ISBN: Ostalo
Godina izdanja: -
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

MEMOARI 1-2 1898-1912 1912-1918, 1941-1946

Vojvoda Vasilije Trbić
Kazivanja i doživljaji vojvode veleškog,295 +278 str, sitniji font, ilustracije

Vasilije Trbić (1881 — 1962) je bio četnički vojvoda u Staroj Srbiji i kasnije političar u jugoslovenskoj državi. U Prvom balkanskom ratu borio se u odredu Vojvode Vuka, koji je delovao ispred fronta srpske Prve armije. Borili su se kod Kumanova i Ovčjeg Polja. Izvršio je napad i brojne diverzije u turskoj pozadini. Kod Kumanova je njegova četa učinila veliko junaštvo a on bio ranjen. Njegovi četnici prvi su ušli u Veles i Prilep.

Za vreme Prvog svetskog rata prvi se avionom spustio u pozadinu austrijske, nemačke i bugarske vojske. Ostajao je na terenu po pola godine i vraćao se u Solun sa izveštajem o neprijatelju. Dobio je od kralja Aleksandra Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Svedočio je 1917. godine u Solunskom procesu, protiv Bogdana Radenkovića i ostalih optuženika.

Kasnije je bio narodni poslanik i direktor jednog lista u jugoslovenskoj državi. Svedočio je 1929. godine tokom suđenja atentatoru Puniši Račiću, zbog napada hrvatske vođe Stjepana Radića i drugove.[10] Suđeno mu je 1936. godine kao saučesniku u grupi atentatora (Arnautović i drugi), koji su pokušali napad na predsednika jugoslovenske vlade dr Milana Stojadinovića
Василије Трбић је рођен у селу Бело Брдо, код Даља, у источној Славонији (тадашња Аустро-угарска) 1881. године од оца Јевта и мајке Миле. Његова породица, како сам наводи, пореклом је из Барање, из села Јагодњака. Његов прадеда Јефто је приморан да, са својих пет синова, побегне из родне куће и да се склони од одмазде зато што је, у одбрани имања и домаће части, убио неког мађарског немеша (племића). Један од тих синова, Василијев деда Јефто, око 1790. године, баш у време када су Срби у Угарској добили своја грађанска права, населио се у Белом Брду. Као вредни домаћини његови родитељи и рођаци су се за веома кратко време успели материјално стабилизовати. Покуповали су лепа имања и у главној улици села направили преко двадесет кућа. Дошла је, међутим, 1848. година и тешка економска криза у којој је већи део народа, укључујући и његову породицу нагло осиромашио. Успели су само да му омогуће основно школовање у Белом Брду. С обзиром да није био једино њихово дете, нису знали шта даље са њим. Ипак су се одлучили да га пошаљу у осечку гимназију, али игром случаја његова судбина и животни пут те 1892. године се радикално мењају.