ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 19
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Ni rat ni pakt Milan Stojadinović Jugoslavija izmedju dva rata Milan Stojadinović Buenos Aires El Economista 1963 PRVO izdanje jako RETKO zastitni omot je ostecen nepotrebno popravljan selotejpom naknadno popravljan profesionalnom trakom sama knjiga vrlo dobro ocuvana nema potpisa nema pecata nema podvlacenja ima mali miris ustajalosti 762 stranice (skoro sto strana vise od Kersovanijevog izdanja) bogato retkim fotografijama (OPREZ: na oglasima je i falsifikovano-piratsko izdanje sumnjivog sadrzaja).

Milan Stojadinović (Čačak, 4. avgust 1888 — Buenos Ajres, 24. oktobar 1961) bio je srpski političar, pravnik, ekonomista i profesor univerziteta. Bio je ministar finansija u tri navrata, ministar spoljnih poslova i predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije i predsednik Jugoslovenske radikalne zajednice.

Prof. dr Milan Stojadinović

Milan Stojadinović, ekonomista i političar

Biografija

Datum rođenja4. avgust 1888.Mesto rođenjaČačak
  Kraljevina SrbijaDatum smrti24. oktobar 1961. (73 god.)Mesto smrtiBuenos Ajres
  ArgentinaReligijapravoslavnaProfesijapravnik i ekonomistaUniverzitetUniverzitet u BeograduPolitička
strankaNarodna radikalna stranka
Jugoslovenska radikalna zajednica
Srpska radikalna stranka

Mandati

Predsednik Vlade Kraljevine Jugoslavije

24. jun 1935 — 5. februar 1939.PrethodnikBogoljub JevtićNaslednikDragiša Cvetković

Ministar finansija Kraljevine Jugoslavije

1924 — 1926.


Standarta predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije

Rođen je 1888. godine u Čačku, od oca Mihaila, sudije i advokata i majke Milice rođene Pavlović. Gimnaziju (1906) i studije prava je završio u Beogradu 1910. godine, a usavršavao se tri godine u Nemačkoj, Francuskoj i Ujedinjenom Kraljevstvu. Kao pisar u Ministarstvu finansija Kraljevine Srbije nije podlegao vojnoj obavezi. Četiri godine Prvog svetskog rata 1914-1918. proveo je pored Nikole Pašića, na Krfu i Parizu. Iz inostranstva se vratio u novu kraljevinu, kao generalni direktor Državnog računovodstva u Ministarstvu finansija. Ubrzo nakon položenog doktorata prava, postaje sa 32 godine profesor finansijskih nauka na Beogradskom univerzitetu. Već 1919. godine napušta državnu službu i kao `čovek od poverenja britanskog finansijskog kapitala` postaje direktor Engleske trgovačke banke. Na toj dužnosti ostaje do 1922. godine kada ulazi u politički život, kao ministar u vladi Nikole Pašića.[1]

Bio je ministar finansija u tri navrata (1922—1924, 1924-1925 i 1934-1935). Aktivan je bio u Narodnoj radikalnoj stranci kao član Glavnog odbora. Knez Pavle Karađorđević mu je dao mandat za formiranje vlade. Jugoslovensku radikalnu zajednicu osnovao je 1935. godine i u nju su ušli pripadnici njegove bivše stranke, Jugoslovenska narodna stranka, Slovenska ljudska stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe. Ova stranka bila je izrazito desničarskih opredeljenja. Stojadinović je vodio politiku približavanja silama Osovine. Za vreme premijerskog mandata potpisao je sporazum o prijateljstvu sa Francuskom i pakt o nenapadanju sa Italijom, pokušavajući da u vreme pred Drugi svetski rat sačuva bezbednost Jugoslavije.

Stojadinovićeva vlada pokušala je da potpiše konkordat sa Vatikanom 1937. godine. To je izazvalo žestoke proteste Srpske pravoslavne crkve, pa je potpisivanje sporazuma propalo. Stojadinović je ipak uspeo da pobedi na sledećim izborima. Knez Pavle ga je smenio 1939. jer nije uspeo da reši hrvatsko pitanje. Na zahtev Britanaca Stojadinović je prognan iz zemlje i interniran na ostrvo Mauricijus, gde je proveo Drugi svetski rat. Posle rata mu je bio zabranjen povratak u zemlju, pa je Stojadinović ostatak života proveo u Argentini i drugim južnoameričkim državama. Za vreme mandata argentinskog predsednika Huana Perona uređivao je uticajne ekonomske časopise. Zajedno sa Antom Pavelićem 1954. godine potpisao je proglas protiv komunističke Jugoslavije.

