ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 2002.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Doroteus, Kraljevo, 2002.
226 strana, tvrd povez.

Sem posvete - očuvana.


Velesova knjiga, Lepenski Vir, Vinča, Bog Dagon, Stela Ksantros, Tračani, Veneti...


Srpska zvanična istoriografija o Srbima, većinom, tokom devetnaestog veka, zasnivala se na potpunim nepomirljivim, nelogičnim međusobnim suprotnostima. Uz najjači argument – doseljavanje Slovena na Balkan, TOKOM V-VII veka. Važeća ta, berlinsko-bečka istoriografska škola, polazi od činjenice da se Srbi, deo starijeg, prastarog naroda Slovena, pod tim imenom: Srbi – dokumentuju tek od IX veka (posle Hrista). Ovo datiranje odgovara podatku da se Ljudevit Posavski 822. godine sklonio iz Siska (Sisciae) kod Srba u oblasti ličkog grada Srba, na Uni. U istoj knjizi navedeno je da je y “imenu grada Gordoservona u Vitiniji, zabeleženog 68(3- 681. godine, sačuvan najstariji pomen srpskog plemenskog imena”.

Prema Porfirogenitu, car Konstantin VII (913-959), stoji: “Vladarski sin koji je doveo Srbe u novu postojbinu, umro je još pre no što su se doselili Bugari, što znači pre 680. godine”.3 I ovi podaci, koji nose izvesnu istorijsku istinu, šturi su. Vizantijski carevi: Konstantin II (641-695), Konstantin IV (668-685) i Justinijan Π (685-695; dakle u prvom delu vladavine cara Justininana II), vršili su preseljavanje većeg broja Slovena, sa Balkana u Malu Aziju, u oblast Vitinije. Ti Sloveni su preseljavani uglavnom iz vizantijske teme Strimon (jugoistični deo današnje Makedonije), dakle, svakako pre pomenute 680.

Već kod ovih navođenja, dolazi do iskakanja iz uobičajenog prihvatanja naših istoričara. Naime, ti “Sloveni” u Vitiniji podižu svoj grad, u znak sećanja na svoju postojbinu. Ali, grad nosi ime: Grad Srba: Gordoservon – Servogordon. Dakle, nema pomena ο navodnim Makedoncima. Ovaj grad je y izrazito brzom vremenu izrastao do episkopskog sedišta, što samo po sebi nije slučaj sa ostalim centrima. Tako je Srbin, episkop Gordoservona, Isidor, pomenute 680. godine, bio među učesnicima Šestog Vaseljenskog Sabora (680-681) u Konstantinopolju. Iznošenje ovih činjenica, koje ne prenebregavaju drugi srpski istoričari, ipak nameće obavezu uvođenja sistematizacije u moguće podatke.

Da Vas podsetimo: Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!
To uslovljava pomeranje pretpostavljenih vekova oko doseljavanja Slovena na Balkan. Na Balkan se doseljavaju Srbi, koji krajem sedmog veka, već se definišu kao Srbi. Ho, y našoj istoriografiji, za Slovene su vezani još konkretni epiteti: Stari, Drevni, praslovenski jezik, praslovenska religija… Međutim, Konstantin Jireček (jedan od nosilaca berlilnsko-bečke istoriografske škole) – za ime: Sloven, navodi da to ime, za taj narod nije bilo u upotrebi pre šestog veka (posle Hrista). A do VI veka, pod tim imenom (Sloveni) “kod suseda na zapadu i na juga svuda je poznato”.

Na istoj stranici K. Jireček beleži: “Sloveni nisu nikad upotrebljavali ovo ime čije poreklo i značenje nije poznato”. Prema ovim nedvosmislenim navodima, ime Sloveni, prema K. Jirečeku, nije starije od šestog veka (posle Hrista). To opet nameće zaključak, ako se taj narod doseljavao tokom petog veka na Balkan – nije mogao doći pod imenom Sloveni.Dakle, Sloveni – niti je το staro ime, te nema ni: Starih Slovena, Drevnih i bilo kakvih utom smislu. K. Jireček, sam uviđajući svu tu nelogičnost, donosi potom mišljenje Dobrovskogi Šafarika: “da je nekada ime Srba bilo zajedničko ime sviju Slovena”.

