pregleda

SRPSTVO DUBROVNIKA - JEREMIJA D. MITROVIĆ


1.499 din
Cena:
750 din
Želi ovaj predmet: 5
Stanje: Polovan sa vidljivim znacima korišćenja
Garancija: Ne
Isporuka: Pošta
Lično preuzimanje
Organizovani transport: 135 din
Plaćanje: Tekući račun (pre slanja)
Lično
Grad: Kljajićevo,
Sombor
Prodavac

pikado (6651)

PREMIUM član
Član je postao Premium jer:
- ima 100 jedinstvenih pozitivnih ocena od kupaca,
- tokom perioda od 6 meseci uplati minimum 20.000 dinara na svoj Limundo račun.

100% pozitivnih ocena

Pozitivne: 16578

  Pošalji poruku

Svi predmeti člana


Kupindo zaštita

ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1992
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

SRPSTVO DUBROVNIKA - JEREMIJA D. MITROVIĆ (autor)

VEOMA retka knjiga

Izdavač: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA


MALA BIBLIOTEKA a) Srbi - Dubrovnik b) Dubrovnik - Istorija, Ćirilica, Šiven povez, Omot, 303 str, ODLIČAN PRIMERAK /Mag2z

1992; Tvrd povez

vrlo dobro ocuvana ,4 ,nema saranja po unutrasnosti , bila je buba smrda imedju korice i knjige ,pa ima malo miris ,ja sam dobro naprskao parfemom ,verujem da se nece puno osecati

-ima malo zutila ,zuta flekica , tu ,gde je bila buba , oko 1cm

Predmetne odrednice Srbi – Dubrovnik Dubrovnik – Istorija


Садржај

Прве речи
Раскорак Срба и Хрвата
Наћи исход одавде
Народносна средина Дубровника
Вера – обичаји – живот
Језик – књижевност
Од Словинства ка Српству
Нови наговештаји (1848-1849)
Пут до братског сукоба
Школе, друштвене и радне организације Срба у Дубровнику
Обамирање
Закључак
Извори и литература
Белешка о писцу
Прве речи

Док се у III и IV веку лагано умируће Римско Царство једном раселином негде од посавско-подунавске равнице па према црногорским масивима разламало на Исток и на Запад, у онда још непознатом Закарпатју, испод историјске позорнице, битисале су народносно неуобличене словенске масе. Врење варварских маса иза северних римских граница најзад је, после Германа, избацило на видик и Словене да се и они прикажу осталом свету већ зашлом у историјска збивања. Док су се Словени распоређивали једни према далекој и непознатој Волги и издуженом Уралу, а други према већ класичном културом озраченом Подунављу и алпским падинама, дотле се римски Запад распао остављајући неизбрисиве трагове своје културе и овековечени латински језик твораца вечног Рима. Римски Исток – Византија, пак, у свом миленијумском умирању чувао је, бар у називу и умногоме у правној пракси, славу некадашњег Римског Царства, и то у све бржем преовладавању хришћанске вере са добром црквеном организацијом, и у постепеном одступању пред све јачим државама новодосељених народа. За ово време је у Риму полако, у све бурнијим догађајима, растао углед доста удаљеног римског епископа – папе, који је лагано на свом простору ударао нешто друкчији темељ новој цркви, будућој католичкој цркви, усвајајући латински језик за општење и с Богом и с људима и тако приближавао Запад и средишњу Европу Риму и његовој прохујалој слави. Временом су нарасле супротности између источног и западног дела хришћанске цркве, као што се догађало и са бившим Царством. Тако је католичка црква са латинским језиком својом источном границом ону раселину између римског Истока и Запада сада продужила све до Балтика. Овим су Словени подељени на православни Исток (Руси, Украјинци, Малоруси, Срби, Бугари) и католички Запад (Пољаци, Чеси, Словаци, Моравци, Словенци, Хрвати). Срби су, истина, заузели простор с обе стране оне првобитне раселине; али су већим делом сачували своју народносну и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране – како раније тако и данас. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о `српској земљи`. Нарочито су били тешки налети таласа са Запада, да се у последњем рату претворе у незапамћен и несхватљив геноцид над Србима, спровођен удруженим снагама необузданих нациста, увек ратоборних католика и рашчовечених хрватских усташа. Усташе су се припремале у католичкофашистичком окриљу и у Хрватској биле широко помогнуте Радић-Мачековом Хрватском сељачком странком и њеним наоружаним одредима.