BiografijaUredi

Preko oca koji je je bio sudija u Čačku, porodica Stojadinović ušla je prvi put u redove inteligencije što je znatno odredilo tok vaspitanja i obrazovanja mladog Milana: osnovna škola, mesna gimnazija, domaći univerzitet. Prema položaju oca određena je i vrsta studija: prava. Porodica se zbog očevog posla preselila u Beograd 1904. godine. Tu je mlađi Stojadinović završio gimnaziju. U mladosti je simpatisao Srpsku socijaldemokratsku partiju. Ipak, kasnije je zaključio da je nacionalno oslobođenje od Osmanskog carstva i Austrougarske važnije od klasne borbe, pa je stupio u Pašićevu Narodnu radikalnu stranku.[2]

U leto 1906. Stojadinović je poslat u Austrougarsku da uči nemački jezik kao nagradu za uspešan završetak gimnazije. Tu je potpao pod uticaj jugoslovenskih pokreta i postao je pristalica jugoslovenskog jedinstva. Život studenta prava Stojadinovića bio bi ga možda odveo uobičajenim putem sa univerziteta u jednu dobru advokatsku kancelariju ili državnu službu, da tadašnji ministar finansija Stojan Protić nije bio upozoren na naročitu obdarenost mladog pravnika za finansijsku politiku.[traži se izvor] Posledica toga bila je da je dobio državnu stipendiju za inostranstvo, sa kojom je školske godine 1910—1911. proveo jedan semestar u Minhenu, a 1911. letnji semestar u Berlinu praktično u glavnom pruskom računovodstvu u Potsdamu i sakupio podatke za svoju doktorsku tezu o nemačkom budžetu[2], sa kojom je iduće godine bio promovisan kod docnijeg ministra inostranih poslova Ninčića za dr. prava. Doktorat prava otvorio mu je put u višu državnu službu. Ali Stojadinović je želeo da najpre proširi svoje poznavanje Evrope: 1912. otišao je u Pariz, gde je kao hospitant radio u Ministarstvu finasija, a 1913 u London. Posle toga postao je pisar Ministarstva finansija u Beogradu.

Stojadinovićeva stručnost kao ekonomiste je postala očigledna tokom Balkanskih ratova 1912-1913. i Prvog svetskog rata kada je počeo da radi u ministarstvu finansija. Nakon povlačenja srpska vojske kroz Albaniju tokom zime 1915. Stojadinović se povukao sa srpskom vladom na grčko ostrvo Krf. Tamo je ostao od 1916. do 1918. i istakao se kao finansijski stručnjak koji je pomogao da se stabilizuje srpski dinar.[3]

Dr Milan Stojadinović, vicedirektor Engleske Trgovinske Banke, potpredsednik Uprave Beogradske Berze.

Stojadinović je svoju buduću suprugu Augustu upoznao dok je boravio na Krfu. Par se nastanio u Beogradu posle rata. Stojadinović je 1919. postavljen za generalnog direktora Državnog računovodstva novoosnovane Kraljevine SHS, ali je podneo ostavku zbog sukoba sa vladom premijera Ljubomira Davidovića i njegove Demokratske stranke. Postavljen je za direktora lokalnog ogranka Engleske trgovačke banke, gde je ostao do 1922. Istovremeno je predavao privredne i finansijske nauke na Univerzitetu u Beogradu od 1920. do 1921. ali je brzo odustao od akademske karijere.[3].

Politička karijeraUredi

Stojadinović je postao ministar finansija 1922. sa samo 34 godine. Nikola Pašić mu je poverio zadatak da stabilizuje jugoslovensku monetu. Stabilizacija i jačanje dinara bila je prvo Stojadinovićevo delo i od njega se njegovo ime pročulo u najširim krugovima. U francuskim finansijskim krugovima je postao poznat kao jedini ministar finansija u balkanskim državama koji tokom tri godine svog mandata nije tražio zajam u inostranstvu. Da bi ostvario ravnotežu budžeta, bez dodatnog zaduživanja u inostranstvu, Stojadinović je pribegavao uvođenju novih poreskih obaveza, što je izazivalo otpor ne samo opozicionih već i vladinih narodnih poslanika. Ipak uspeo je da ostvari prvi jugoslovenski budžet bez deficita u toku budžetske 1924/25. godine.[4] Počeo je da piše za beogradsku Politiku i nedeljnik na engleskom jeziku Ekonomist. Stojadinović je smenjen 1926. godine. Nakon proglašenja kraljeve dikature, pridružio se radikalskom krilu koje se suprotstavilo davanju diktatorskih ovlašćenja kralju Aleksandru.[3] Bio je jedan od radikala koji se na početku nisu otvoreno protivili novom režimu, već preporučivali za određenu vrstu poslova.[5] Otvoreno istupa protiv šestojanuarskog režima i u korist vraćanja na stvarni parlamentarni režim, posle donošenja Septembarskog ustava 1931. godine. Kao predstavnik radikalske opozicije, bio je jedan od potpisnika pisma tzv. `Tri Milana` kojim su februara 1932. radikali, demokrate i zemljoradnici tražili dosledno sprovođenje parlamentarne vladavine, iskreno i trajno sporazumevanje Srba, Hrvata i Slovenaca i obnovu organizacije političkih stranaka. Kao izaslanik Ace Stanojevića i Miloša Trifunovića učestvovao je u razgovorima za formiranje opozicionog bloka tri srpske političke stranke.[6] Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u pregovorima srpske opozicije sa Seljačko-demokratskom koalicijom tokom 1933. godine.[7] Policija je izvršila lični pretres Stojadinovića, njegove kancelarije u Srpskom brodarskom društvu i njegove vile, zbog sumnje da je štampao letke opozicione sadržine, aprila 1933. godine.[8] Učestvovao je i u pokušaju da se ozvanični ponovno formiranje stranke pod nazivom Jugoslovenska narodna radikalna stranka, avgusta 1933, svestan da su njihovi simpatizeri očekivali od rukovodstva da se počne sa organizovanim radom protiv režima.[9] Sredinom 1934, Milan Stojadinović je bio jedan od posrednika u razgovorima vođenim između kralja Aleksandra i rukovodstava opozicionih stranaka u pregovorima o formiranju vlade političkih predstavnika Srba, Hrvata, Slovenaca i muslimana.[10] U jednoj misiji, koju mu je poverio kralj Aleksandar, Stojadinović je otišao u SAD. Kad se vratio stupio je u upravne odbore nekoliko preduzeća i postao predsednik Beogradske berze.