Ali K. Jireček,razumljivo, ovu opravdanu naučnu tvrdnju, dovodi pod sumnju. Začuđujuće je da K. Jireček ne pominje još ranije prisustvo imena Sloveni, preko: Sclaviniae, kod velikog kartografa Klaudija Ptolomeja (II vek posle Hrista). Prema sadašnjim naučnim shvatanjima, ime: Sloven ne pominje se pre vremena Klaudija Ptolomeja. Eto, uz još ta četiri veka neke prošlosti Slovena, pre toga ih nema. Niti je moguće govoriti ο nekoj njihovoj, slovenskoj pra-davnosti. No, Klaudije Ptolomej, izrazito pominje Srbe i njihove Srbice, bilo kao imena gradova ili reka. Kod rimskih istoriografa, kao Plinija Starijeg (23-79), takođe se samo navode Srbi. Razumljivo, Slovena još nema. Kao ni kod rimskog kartografa Pomponija Mele (I vek posle Hrista), koji takođe dokumentuje postojanje Srba. Herodot (484-425), ne ulazeći ovde u raspravu o različitim imenima za Srbe, direktno navodi: srpsko jezero kod egipatskog grada Pelusija, prema Sinaju – “Serbonijsko jezero”.

Da Vas podsetimo: Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!
Dokumentuju ga: Aristotel i Diodor Sikulski. Na Sinaju i danas postoje stari srpski toponimi: planine – Srbija i Banat; i reke – Mirna i Virovita. Amijan Markelin (IV vek posle Hrista), pominje srpske planine u predelu Karpata, danas erdeljski “monies Serrorum”. Poznata Ksantos stela iz Likije, datirana je 2.800. godine pre Hrista, pisana je na srpskom jeziku. Strabon (63. pre Hrista – 24. posle Hrista) navodi kad su Heleni došli u te predele jugozapada Male Azije, oko XVI-XV veka, zatekli su ime reke: Srbica, ime grada: Srb – koje su oni zamenili sa Ksantos (kako se i danas zovu taj grad i reka). Ova grčka reč ksantos znači: plav, smeđ. Isto ime i za trojansku reku Skamandar (Srbica = Ksantos). Na ovom mestu, povodom ovog navođenja, treba još pojasniti.

Antička oblast Likija, prema svom imenu, ipak nema nikakvu leksičku osnovu u grčkom jeziku. Dok srpskim jezikom dobija svoje puno značenje i opravdanje. Na Balkanu, u Krajini (danas Hrvatska), poznat je gradić Srb na Uni, u oblasti Like. Ranije se Una, pre tog svog latinskog imena (Jedna, Jedinstvena), zvala: Srbica. Otud Srb na Srbici. Da li he vremenom Hrvati promeniti ime gradu, jer im smeta sve srpsko – moguće je! Ho, ostaje – oblast se zove srpska Lika, Ličani. U istom smislu, istim imenima obeležavana je i jugozapadna maloazijska, anadolska oblast, jedino Grci su toj Lici dodali: ija (kao takvu, beleži je Herodot). U toj Lici, reka se zvala Srbica, grad Srb. U Krajini isto (balkanskoj). Koji od ova dva geografska toponima prethodi drugom – za sada to je nemoguće utvrditi. Ali, da bi to u oba slučaja bila slučajnost – to je suviše, čak i od zlonamernih…

Idući još dublje u prošlost, oko 14.000 godina pre Hrista, u širem kompleksu Indoevropljana, susreli bi Srbe prema sanskrtskom: Sorab. Ali, ni u tim dalekim vremenima, nema nikakvog pomena o imenu nekakvih Slovena. Dakle, prema ovoj uvodnoj napomeni – Predgovoru, ostaje sasvim jasno, zašto je naziv knjige naizgled čudan: Srbi pre Srba. Jer, sve što he se dokumentovano iznositi o stvarnoj prošlosti Srba – sve je το daleko ispred navodne, oficijelne istoriografske teorije berlinsko-bečke škole, pre tog zacrtanog: petog – sedmog veka. U tim vekovima, ta škola je razvrstala nekakve seobe Starih Slovena na Balkan, pa se tek potom – pojavljuju Srbi.

Da Vas podsetimo: Svi ljudi sveta moraju da ustanu i sruše ovaj loš sistem!