Ето, у таквом сплету светских и домаћих збивања треба да потражимо српска обележја у Дубровачкој Републици, у животу и стварању старих Дубровчана и да тиме допринесемо ближем одређивању њиховог народносног припадништва, полазећи од њихових наговештаја и само откривања и од данашњих наших схватања. Како је све то управо уткано у опште српско-хрватске односе, биће потребно да се то исто уради и са хрватске стране наравно, одлучно одбијајући све до данас недокументоване тврдње и убитачну србофобну пропаганду. Ако уз тако одсликано Српство Дубровника буде одсликано и Хрватство Дубровника, добронамерни ће имати могућности да закључе на којој је страни истина, или бар да стекну довољно података за оправдање свога става.

Ту тему до данас није нико у целини научно обрађивао. Или се задржавало на извесним појединостима, најчешће на језику и књижевности старих Дубровчана, или се, неретко, обичном недокументованом изјавом проглашавало да су Дубровчани Срби, односно Хрвати. Научност на овом пољу није увек била на довољној висини. Закључци су често заснивани на личном ставу, на оном `како се мисли`, или се чак служило отвореном пропагандом. Лако се подвлачило да је дубровачка књижевност чисто хрватска, неки пут да је српска, а ређе је остајала само дубровачка књижевност. Тврдње да је Дубровник саставни део Хрватске, која иде све до Дрине, старе Рашке и Боке Которске, често су слепо прихватале запаљиве масе примитиваца које у бурним временима, кад овладају страсти и насиље, доносе само ужас.

Ми нисмо имали ни снаге ни времена да питање Српства Дубровника осветљавамо новим истраживањима по скривеним изворима и претрпаним архивима, већ смо се задржали на ономе што је до данас о овом откривено и речено. А то није мало. Нарочито смо обратили пажњу ономе што су нам посведочили сами Дубровчани, било у свом књижевном, било у научном стварању и свакодневном животу. Трудили смо се да не натурамо судове ако немамо писане доказе за њих. Уз наведене изворе давали смо само нужна објашњења или наговештаје, уколико је то било потребно. Тако ће читалац имати више могућности да сам донесе потребне закључке и потражи истину о народносној опредељености старих Дубровчана.

Ради прегледности и читљивости одлучили смо да не наводимо целе наслове коришћених дела, већ да на крају дамо азбучни попис са редним бројевима (у књизи у угластим заградама). Латинични наслови на српскохрватском језику наведени су ћирилицом.

Раскорак Срба и Хрвата

Историчари немају могућности да утврде да ли су Срби и Хрвати на Балкан стигли као две народносне заједнице, у свему блиске, или је њихово народносно раздвајање извршено тек после досељења у данашњу отаџбину. Скоро исти језик и заједничка многобожачка вера нису могли да им омогуће и стварање заједничке државне организације. Тешко је утврдити да ли је то раздвајање било последица још неојачале словенске склоности ка чвршћим организованим заједницама (какве су биле код Германа), или је новонасељен простор био толико велики и географски разбијен да није омогућавао стварање јединствене заједнице. Свакако се нећемо огрешити о истину ако српско-хрватску разједињеност схватимо као последицу оба наведена чиниоца. Уосталом, ни заједница Срба у X веку за владе жупана Петра Гојниковића и Часлава Клонимировића (палог у борби противу Мађара 960), а у XI и XII веку за владе Војислава, Михаила, Бодина, Десе, није могла дуже опстати као целина. Њихово сједињење крајем XII века добрим делом је постигао велики жупан Рашке Стефан Немања. Он је српски простор назвао једноставно `српска земља` (у повељи манастиру Хиландару 1199). Зато је добио и назив `сакупитељ српске земље`. У току ових збивања Срби су водили тешке ратове и одлучујуће битке са Византинцима и пословењеним Бугарима, са првима у време слабљења њихове снаге а с другима у току њихових напора да загосподаре пространством од Црног до Јадранског мора. Док се учвршћивала на историјској позорници, `српска земља` се поделила на Србију (Рашка са Зетом) и Босну. Њих је делила река Дрина, како сведоче наш хроничар Поп Дукљанин, византијски писац Кинам и римски папа у својим актима. Јединство `српске земље` касније потврђује и барски надбискуп Андрија Змајевић, рођак српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Много векова касније Босанац Филип Вишњић назваће Дрину `племенитом међом` између Босне и Србије. У току успостављања српске државе мање српске области Неретљанска, Захумска, Требињска, Конавоска – како их је назвао византијски цар Константин Порфирогенит у X веку – са Дукљом (Зета, касније Црна Гора) и Рашком стопиле су се у постојану целину, Србију, касније све више везивану за простор источно од Дрине. Велики део обалског појаса ових области поред Јадранског мора временом је куповином или поклоном преузео слободни град Рагуза, који су у време досељавања Словена на Балкан насељавали преостали римски грађани града Епидавра (Цавтат). Овај град се постепено народносно стапао са ближом околином и добио име Дубровник по језику те своје околине. Од XII века, дакле, две српске државе подељене Дрином полако ће јачати, док налет Турака све то не претвори у пепео.