U decembru 1934, posle atentata na kralja Aleksandra u Marselju, a po želji kneza-namesnika Pavla Milan Stojadinović je pozvan u vladu Bogoljuba Jevtića, koja je predstavljena kao vlada `novih ljudi`. Stojadinović je pozvan kao finansijski stručnjak i jedan od najaktivnijih predstavnika dotadašnje srpske opozicije.[11] Potom je imenovan za senatora, 8. januara 1935. godine.[12] Kratko vreme posle parlamentarnih izbora od 16. maja 1935, koji su pokazali opasan rascep u Jugoslaviji jer je vlada Bogoljuba Jevtića dobila većinu glasova ali su u zemlji postojala dva fronta. U jednom frontu skupili su se Hrvati, većina Slovenaca, bosanski muslimani, kao i veliki deo Srba. Pretila je opasnost, da će se, ako bude nastavljena Jevtićeva politika, nastale suprotnosti još produbiti i prouzrokovati katastrofalne potrese u državnom životu. Takav položaj bio je tim opasniji, što se zemlja još nije oporavila od tragedije koju je pretrpela tragičnom smrću kralja Aleksandra u Marselju, 9. oktobra 1934. godine.

Stojadinovićeva vladaUredi

Milan Stojadinović govori u Narodnoj skupštini, 1936.

U situaciji novog zaoštravanja posle petomajskih izbora, knez Pavle Karađorđević, delujući iz pozadine, izazvao pad Jevtićeve vlade i mandat za sastav nove dodelio Milanu Stojadinoviću.[13] Stojadinovićev dolazak na čelo Vlade, 24. juna 1935. godine, značio je da je u Beogradu prevagnuo britanski uticaj. Poznati finansijski stručnjak bio je direktor filijala dva britanska koncerna u Kraljevini Jugoslaviji.

PrivredaUredi

Stojadinović je bio prvi premijer sa modernom ekonomskom vizijom, rešen da unutrašnju i spoljnju politiku stavi u službu ekonomije. Sprovodio je politiku javnih radova, gradio je pruge u brdskim predelima, nove puteve, popravljao i proširivao luke, izgrađivao obaloutvrde i kanale i za te radove zaposlio oko 150.000 ljudi, dok je sitnim i srednjim seljacima ukinuo dobar deo dugova i tako povećao njihovu kupovnu moć. Posebno se zanimao za napredak industrije. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom nastojanju, otvorena je rafinerija bakra u Boru, rafinerija olova u Trepči i alumijuma kraj Šibenika. Za njegove vlade podignuto je ukupno 111 novih fabrika i osnovano sto novih industrijskih preduzeća, u 92% slučajeva sa domaćim kapitalom. Izgrađene su nove električne centrale i novi dalekovodi. Osnovu teške industrije činili su državni rudnici železa u Ljubiji i Varešu, topionica i livnica u Varešu i železara u Zenici, sve i objedinjeno u okviru preduzeća „Jugostroj“. Tada se počelo sa stvaranjem avioindustrije u Zemunu i autoindustrije u Rakovici, otvorena je fabrika sumporne kiseline „Zorka“ u Šapcu, a proizvedena je i prva domaća lokomotiva „Sava“. Njegova vlada je takođe inicirala i donošenje šestogodišnjeg privrednog plana (1938—1944), prvog takvog u istoriji Srbije i Jugoslavije. Ipak, i pored stvarnog privrednog napretka, Srbija je u četrdesete godine ušla kao još uvek slabo industrijalizovana zemlja.[14]