvoje dece ali se i razvodi 1964. Posle razvoda seli se u Njujork, gde radi kao urednik. 18 meseci kasnije postaje jedan od urednika njujorškog sedišta poznate izdavačke kuće Random House.
Kao urednik, igrala je važnu ulogu u približavanju afroameričke književnosti ka mejnstrimu. Uređivala je između ostalih i knjige Toni Kejd Bambara i Gejl Džonsa. Morison je bila profesor društvenih nauka na Univerzitetu u Prinstonu, od 1989. Taj radni odnos je prekinula 2006.
Trenutno radi za američki periodični magazin „Nacija“ (The Nation)
Politika
Izazvala je bezmalo skandal nazvavši Bil Klintona „prvim predsednikom crncem“ dodavši kako „Klinton ispoljava gotovo svaku crtu „afroamerikanstva“: odrastao uz samohranog roditelja, rođen siromašan, radničke klase, svira saksofon, dečko iz Arkanzasa koji obožava Mekdonalds i brzu hranu.`
Predmet: 68795761