И на простору који су насељавали Хрвати у ово време све нови и нови догађаји полако су им одређивали пут у будућност. Ни Хрвати нису могли да успоставе народносно и територијално јединство, и то највише због многих непријатеља са стране. Као и Срби, и они су се прво морали извлачити испод власти Византије; једно време били су под влашћу Карла Великог и његових наследника, да би се касније сукобили са Бугарима и све моћнијом Млетачком Републиком. Најзад су их најтеже угрозили нови суседи у Панонији, скоро досељени монголски освајачи Угри (Мађари). Оволике борбе Хрвате нису омеле да се чак у два маха уздигну на завидну висину, да свога кнеза Томислава 925. окруне краљевском круном, да под њим сједине све своје крајеве од мора до Драве и да за владе Крешимира IV накратко своју власт прошире и према Босни. Међутим, ојачало мађарско краљевство, чврсто решено да се докопа Јадранског мора, као раније Бугари, снажно је насрнуло на Хрватску.

Управо у вези са тежњом Мађара да продру до Јадранског мора и преко Саве створени су основни услови да се Срби и Хрвати нађу у раскораку, који траје и данас, који су многи мудри Хрвати и Срби покушавали да превазиђу и онемогуће његово претварање у непремостив јаз. Но, скоро увек је у преломним тренуцима побеђивала не мудрост већ зла мисао и браћу све више удаљавала. Шта се то тако значајно догодило што Србима и Хрватима није дало да крену истим путем, што је током овог времена било узрок све већег раскорака између Хрвата и Срба?

Постоје два изворишта разлика у настајању историјск

(u hodniku ,dole ,ormar ,cip)

od 1.4.2021 godine je cene posiljki ,u proseku za 11 %

preporucena tiskovina moze samo do 2kg

Predmet: 64299621
SRPSTVO DUBROVNIKA - JEREMIJA D. MITROVIĆ (autor)

VEOMA retka knjiga

Izdavač: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA


MALA BIBLIOTEKA a) Srbi - Dubrovnik b) Dubrovnik - Istorija, Ćirilica, Šiven povez, Omot, 303 str, ODLIČAN PRIMERAK /Mag2z

1992; Tvrd povez

vrlo dobro ocuvana ,4 ,nema saranja po unutrasnosti , bila je buba smrda imedju korice i knjige ,pa ima malo miris ,ja sam dobro naprskao parfemom ,verujem da se nece puno osecati

-ima malo zutila ,zuta flekica , tu ,gde je bila buba , oko 1cm

Predmetne odrednice Srbi – Dubrovnik Dubrovnik – Istorija


Садржај

Прве речи
Раскорак Срба и Хрвата
Наћи исход одавде
Народносна средина Дубровника
Вера – обичаји – живот
Језик – књижевност
Од Словинства ка Српству
Нови наговештаји (1848-1849)
Пут до братског сукоба
Школе, друштвене и радне организације Срба у Дубровнику
Обамирање
Закључак
Извори и литература
Белешка о писцу
Прве речи

