ISBN: Ostalo
Godina izdanja: 1996.
Autor: Domaći
Jezik: Srpski

Pariz / Minhen 1996. Mek povez sa klapnama, 171 strana.

Posveta autora.

Napomena: vrhovi strana bili izloženi vlazi (poliveni vodom - vidljivo na fotografiji).


Predgovor: Zvonimir Zvonko Vučković


Iako mi je sve teže sabirati misli, i sada u starosti zuriti samo na naše crne slike u otažbini, ipak sam se uneo u ovu pripovetku koju je Milanu Vučkoviću ispričao njegov stariji prijatelj Dejan Kočović, gerilski veteran iz Drugog svetskog rata.
Zanela me je priča, jer je ona i njegova i moja, i priča još hiljade naših vršnjaka rođenih na Balkanu i stasalih u crno doba (a koje doba u našem zavičaju nije crno?) za vreme Hitlerove krvave okupacije i još krvavijeg bratoubilačkog rata koji je pod njim besneo.
Našem mlađem svetu, a od mene i junaka ove priče skoro da danas nema starijih, ova kazivanja mogu izgledati kao neka fikcija koju je bujna mašta sklopila, ali mene i šaku još preživelih pripadnika Jugoslovenske Vojske u Otadžbini ovo štivo od prve do poslednje rečenice vraća u prošlost skoro do tančina, onakvu kakvu smo je mi videli i nekim čudom preživeli.
Čovek je slamka na vetru, i tako shvaćen u tom dekoru, napisana je cela istorija tog vremena, i što je najvažnije, retko objektivna.
Mladi dobrovoljac, još nesvršeni gimnazijalac, donosi patriotsku odluku da priskoči u pomoć svojoj domovini, koja se jednoga proleća pre više od pola stoleća našla u smrtnoj opasnosti kad je odlučno stala na branik, ne samo svoga dostôjanstva već i ugrožene ljudske slobode na čitavoj površini naše planete.
Dejanovo potucanje od nemila do nedraga od početka 1941. pa za sledećih četiri-pet godina, zbog kalendarske orijentacije čitaoca, je originalno isprepletano i povezano sa opšte poznatim događajima toga vremena. U taj sažeti čas istorije vešto su ubačeni zvanični bilteni, korespodencija, izveštaji, razgovori i pregovori tada moćnih aktera na pozornici ljudske tragedije kakav je bio poslednji svetski rat.
Ova ratna biografija mog saborca Dejana bliska mi je zato što sam i lično poznavao veći broj osoba sa kojima je on u toku rata bio u kontaktu i saradnji. Ocena koju im je u ovoj iskrenoj ispovesti podario potpuno se slaže sa onom koju sam i ja formirao u mojim sećanjima na njih. Priča mi je bliska i po tome što je izrečena u žargonu tačno onakvom kakvom sam oa iz tog zloyremena zapamtio.
I baš kao u ratu, kada odjekne pucanj tu i tamo odjekne i neki profani termin, koji ovom kazivanju daje više živopisnosti a bez da ga gura u preteranu vulgarnost.
Iz predgovora
Zvonimir Zvonko Vučković