ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1994
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Zapisi o Ilijašu, mek povez, 208 strana, Beograd 1994.
Pomalo oštećena po koricama, generalno solidno stanje.

Ilijaški kraj imao je dosta Solunaca. Mnogim iz ovih krajeva nije se ispunila želja da se domognu Rusije i priključe srbskoj vojsci. Ostali su na ratištima Galicije, Dobrudže, Pijave... Oni koji su odbili da idu u austrougarsku vojsku završili su u logorima, a nad srbskim stanovništvom izvršena je odmazda i genocid.
Nažalost, u javnosti se malo zna o učešću Srba iz ovih krajeva u srbskoj vojsci, malo toga je zabeležno. Bile su to četiri godine gladi i smrti.

Sudbina mnogih dobrovoljaca iz ovog kraja ostala je nepoznata. Jednu od njih zabeležio je Dobrivoje Ostojić Foksi, novinar i književnik iz sela Sovrle u opštini Ilijaš, u svom delu «Ilijaš tuge i nadanja». On piše o sadržaju dokumenta koga je pronašao u rukopisu Stevana Jakovljevića, pisca čuvene «Srpske trilogije», u kome je prepoznao Dušana Čortomu iz njegovog sela.
U tom dokumentu zabeleženo je 1. maja 1917. godine (crvenom olovkom zaokruženo) i stavljeno nekoliko znakova uzvika.

«Za jednu mladicu duba svezan srbski vojnik. Bez šajkače, razbarušene, bolje rečeno razasute kose. Na desnoj strani izmešana sa blatom sukrvica, kaja se delom prenela na lepo, ali izmučeno lice. Pogled mu uprt u neke daljine, bezizražajan. Vojnički bluza propisno zakopčana, cipele uredno očišćene, uvijače po svim srbskim propisima dosežu do pod koleno. Stoji u nekom svom svetu. Ne primećuje da pred njim mlatara rukama, viče već promuklim glasom poručnik, mali rastom, energičnih pokreta, sitne glave, kojoj gledano otpozadi svu vrednost oduzimaju dva šiljka od negovanih i vazelinom ušiljenih brkova koji strše, gotovo do širine njegovih ramena, U polukugu, koji se zatvara, gotovo uz mladicu za koju je privezan vojnik stoje saborci pognutih glava, pogleda poklonjenih zemlji. Osetih, nešto se krupno događa. Zastadoh, priupitah.

`Poručnik veli da je rušio moral nas vojnika. Streljaće ga. Šteta! Čestit je i pravi junak bio. Voleo se našaliti. Voleli smo ga. E, Dušane, kako ćeš ludo glavu izgubiti... Teško nam je, teško...`
Kočoperni poručnik se sav predao svojoj ulozi. Preti, psuje. `Malo je za tebe jedno streljanje. Kad bi moglo zaslužio si tri puta da budeš streljan. Ti si od onih što nas ubijaju. Svi ste vi preko Drine isti. Vas se treba čuvati. Ti meni pevaš o caru Lazi, ti borce demorališeš... ja ti presuđujem. Ja, poručnik Nikola Popović, iz Lučana, nek znaš da te ubi onaj koji spasava Srbiju. Da si ti bio u mojoj jedinici, davno bih ja tebe otkrio. Ovi mlađani, kaplari, školarci, oni su nežne duše, oni pesme pevaju, za njih je rat lepota... Poručnik Popović, ogrezao u tri rata, zna ko je naprijatelj.. U srce ću te gađati. U srce. Kako reče... Dušan? Šteta! Časno ime. Ime našeg najvećeg junaka, jedinog cara, cara nad carevima...E, Dušane, Dušane...`