Док се у III и IV веку лагано умируће Римско Царство једном раселином негде од посавско-подунавске равнице па према црногорским масивима разламало на Исток и на Запад, у онда још непознатом Закарпатју, испод историјске позорнице, битисале су народносно неуобличене словенске масе. Врење варварских маса иза северних римских граница најзад је, после Германа, избацило на видик и Словене да се и они прикажу осталом свету већ зашлом у историјска збивања. Док су се Словени распоређивали једни према далекој и непознатој Волги и издуженом Уралу, а други према већ класичном културом озраченом Подунављу и алпским падинама, дотле се римски Запад распао остављајући неизбрисиве трагове своје културе и овековечени латински језик твораца вечног Рима. Римски Исток – Византија, пак, у свом миленијумском умирању чувао је, бар у називу и умногоме у правној пракси, славу некадашњег Римског Царства, и то у све бржем преовладавању хришћанске вере са добром црквеном организацијом, и у постепеном одступању пред све јачим државама новодосељених народа. За ово време је у Риму полако, у све бурнијим догађајима, растао углед доста удаљеног римског епископа – папе, који је лагано на свом простору ударао нешто друкчији темељ новој цркви, будућој католичкој цркви, усвајајући латински језик за општење и с Богом и с људима и тако приближавао Запад и средишњу Европу Риму и његовој прохујалој слави. Временом су нарасле супротности између источног и западног дела хришћанске цркве, као што се догађало и са бившим Царством. Тако је католичка црква са латинским језиком својом источном границом ону раселину између римског Истока и Запада сада продужила све до Балтика. Овим су Словени подељени на православни Исток (Руси, Украјинци, Малоруси, Срби, Бугари) и католички Запад (Пољаци, Чеси, Словаци, Моравци, Словенци, Хрвати). Срби су, истина, заузели простор с обе стране оне првобитне раселине; али су већим делом сачували своју народносну и верску целину окрећући се православном Истоку и издржавајући ударе свих таласа и с једне и с друге стране – како раније тако и данас. Народносна постојаност Срба, иако не увек, издржавала је извесно верско осипање под ударом са обе стране, што се види из народносне свести Срба католика и Срба мухамеданаца, којима све до наших дана друга вера није одузела заједничку традицију, заједнички језик и свест о `српској земљи`. Нарочито су били тешки налети таласа са Запада, да се у последњем рату претворе у незапамћен и несхватљив геноцид над Србима, спровођен удруженим снагама необузданих нациста, увек ратоборних католика и рашчовечених хрватских усташа. Усташе су се припремале у католичкофашистичком окриљу и у Хрватској биле широко помогнуте Радић-Мачековом Хрватском сељачком странком и њеним наоружаним одредима.

Ето, у таквом сплету светских и домаћих збивања треба да потражимо српска обележја у Дубровачкој Републици, у животу и стварању старих Дубровчана и да тиме допринесемо ближем одређивању њиховог народносног припадништва, полазећи од њихових наговештаја и само откривања и од данашњих наших схватања. Како је све то управо уткано у опште српско-хрватске односе, биће потребно да се то исто уради и са хрватске стране наравно, одлучно одбијајући све до данас недокументоване тврдње и убитачну србофобну пропаганду. Ако уз тако одсликано Српство Дубровника буде одсликано и Хрватство Дубровника, добронамерни ће имати могућности да закључе на којој је страни истина, или бар да стекну довољно података за оправдање свога става.

Ту тему до данас није нико у целини научно обрађивао. Или се задржавало на извесним појединостима, најчешће на језику и књижевности старих Дубровчана, или се, неретко, обичном недокументованом изјавом проглашавало да су Дубровчани Срби, односно Хрвати. Научност на овом пољу није увек била на довољној висини. Закључци су често заснивани на личном ставу, на оном `како се мисли`, или се чак служило отвореном пропагандом. Лако се подвлачило да је дубровачка књижевност чисто хрватска, неки пут да је српска, а ређе је остајала само дубровачка књижевност. Тврдње да је Дубровник саставни део Хрватске, која иде све до Дрине, старе Рашке и Боке Которске, често су слепо прихватале запаљиве масе примитиваца које у бурним временима, кад овладају страсти и насиље, доносе само ужас.

Ми нисмо имали ни снаге ни времена да питање Српства Дубровника осветљавамо новим истраживањима по скривеним изворима и претрпаним архивима, већ смо се задржали на ономе што је до данас о овом откривено и речено. А то није мало. Нарочито смо обратили пажњу ономе што су нам посведочили сами Дубровчани, било у свом књижевном, било у научном стварању и свакодневном животу. Трудили смо се да не натурамо судове ако немамо писане доказе за њих. Уз наведене изворе давали смо само нужна објашњења или наговештаје, уколико је то било потребно. Тако ће читалац имати више могућности да сам донесе потребне закључке и потражи истину о народносној опредељености старих Дубровчана.

Ради прегледности и читљивости одлучили смо да не наводимо целе наслове коришћених дела, већ да на крају дамо азбучни попис са редним бројевима (у књизи у угластим заградама). Латинични наслови на српскохрватском језику наведени су ћирилицом.

Раскорак Срба и Хрвата

Историчари немају могућности да утврде да ли су Срби и Хрвати на Балкан стигли као две народносне заједнице, у свему блиске, или је њихово народносно раздвајање извршено тек после досељења у данашњу отаџбину. Скоро исти језик и заједничка многобожачка вера нису могли да им омогуће и стварање заједничке државне организације. Тешко је утврдити да ли је то раздвајање било последица још неојачале словенске склоности ка чвршћим организованим заједницама (какве су биле код Германа), или је новонасељен простор био толико велики и географски разбијен да није омогућавао стварање јединствене заједнице. Свакако се нећемо огрешити о истину ако српско-хрватску разједињеност схватимо као последицу оба наведена чиниоца. Уосталом, ни заједница Срба у X веку за владе жупана Петра Гојниковића и Часлава Клонимировића (палог у борби противу Мађара 960), а у XI и XII веку за владе Војислава, Михаила, Бодина, Десе, није могла дуже опстати као целина. Њихово сједињење крајем XII века добрим делом је постигао велики жупан Рашке Стефан Немања. Он је српски простор назвао једноставно `српска земља` (у повељи манастиру Хиландару 1199). Зато је добио и назив `сакупитељ српске земље`. У току ових збивања Срби су водили тешке ратове и одлучујуће битке са Византинцима и пословењеним Бугарима, са првима у време слабљења њихове снаге а с другима у току њихових напора да загосподаре пространством од Црног до Јадранског мора. Док се учвршћивала на историјској позорници, `српска земља` се поделила на Србију (Рашка са Зетом) и Босну. Њих је делила река Дрина, како сведоче наш хроничар Поп Дукљанин, византијски писац Кинам и римски папа у својим актима. Јединство `српске земље` касније потврђује и барски надбискуп Андрија Змајевић, рођак српског патријарха Арсенија III Црнојевића. Много векова касније Босанац Филип Вишњић назваће Дрину `племенитом међом` између Босне и Србије. У току успостављања српске државе мање српске области Неретљанска, Захумска, Требињска, Конавоска – како их је назвао византијски цар Константин Порфирогенит у X веку – са Дукљом (Зета, касније Црна Гора) и Рашком стопиле су се у постојану целину, Србију, касније све више везивану за простор источно од Дрине. Велики део обалског појаса ових области поред Јадранског мора временом је куповином или поклоном преузео слободни град Рагуза, који су у време досељавања Словена на Балкан насељавали преостали римски грађани града Епидавра (Цавтат). Овај град се постепено народносно стапао са ближом околином и добио име Дубровник по језику те своје околине. Од XII века, дакле, две српске државе подељене Дрином полако ће јачати, док налет Турака све то не претвори у пепео.

И на простору који су насељавали Хрвати у ово време све нови и нови догађаји полако су им одређивали пут у будућност. Ни Хрвати нису могли да успоставе народносно и територијално јединство, и то највише због многих непријатеља са стране. Као и Срби, и они су се прво морали извлачити испод власти Византије; једно време били су под влашћу Карла Великог и његових наследника, да би се касније сукобили са Бугарима и све моћнијом Млетачком Републиком. Најзад су их најтеже угрозили нови суседи у Панонији, скоро досељени монголски освајачи Угри (Мађари). Оволике борбе Хрвате нису омеле да се чак у два маха уздигну на завидну висину, да свога кнеза Томислава 925. окруне краљевском круном, да под њим сједине све своје крајеве од мора до Драве и да за владе Крешимира IV накратко своју власт прошире и према Босни. Међутим, ојачало мађарско краљевство, чврсто решено да се докопа Јадранског мора, као раније Бугари, снажно је насрнуло на Хрватску.

Управо у вези са тежњом Мађара да продру до Јадранског мора и преко Саве створени су основни услови да се Срби и Хрвати нађу у раскораку, који траје и данас, који су многи мудри Хрвати и Срби покушавали да превазиђу и онемогуће његово претварање у непремостив јаз. Но, скоро увек је у преломним тренуцима побеђивала не мудрост већ зла мисао и браћу све више удаљавала. Шта се то тако значајно догодило што Србима и Хрватима није дало да крену истим путем, што је током овог времена било узрок све већег раскорака између Хрвата и Срба?

Постоје два изворишта разлика у настајању историјск

(u hodniku ,dole ,ormar ,cip)
64299621 SRPSTVO DUBROVNIKA - JEREMIJA D. MITROVIĆ

LimundoGrad koristi kolačiće u statističke i marketinške svrhe. Nastavkom korišćenja sajta smatramo da ste pristali na upotrebu kolačića. Više informacija.